Mi djeca s kolodvora YU: U zemlji čobana, budala, na brdovitom Balkanu

Pričam o najljepšem dragulju Hrvatske 80-ih, sportašici i glumici, prelepoj Anamariji Petričević, koja je iako nikad u profesionalnim glumačkim vodama, maestralno odigrala mladu curu Lelu, purgerku u Beogradu, a mnogi će se složiti ako malo bolje razmisle, u zasigurno najboljem igranom filmu ikada snimljenom na temu problema narkomanije, i to ne u Evropi nego po mom neskromnom mišljenju u celom svetu, od prvog onog većeg filma Al Paćina, The Panic in Needle Park (1971), pa preko adaptacije čuvenog romana Kai Hermann, uz koji je dosta nas odrastalo u staroj Jugoslaviji, dakle Christiane F. (1981), u nas poznatog isključivo po kultnom hrvatskom prevodu "Mi djeca s kolodvora Zoo" a koji, kolko sam ja informisan (a očigledno nisam), nikad i nije ozbiljnije prevođen (jeste prevođen) na druge jezike naroda i narodnosti jer to bi bila besmislica, i ja sam ubeđen da kad bi neko danas skroz uklonio originalni, i u biblioteke poslao nekakav srpski il' bosanski prevod, da bi to ne samo bila sprdanja i smejurija, nego bi narod masovno, složno, svi kao jedan, izašao na trgove, na ulice, te spaljivao na spontanim lomačama te skrnave verzije, te parodije, te nekakve STANICE ZOO, ma ja nemam ideju kako bi se to uopšte i moglo drugačije prevesti osim jednostavno KOLODVOR, jer ta reč je duboko urezana u podsvest na stotine hiljada mladih ljudi koji su stasali u zlatno doba stare Jugoslavije, zatim na ruševinama sa kraja 80-ih i tokom klanice 90-ih, ali i u novim, samostalnim, da ne kažem razdruženim republikama, a novim državama, da ih ne imenujem, jer samo nabrajanje me u startu ubije u pojam, te bi tu povukao paralelu sa Sjedinjenim Državama koja bi nekima mogla zazvučati i skroz bizarno, ali zapravo Laibach su to najbolje pojasnili u dokumentarcu "Divided States of America" gde mnogima i dan danas nije jasno šta se time htelo reći, ali evo samo tog površnog, zajebantskog tumačenja. Dakle, zamislite frku između Vašingtona i Kalifornije, podelu Viskonsina i Ilinoisa, rata Nju Jorka i Masačusetsa, razlaza Severne Karoline i meni omiljene, najsimpatičnije države, Zapadne Virdžinije. Znači nonsens totalni, koji je eto, nekim čudom, samo u Jugoslaviji i eventualno nekim Afričkim državama, skroz opušteno prošao kao nekakav bizarni eksperiment, na temu "šta bi bilo kad bi bilo", tj. ajd' da kažemo ovima da ih ovi drugi čitav vek eksploatišu, i tu onda idu sve one priče o srpskom voću u slovenačkim fabrikama, nepravednoj dominaciji Beograda nad Zagrebom i Ljubljanom, prevlašću Srba u hrvatskoj policiji, parazitskom ponašanja kosovskih Šiptara ali bogami i Crne Gore i Makedonije u odnosu na Srbiju, zatim organizovanom, planskom naseljavanju Albanaca iz Albanije na uštrb Srba i Crnogoraca sa Kosova, pokušaj izdvajanja Vojvodine iz Srbije, koja je realno bila jedina zdrava multietnička sredina u Jugoslaviji, i takva, falabogu, i dan danas ostala.

Pa onda dominacija muslimana-Bošnjaka po svim većim bosanskim gradovima a zlopaćenje prvenstveno Srba pa onda i Hrvata po okolnim selima, i to na relaciji - ovi su kao gradska raja a ovi drugi prigradske seljačine, i onda ovi ove gledaju ko uljeze i niže oblike a ove cepaju kompleksi, znači klasičan onaj sukob na relaciji selo-grad. Pa onda što baš Hrvati imaju skoro celo primorje osim ono malo po meni nebitnog kamenjara u Crnoj Gori, i kako su se i na kakav to kvaran način proširili skroz dole do juga, jer gledano na mapama zaista deluje nelogično, kao da su se zavukli, bukvalno podvukli pod Bosnu i Hercegovinu, i to na onaj prepreden, ljigav način verovatno samo njima svojstven, a što je svako za ovog drugog zapravo mislio, pa onda ona priča kako su Srbi samo dođoši u Hrvatskoj, izbegli sa prostora pod turskom okupacijom, dok su starosedeoci Hrvati tu bili skroz oštećeni i prinuđeni da se povuku ka zapadu, došli divlji pa oterali pitome, a naravno sve je to trajalo vekovima, nisu to bile nikakve blitz operacije, sve su to bile dugogodišnje smišljene zavere. Ali možda najzanimljivija je bila ta frka Slovenaca od Beograda, i drska želja za otcepljenjem, "a mi im bukvalno državu poklonili", a gde su eto, i Laibach odigrali jako bitnu ulogu, koja naravno nikako nije bila ratno-huškačka, već više ova duhovna da se tako izrazim, mada ima i drugih aspekata, uglavnom provokativnih, ali više na art način, što se dosta odrazilo na celokupnu situaciju, jer u Jugoslaviji umetnost nikad nije kapirana kako treba, nego se na sve gledalo ko na nedajbože, a umetnost je i tokom perioda tzv. komunizma bila rak rana partijskim funkcionerima i rukovodiocima, što je najbolje objašnjeno u prvom i sigurno najboljem dokumentarcu na tu temu, debitantskom radu danas velikog reditelja Gorana Gajića iz 1988. o fenomenu grupe Laibach, pod nazivom "Pobeda pod suncem", gde je do tančina opisano kako su Laibahovci zapravo manipulacijom i zajebancijama vozali jugoslovensko javno mnjenje i razne članove partije diljem tadašnje države, od Vardara pa do Triglava, sve od zvaničnog nastanka 1980. godine pa do vremena kad je sniman dokumentarac 1988. a Jugoslavija već krenula da se puni vodom ko Titanik. I stvarno je zapanjujuće da ama baš niko nije ostao imun na to, svi su pali na foru, retko ko je shvatio da Laibach nije nikakva fašistička ili radikalno komunistička skupina, što je samo pokazalo koji stepen neznanja, najgore one zatucanosti, je bio zastupljen u vladajućim strukturama a da ne pričamo o prostom narodu u ovoj zemlji čobana, budala i seljaka na brdovitom Balkanu.

Meni je ipak pored svega najsimptomatičniji bio stav Slovenije i uopšte Slovenaca, dakle običnog naroda, jer sećam se kad sam ko dete bio sa roditeljima u Pregarju početkom 80-ih kod rodbine, da kad su lokalni domoroci videli beogradske tablice na našem Zastavinom stojadinu, gledali su nas ko što npr. Srbi gledaju Rome-Cigane vamo, znači nadrkano i sa očiglednom netrpeljivošću, iz fazona šta ovi (smrdljivi) uljezi traže u našem dvorištu, ali to se kao pripisivalo mentalitetu tog naroda tu, jer navodno nisu oni rasisti no su jednostavno hladni ko komšije im Austrijanci, ali onda pogledaš odnos Srba prema Ciganima, i ništa ti nije jasno, stekneš utisak da se radi o istom slučaju, ali Srbi bogme ne slove za hladan narod, nego baš naprotiv, a vidiš skoro pa identičan odnos, doduše sa tom razlikom da Slovenci to čine u rukavicama (hladno) a Srbi otvoreno (toplo), i znači Slovenac te gleda, gadi se, jebo bi ti mamu al' kulira, dakle neće na keca reagovati nego će odraditi to lagano, namazano, a Srbin kratkog fitilja jbga lako plane, bahato uzme kuvanu motku i udri, uostalom tako je rađeno i na Kosovu pa je sve ošlo u kurac, dok su Slovenci na drugoj strani išli filozofijom "tiha voda breg roni" i lagano se otcepili uz minimalne žrtve, a ako ćemo iskreno, da je JNA zaista reagovala kako je mogla bilo bi realno zlo, tj. možda i ne toliko fizičko zlo kolko mentalno. Okupirali bi Sloveniju, skinuli separatiste sa vlasti, i kraj priče, ali onda bi došlo do još većeg nezadovoljstva i sigurnog mešanja stranih sila, tako da bi u svakom slučaju stvar na kraju došla na isto a mi opet najebali. Uglavnom, ovakvim ponašanjem Slovenci su nekome sa strane delovali ko kulturni (prepredeni) a Srbi ko rasisti (bahati), dok su Hrvati bili ko neki miks ova dva ekstrema, nešto između, crossover, znači ponekad su išli tom pričom o "kulturi" dok su im se ispod tepiha jasno nazirali kosturi iz Jasenovca, a ponekad su išli po srpski, bahato, sa izgovorom tipa - jbga Srbi su takvi pa moramo i mi, i onda shvatiš da ta priča o mentalitetu i "kulturi" ipak ima nekog uticaja. Miroslav Krleža je to lepo objasnio: "Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture", i dok je Andrić samo "misteriozno" ćutao (cava), Branko Ćopić je još bolje izvalio suštinu onim njegovim: "Znam ja nas, jebo ti nas" jer je čovek očigledno video da to ne može na dobro da izađe, jer ne može se sa stokom i folirantima živeti doveka al' nikako, pre ili kasnije će se zakačiti i ode kuća u tri pičke materine! E sad, zaista nemam ideju dal' bi, kako neki kažu, demokratija al' ona prava spasla tu državu? Možda i bi, al' kako sa sigurnošću znati kad mi nikad nismo ni imali pravu demokratiju? U kraljevini su se jebiga upucavali u parlamentu, 90-ih je to bilo gore od Titovog nazovi komunizma, dok se sa promenama zapravo ništa suštinski promenilo nije, samo su se malo upeglali, i nisu se više tolko drali i napušavali, ali sistem je ostao isti i žurka se evo najkomotnije nastavila. I zaista nemam pojma, ili još bolje što bi reko moj stari "nisam pametan" i ćao, zdravo!

A znaš ono kad neko prospe ograđivanje od svake priče rečenicom tipa: "Meni zaista nije bitno ko je odakle, meni su svi ljudi isti" ili "ja ne pripadam nijednoj nacionalnosti, niti mi je bitno ko je iz kog kraja", e baš sam pre neki dan pričao o tome sa svojim redovnim dopisnikom aka jaranom iz Kragujevca, i zaključili smo da to možda tamo negde u svetu i važi, ali brate u Srbiji JOK vala, a o bivšoj Jugoslaviji da ne pričamo, a ja npr. znam i primer Grčke al' nije sad tema. Znači, baš naprotiv, ovde, međ' ovim brdima i horrorima JAKO je bitno odakle si, kakve gene nosiš, gde si odrastao itd. etc. Možda, ko zna, u Evropskoj Uniji to polako prestaje da bude dominantno (gistro) ali ovde se zna, a izuzeci samo potvrđuju pravilo, kako se to popularno kaže. Navešću samo par primera a jedan dobar deo ljudi će reći da imam predrasude. Dakle, ponavljam, jako je bitno dal' si sa severa ili juga Srbije, jako je bitno dal' si iz Beograda ili si odrastao u unutrašnjosti, onda iz kog si grada, pa čak i gradskog kraja. Jedno bre selo može da bude podeljeno a ne grad veličine Kragujevca ili Beograda. I zna se vrlo dobro da nije isto živeti na Karaburmi i Dedinju, Vidikovcu i Vračaru, pa onda dal' si išao u ovu ili onu gimnaziju, u ovu ili onu osnovnu školu, a kao trebao bi da postoji neki standard, jer što bi dete sa Senjaka imalo bolje uslove u startu od deteta sa lupam Banjice? I baš tu na tom lokalu svaka priča o demokratiji pada u vodu, a druga stvar to kao da prosta većina odlučuje na izborima, pa to je ko da si se namerno zakuco jugom pod punim gasom u betonski zid, iz fazona da vidiš kolka će šteta da bude, kao možda mu i ne bude ništa, jer zna se kakva je prosta većina, ma bre zna se vrlo dobro i kakva je ogromna većina, i zato se i dešava sve ovo što se desilo i dešavaće se. Kako ti u zemlji seljačina možeš da daš većini da vlada? Šta, da nećeš da ideš u ustanovu za mentalno retardirane pa da tamo sprovedeš demokratiju čisto da vidiš šta će se desi? Pa alo bre, što bi to radio kad se zna tačno šta će da se desi, znaš ti, znam ja, a trebali bi i svi da znamo, jer je skroz logično da je većina svuda zatucana, takav je čitav ljudski rod a ne sad ovaj ili onaj narod, jer ako pustiš majmuna u tenak dobiješ tačno onu klanicu koju smo mi doživeli i koju još preživljavamo, i ko zna još koliko godina treba da prođe, mada ja kontam da to ludilo nikad neće stati, jer ne radi se tu o demokratiji i promeni svesti no o evoluciji, a ona je spora da sporija ne može biti, spora je u pičku materinu, a mi nemamo vremena za to. I reci mi otvoreno, mojne da me foliraš, jebiga ode mi život, jel' se mi sad samo malo zajebavamo ili stvaramo pravednije društvo? Meni se čini da većina nije ma ni delić svesna koliko se vladajuća manjina zapravo zajebava i manipuliše tom većinom, ali niko to otvoreno neće reći, o tome se neće pričati po medijima, jer ako bi rekli jednostavnu istinu došlo bi do sranja, sjebali bi sebi povlastice i lagodan život, a aj' što bi to radili, radi nekakve tamo demokratije, a šta je to očiju ti, čemu to služi a pritom još i ne radi? I stoga demokratija zdraaavo, u Švedskoj nemiri zdraaavo!