Friday, July 15, 2011

Konjuh planinom...


Nit' je ovo decembar 1920. nit' Husinska Buna, no je ovo mrtvo predgrađe Beograda na relaciji Cerak - Vidikovac i ubitačno leto 2011. godine, ali pošto vreme ne postoji jer tako Čarli reče a Čarli reče i gde Krivaja teče, onda smo mi zapravo ti rudari, a ja Jure Kerošević, optužen za ubistvo policajca (A.C.A.B), i osuđen je na smrt vešanjem. Doduše kazna mi je kasnije pod pritiskom iz zemlje i sveta, tj. solidarnošću rudara (inače solidarnost vam je jedna od nepoznatih reči u ovim krajevima u novijoj istoriji), preinačena na 20 godina robije. Al' aj da kažemo da se ta monarhistička vlast nije usrala i da je ostala ta kazna vešanjem. Dakle, godina je 1921. ja visim, zabole me kurac više za sve, ali imam i šta da vidim, vidim slobodu, vidim jedinstvo prirode, vidim milione mojih mrtvih sugrađana koji svoje živote dadoše za slobodu, i ponos me neki obuze jer ni smrt moja onda uzaludna bila nije, u smrti mojoj pobeda se krije. Dakle slušaj i uživaj u ovoj nesvakidašnjoj pesmi, a ispod imaš i tekst, pa i celu priču o Husinskoj Buni.


Konjuh planinom, vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
Borovi i jele, javori i breze,
Svijaju se jedno do drugoga.

Noć je šumu svu u crno zavila.
Konjuh stenje, ruši se kamenje.
Mrtvoga drugara, husinjskog rudara
Sahranjuje četa proletera.

Kiše jesenje po grobu su lile.
Bure snježne kosti mu raznjele.
Iz krvi rumene husinjskog rudara,
Crvena je šuma izlistala.

Konjuh planinom, vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
A na vrh planine zastava se vije,
Crvena od krvi proletera.

"Husinska buna je oružani otpor rudara rudnika Kreke protiv nasilja organa državne vlasti tokom generalnog štrajka rudara Bosne i Hercegovine, od 21. do 28. decembra 1920. godine, nazvan po rudarskom selu Husino kod Tuzle.

Uprkos protivljenju vlasti, radnici su 1919. godine obeležili 1. Maj, Međunarodni praznik rada, organizujući proslave i skupove. Od prvog maja do septembra 1919. godine trajala je velika akcija rudara Kreke. Podržavajući proslavu 1. Maja, nekoliko hiljada radnika iz Kreke i Solane prošlo je kroz grad i vratilo se u Kreku.

Nakon toga, vlast pristupa hapšenjima i zabrani rada sindikalne organizacije. Nakon što uhapšeni radnici nisu oslobođeni, ostali pribegavaju pasivnom otporu što dovodi do naglog pada proizvodnje. U pokušaju da poboljša nastalu situaciju Uprava rudnika dovodi rudare iz Slovenije. Oko 200 rudara iz Slovenije vremenom uviđa koliko je loše stanje u rudniku te se pridružuju rudarima Kreke.

Do izbijanja Generalnog štrajka rudara došlo je 21. decembra 1920.

Mada je štrajk izbio zbog vladinog kršenja sporazuma o visini nadnica, koji je ona sama potpisala, proglašen je subverzijom. U njemu je učestvovalo oko 7.000 radnika, a vodila ga je Komunistička parija preko Saveza rudara, na čelu sa Mitrom Trifunovićem Učom.

Rudarske porodice u Brezi, Kreki, Tuzli i Zenici iseljene su iz državnih stanova, a rudari mobilisani. Više od 300 iseljenih rudara iz Kreke, pretežno Slovenaca, povuklo se sa štrajkačkim odborom u Husino i druga sela kraj Tuzle. Njihov otpor vojsci, žandarmeriji i "Narodnoj gardi", koje su pokušale da strance proteraju, a domaće rudare primoraju na posao, u krvi je ugušen 28. decembra 1920.

Poginulo je sedam, a ranjeno na desetine rudara i seljaka. Vlast batina i zlostavlja, ne samo radnike nego i njihove članove porodica, i osobe koje se solidarišu sa štrajkačima. Preko 800 ljudi pretpjelo je teške batine, a preko 2000 je dovedeno u zatvor „Štok" u Tuzli. Surovi obračun policije i žandarmerije izazivaju opšti revolt i protestne akcije radnika širom zemlje.

Trinaest meseci kasnije husinska buna je dobila epilog u velikom sudskom procesu vođenom u Tuzli u januaru i februaru 1922. Optuženo je 350 rudara, a suđeno je 20-orici učesnika. Jure Kerošević, optužen za ubistvo policajca, osuđen je na smrt vešanjem, a 10 rudara na kazne zatvora od jednog do 15 meseci.

Protiv tog suđenja i za spašavanje Keroševića vođena je u zemlji i inostranstvu akcija solidarnosti, pa su vlasti bile prisiljene da mu zamene kaznu smrti za 20 godina robije.

Godine 1944. pri vraćanju Ozrenskih partizana iz Tuzle, u borbi je poginuo rudar iz Husina, Pejo Marković, koji je potom sahranjen na planini Konjuh. Pejo Marković je pripadao husinskoj četi koju su velikim delom činili husinski rudari, učesnici Husinske bune 1920.

Pesnik Miloš Popović Đurin, Pejin saborac, gledajući kako borci preko Konjuha nose svog mrtvog druga, dobio je inspiraciju za stihove od kojih je kasnije nastala pesma "Konjuh Planinom"."

6 comments:

Anonymous said...

Predivno matori, jebeno predivno.

Hvala.

Dinarski podtip said...

Izraženo meko ,,Č" i meko ,,L" u pevanju, karakteristično za radio-glasove '50 i '60-ih.

Vjeko said...

Ko je pisao muziku, jel znaš?

son of man said...

Ovo je rađeno na neku rusku prastaru melodiju...

irini said...

E ti kad ga ubodes stvarno pogadjas do koske, gde ga nadje samo pitam se...ja kao starija generacija i nekad clanica hora zemunskoga ( ko sto bi rekli neki klana zemunskog) znam pesmu i pjevala je bogumi u horu davno bese sad se pripoveda...sto bi rek'o muja ne samo cito vec i hodo po cupriji, te tako i ja, ziv bio!

sunday said...

'ladno sam ovo pevao u 4.-om osnovne na času muzičkog.Ovi drugari,te ''Džuli'',te ''2 dinara druže'',a ja ''Konjuh planinom''.Napržica,šta ćeš.
R.I.P. za mog učitelja Zdravka Đermanovića.

Post a Comment

Related Posts with Thumbnails