Moje dogodovštine u CeZaru - part 1

Pošto sam već pisao o nekim dešavanjima i zgodama na najvećem srpskom koledžu, u Bačvanskoj, na Lekinom Brdu, red je da konačno napišem  i malo širu priču, da bi ste skontali kako ta izuzetna ustanova zapravo izgleda iznutra i kako funkcioniše. Naime, CZ je najveća pritvorska jedinica u Evropi. Za početak ću vam pojasniti kako funkcioniše elitna KPD Bolnica koja se takođe nalazi u okviru Centralnog Zatvora. Naime, ta bolnica  je zapravo 3. i 4. sprat CeZara, i to je navodno odvojena ustanova od istrage koja se nalazi na prva dva sprata i u prizemlju. Dakle, skroz različito osoblje, različiti komandiri, pravila itd. a uslovi robijanja, pa uslovi su otprilike isti, s tim što ovi dole na istrazi nema šanse da izađu iz soba i da se šetkaju opušteno po bloku, jer ipak, sudski proces je u toku i kao mora da postoji ta izolacija da ne bi padalo usaglašavanje izjava, svedočenja i slično. I naravno, dole je daleko strožiji režim, komandiri imaju pravo da te mlate čak i na pogrešan pogled, pogrešnu reč, zapravo mogu da rade šta god im volja, jer oni su šerifi tamo i tu nema boga. E sad, kad kažem da imaju pravo da maltretiraju ne mislim da se to po pravilu službe tako radi, nego jednostavno nema nikakve kontrole, niko od nadređenih ih ne cima, tako da tu samo oni gazduju i onda logično da tu ima i psihopata i sadista koji se iživljavavaju i teraju neku svoju totalno bolesnu politiku. 

Još jedna jako bitna stvar, istraga je al' bukvalno pretrpana, i to će vam svako posvedočiti ko je imao tu čast da ga ugoste tamo, čak su za vreme Sablje bili i kreveti na tri sprata, pa vi sad zamislite na šta je to ličilo, onako jedna veća soba i 20-30 ljudi u njoj. Bre tu i da su svi kolko tolko miroljubivi ne može a da ne dođe do sukoba, jer kad čovek nema svoj prostor, ta svoja 2 kvadratna metra, on logično postaje jako nervozan, uostalom setimo se gužvi po autobusima, po domovima zdravlja, i u raznim redovima, jako neprijatno, zar ne? Pa bre, pola sata čekaš u domu zdravlja pa ti se ogadi ona gužva i svi ti ljudi, a ne da si 24 časa, 7 dana u nedelji u tom i još mnogo gorem fazonu. E, sa te strane je nama gore u "bolnici" bilo daleko, daleko opuštenije. Em što nas je bilo u sobama do 12, em što su sobe bile otvorene i imao si nekih 100-tinak metara da prošetaš od poslednje sobe, petice, pa nazad do rešetke tj. izlaza na glavni hodnik. Ako ste gledali film Shock Corridor onda kapirate otprilike kako to izgleda, hodnik širine metar i po, i gledajući prema rešetci, sobe su sa leve strane a desno su prozori koji gledaju na šetnju, doduše sa tih prozora nije predviđeno da se gleda bilo šta, tako da su postavljeni jako visoko, jer i plafon je baš-baš visok, i naravno, nikako nismo smeli da se pentramo na te prozore jer komandir sedi non-stop u kućici u glavnom hodniku, 2 metra od rešetke, i malo čita novine, il' šta već radi, a malo kao gleda vamo.

Druga i po meni najbitnija razlika između bolnice i istrage je u tome što komandiri bez opravdanog razloga nemaju pravo da biju, znači uopšte nema brutalnih premlaćivanja niti bilo čega sličnog, i ja sam npr. za tih godinu dana video samo jedan incident, tj. jednog dečka da su iscimali kad je izlazio na telefon, naime komandir ga pozvao da završio sa razgovorom jer mu je isteklo vreme, a ovaj ga odjebo i opušteno nastavio, i komandir krenuo prema njemu da mu uzme slušalicu a ovaj ladno stao u gard. E sad, ovo će neke možda i šokirati, ali komandir nije odma' uvatio slobodanku i opleo, nego je sve uradio tačno po P.S-u. Prvo ga zamolio da odstupi, da stavi ruke na zid, da raširi noge i ko da mu čita presudu, rek'o mu nešto u fazonu za ovaj prekršaj ide toliko i toliko palica, a ja gledam kroz rešetku, pošto je telefon u glavnom hodniku, i znači ne verujem. Ništa, ovaj se okrenuo prema zidu, valjda već zna fazon sa istrage, i komandos ga bez ikakvih emocija pendrekom po donjem delu leđa lagano izudarao. E sad, koliko je jako udarao - jebemliga baš. Uglavnom, kontam da to i nije bilo tolko strašno pošto vrlo dobro znam kako mlate ovi pubovi uličari, onako krvnički, sa entuzijazmom, tako da ovo pretpostavljam nije ništa u poređenju sa tim, jer na prvom mestu nema udaranja po glavi, bubrezima i jajima, jedino što dobijaš je npr. 20 slobodanki po istom mestu, a to ti brzo utrne i miran si barem neko vreme jer počinje da boli tek kasnije, mada šta i ja serem kad nisam imao tu čast da iskusim ovakav tretman.

Osim tog incidenta, mi sa stražom nismo imali al' bukvalno niti jedan jedini problem za celih godinu dana koliko sam ja boravio tamo. Naravno, možda je nečega i bilo ali ja to nit' sam video nit' sam saznao da se dogodilo. Dakle, atmosfera između nas i komandosa je bila aj' da kažem tako, opuštena, jer ipak je to bolnica pobogu, mislim, barem se tako zove. Znači, komandiri su gledali svoja posla i ulazili na blok isključivo da nas prebrojavaju kad je trebalo, ali nije bio onaj loš trip ko u ostalim zatvorima, da moraš da stojiš mirno pored svog kreveta, ko u vojsci, nego brate mi ležimo po krevetima, ovi igraju šah i ne ljuti se čoveče, treći gledaju TV, a komandir ako je neki opušten lik još nas i pozdravi, kako ste momci, šta se radi i slično, i ja bre prvih metar dana nisam mogao da verujem da je to zatvor, tek kasnije su mi objasnili ljudi koji su bili u Zabeli kako to zapravo izgleda fo' real. Znači, to je bila jedna, pa može se reći, banja robija, i sve bi bilo skroz OK i opušteno da nije bilo pogodite koga...

Pa naravno,  robijaša, a koga drugog, i to je zapravo i najveći problem sa srpskim zatvorima, jer tu se baš vidi na konkretnim, svakodnevnim primerima da je čovek čoveku bre vukodlak, jer ne trebaju nama komandiri da nas mlate, mi ćemo sami da se poubijamo između sebe. I vaistinu, sad kad gledam, pa jebote sreća da je bilo tih komandira da nas nadgledaju povremeno, jer da njih kojim slučajem nije bilo tu bi bre bilo krvi do kolena i to na dnevnoj razini, za glupost, zbog frke oko reda za tuširanje, zbog teretane, zbog duga na kantini, zbog raznih prevara (narkomanska posla, ne bih o tome), zbog borbe za prevlast na bloku i u sobi, pa onda zbog kreveta, ko će gde da spava, ko gore a ko dole, i još tisuću 'iljada razloga, a najviše ubedljivo zbog tih kompleksaških akcija, to kao, ja sam mangup, ja neću da ribam hodnik, neću da perem sudove, neću klonjaru, neću ovo, neću ono, to sve bre razmaženo, ološ, ko da su napolju bili neki opaki krimosi, a zapravo sve džankiji oni najgrđi, pajdomani, i baš takvi obično prvi najebu ako nisu baš jaki ili imaju zaleđinu da mogu da odbrane taj svoj stav. I da bre, narkomani kad dođu na tu meru lečenja u CeZar, pošto nisu više na gudri onda počinju svašta da tripuju, pa tako kreću i te priče o kriminalu, a da pitaš bilo koga iz realnog krimi miljea svako će ti reći da je taj što se kurčio zapravo ološ onaj najgori uličarski što bulju za pola rda liže, i zaista tako beše, tek kad sam izašao na slobodu pa se raspitao za neke ljude ko su i šta su saznao sam pravu istinu. Nama prodavali priču avioni, kamioni, šleperi, a vamo skinuo ženi zlatan lančić na trkača, ili kuhinjskim nožem startovo prodavačicu u kiosku i slične krizaške akcije, al' džaba, puni sebe, da ne poveruješ. Mene bi bio blam, i zapravo mene i jeste bio blam zbog dela koje sam počinio, bila me baš ono sramota, i tek posle 2 meseca sam skontao da sam ja bre bio bebica u odnosu na 80% ljudi na bloku, jer su skoro svi tu bili zbog tako nekih pa i daleko gorih akcija, retko da je bilo pravih dilera ili krimosa, tj. barem na mom bloku ih nije bilo pošto su kazne bile do godinu dana. Mislim, šta reći a ne smoriti kad je sa nama bio klinac, ma dete bukvalno, iz Subotice, koji je za paketić trave dobio 4 meseca il' tako nešto. Dno, tj. zapravo realna sramota srpskog pravosuđa, jer dok big deal kriminalci opušteno haraju Srbijom, ovamo robija neka dečurlija za paketić vutre, tuga bre, tuga.

Na ova druga 2 narkomanska bloka (5-1 i 5-2) je već bilo malo drugačije. 5-1 je bio za povratnike, dakle jedna prolazna stanica gde ih dovedu na par meseci da se kao skinu i onda ih teraju dalje u Zabelu, Mitrovicu ili Niš, i to je bio najzajebaniji blok, iskusni lopovi, dileri i ostali, i mnogo starija ekipa sa robijama i do 20 godina i slično. Na 5-2 su bili ljudi kojima je to bilo prvo delo ali koji su dobili više od godinu dana, dakle opet do 20 godina, a to znam jer sam bio sa jednim dečkom na prijemnom, moje godište, dobio 20 godina za ubistvo pumpadžije, dakle delo iz člana 169, razbojništvo sa smrtnim ishodom, i još mu se javni žalio i tražio 40 godina. Jebem ti život. E, takvi likovi su bili na ova dva bloka tako da mi je bilo jako, jako drago što su mene rasporedili na 4-2, i ne kažem to što su ovi likovi bili sad neki manijaci nit' bilo šta slično, nego je jednostavno zajebano da ja sa godinu dana delim sobu sa nekim ko guli 20, jer pre ili kasnije će doći do pičvajza, čak mi je kasnije pričao jedan stariji alkos, da su ljudi sa dužim robijama mnogo bolji za saradnju od ovih što imaju male kazne, i zaista je bilo tako, kod nas su ovi sa najmanjim kaznama bili ubedljivo najgori, jer zamisli dođeš tek na blok sa tako kaznom ko što sam ja imao, a lik koji ima 2 meseca svako veče pred spavanje pomera onaj kalendar na zidu, i kao raduje se u euforiji, jedva čeka dan da izađe da bi se uradio, još jedan dan manje, još tolko i tolko dana, pa jebo bi mu mamu realno. Posle par dana smo mu skinuli taj kalendar sa zida i oterali ga u pičku materinu, samo bezveze diže tenziju, jer šta sad, ja treba da krenem kao da brojim od 365 unazad ?! Ili ovaj što ima 20 godina da krene da broji mesece ?! Nemojmo se zajebavati jebiga...