Vlado Dapčević o dešavanjima 5. oktobra 2000.

Telefonski razgovor sa Vladom Dapčevićem - 21.10.2000.

"Svaka ozbiljna partija, a ja smatram da je naša Partija ozbiljna i da se takvom pokazala u svakoj svojoj akciji, mora uvijek, naročito kada se dešavaju krupni događaji, izvršiti temeljnu analizu na osnovu dostupnih činjenica i samo činjenica, a ne po onoj rekla/kazala ili snila baba što joj milo. Postavlja se pitanje o tome šta se prošlih dana desilo u Beogradu, da li je to bila revolucija, kao što to pišu mas mediji na Zapadu, ili puč, kao što to kažu Velimir Ilić, Slobodan Milošević i Šešelj.

Kada je riječ o revoluciji tu se radi o bespoštednoj borbi između dvije klase za temeljitu promenu društvenog sistema. U slučaju Beograda to nije bila ni klasna borba ni revolucija, već su nacionalističke snage u Srbiji posle poslednjeg ujedinjenja oko Koštunice organizovale puč za koji je bila potrebna definicija šireg narodnog pokreta.

Po intervjuu Velimira Ilića od 12.10.2000. jasno je da je neki visoki funkcioner MUP došao i obavestio ga da se neće pucati i da uđu u Skupštinu i Televiziju. Nakon što je prvi udar demonstranata odbijen, usledio je telefonski poziv i policija se povukla.

Šta se dešavalo nakon izbora. Rusija koja je podržavala Slobodana Miloševića našla se u delikatnoj situaciji, jer su sve trupe u okolini bile stavljene u borbenu gotovost. Putin i Ivanov nisu želeli građanski rat jer bi trupe KFOR-a ušle u Beograd i zbog toga su se, računajući na nacionalizam Koštunice i DOS-a, priklonili njima da se NATO ne bi mogao dalje širiti u regionu. Srbija je u tom smislu interesantna i za Zapad i za Rusiju. Dok je Ivanov bio na pregovorima, najpre sa Koštunicom, a potom i sa Slobodanom Miloševićem, specijalne padobranske jedinice su krenule prema Beogradu. Kada je Ivanov to čuo odbio je svaku podršku Rusije Slobodanu Miloševiću.

Kada je riječ o puču, smenjena je samo jedna ličnost, Slobodan Milošević, i to jedino sa funkcije. On i njegovi saradnici sada su se pribrali i preuzeli potpunu kontrolu nad MUP-om i dijelom VJ. U Srbiji nije došlo do smene sistema već smene ličnosti. Nakon svega, postavlja se pitanje da li je naš stav bio pravilan, ili smo pogrešili u procjeni. Naša linija je bila potpuno pravilna i da smo onim što smo raspolagali zauzeli ispravnu poziciju. Bez obzira što smo mala partija mi smo u Srbiji i Jugoslaviji jedina radnička i revolucionarna partija koja u svome temelju ima proleterski internacionalizam koji smo na praksi i dosledno primenjivali. Mi smo u toku prošlog perioda stekli veliki politički kapital koji ne smijemo dovesti u pitanje zbog nekih sitnih ili krupnih dnevnih događaja ili da bilo kome ugađamo.

S druge strane, dok se vodila borba DOS-a sa jedne i Slobodana Miloševića sa druge strane, u stvari se vodila borba dva nacionalizma za vlast. Jednog nedoslednog, onog Slobodana Miloševića, i doslednog, tvrdog i nepokolebljivog DOS-a. U trenutnom stanju rasporeda snaga, bio je pametan i pravilan stav DOS-a kada je reč o Koštunici kao predsedničkom kadnidatu, jer je on, samo on, mogao okupiti sve nacionalističke snage u Srbiji koje su bile razbijene po partijama i stvoriti kritičnu masu za eventualno smenjivanje Slobodana Miloševića.

Opet, treba biti realan kada je u pitanju politička snaga. Mi smo još uvek tako mala partija da ne samo na nivou zemlje nego i na lokalu, ma koliko da smo angažovani, nismo mogli uticati na promjene snaga ni na nivou mesne zajednice. Mi ipak moramo konstatovati da ni kod nas ni u svijetu niko nije znao da se pojavila pukotina u policijskom i vojnom aparatu. To je rađeno potpuno konspirativno i pučistički. Kada sam razgovarao sa R. ja sam rekao da ne znamo da li se cepa aparat. Bio je očigledan samo sukob nacionalističkih snaga. Moramo tražiti i uočiti detalje, ma koliko sitne, koji mogu da znače mnogo.

Kada je sve počelo naši ljudi su odlično dejstvovali. To znači: da su svi naši drugovi shvatili da članovi Partije rada moraju biti sa masama dok su one u pokretu da se nešto promijeni, i uticati što je moguće više da se rečju, dijelom i učešćem uradi oko onoga što je osnova našeg minimalnog programa, likvidacija velikosrpske nacionalističke politike. Istovremeno to treba pametno iskoristiti da se uoči i stupi u bliži kontakt sa mladim ljudima, radnicima, studentima i drugima koji se posebno ističu svojom borbenošću i svojim antinacionalističkim stavom."

- Iz ovog transkripta može da se vidi da je Vlado tačno u startu provalio šta se zapravo desilo, dok smo svi mi ostali, većina, još mesecima bili u zbunu, neki uvereni da je to zaista bila prava promena, a drugi sumnjičavi upravo zbog onoga što smo na ulici imali prilike da vidimo. Jer kada sam ja video da je policija za razbijanje demonstracija opremljena šlemovima, pendrecima i ostalom opremom koja je bila korišćena i 9. marta 1991. odma mi je sve to bilo sumnjivo, jer em što ih je bilo premalo, em su izgledali tako pokisli ko da su im unapred rekli da će taj dan dobiti nezapamćene batine al' da mora da se žrtvuju. Dakle, toliko poniženje i poraz pandurskih formacija ja nisam video ni pre a vala ni posle tog dana. Oni su bre kumili i molili da ih ne ubijemo, dizali su tri prsta, ma nema šta nisu radili tako da je meni na kraju bio skroz bedak da bilo koga tu kao maltretiram i da se iživljavam, kad se ovaj jbga ni ne brani, gleda bre bukvalno samo živu glavu da izvuče.

E sad, uporedimo tu policiju i ovu današnju. Pa bre to su nebo i zemlja bez svake sumnje. Jer ova današnja bi razbila ovu masu od 5. oktobra jako brzo i lako, za sat, dva najviše. Tako da je u startu bilo jasno onome koji je znao na šta treba da obrati pažnju da tu nešto ne štima, da se radi o predstavi za strane medije a ne o ozbiljnim sukobima. Jedino što je poremetilo taj koncept mirne predaje vlasti su one paljevine u skupštini i zgradi televizije, ali tu se stvar očigedno otela kontroli, jer svako je mogao da napravi molotovljev koktel i da zapali bilo koju zgradu ili vozilo, samo da smo znali da će biti tako opušteno sa murijom pa da smo to unapred sve pripremili. Ali jok, mi smo mislili da će tu biti jako zajebano i onda se retko ko usudio da ponese koktele u rančevima, jer da su nas zaustavili sa tim tovarom na prilazima centru grada kako su realno i trebali, pale bi takve batine a posle i debela robija.  Ali jbga, nije bilo tako, te je moglo da se donese šta god je ko imao, dakle kašikare, pištolji, duge cevi, ma sve što se moglo poneti...znači pametnome dosta...