ABRAKSASOV VODIČ - KONAČNO U KNJIŽARAMA !

Došao je konačno i taj dan, knjigu od jutros možete naći u svim većim beogradskim knjižarama, a do kraja nedelje i širom Srbije. Cena je 400 dinara, i to je u principu to. Ako bude nekih nedoumica postavite pitanje u komentar ili na mejl. Inače, knjiga će moći da se nabavi i u svim ex-YU republikama, s tim što ćete morati prethodno da mi se najavite mejlom : sonofman653@gmail.com. Hvala.

U svrhu ove virtuelne promocije spremio sam eksluzivni predgovor koji je napisao mister Dejan Ognjanović, i naravno intervju sa mnom koji je Ghoul uradio u decembru prošle godine, to za one koji su ga tad omašili. Dakle idemo prvo sa predgovorom, pa onda intervju. Eto, i nadam se da ćete uživati, ako je to uopšte moguće.

Predgovor:

DOKUMENTOVANJE ZVUKA KOŽE KOJA TRULI

Prvi tekst koji sam u životu svom preveo i video ga objavljenog (pa makar to bilo u jednom fanzinu – prištinskom, sasvim prikladno nazvanom Kosmetpoliten) zvao se DOKUMENTOVANJE, KAO ŠTO I ČINIM, ZVUKA KOŽE KOJA TRULI. Bio je to sasvim pristojan članak o sklonosti ljudi prema lošim vestima, o negativnosti u nama i oko nas koja nas nagoni da radoznalo virimo kad prolazimo kraj mesta saobraćajne nesreće, ili da se okupljamo na gomilu kad čujemo da je u komšiluku bio neki zločin.

Negativnost nije sporna, ona je svuda, i od loših vesti nema bežanja. Život se, uostalom, i sastoji od nešto malo kratkih predaha između loših vesti, počev od ultimativne, rođenja – pa do (neizbežne) smrti.

Dokumentarci o kojima se piše u ovoj knjizi pretežno se bave mračnom stranom postojanja – ratnim i mirnodopskim zločinima, serijskim ubicama, manijacima, ludacima, psiho-guruima, fanaticima, kontroverznim okultistima, mentalnim bolesnicima sa dijagnozom ili bez nje, svesnim ili nesvesnim da su ludi, te raznim drugim manje ili više poremećenim, skrajnutim, otkačenim, blesavim, luckastim, benignim, ali i malignim autsajderima.

Većinu ovih ljudi običan čovek ne bi poželeo da sretne ni u dobro osvetljenoj i napučenoj ulici, ali zato su tu filmovi – posebni filmovi o posebnim ljudima i njihovim pričama, za posebnu publiku, naravno: za onu koja pred mrakom ne zatvara oči. Dokumentovanje mraka, ludila i truleži u njima izvedeno je na način koji prevazilazi puko reportažno beleženje za Beogradsku hroniku i njene belosvetske rođake. Izbor naslova koji slede napravljen je, između ostalog, i po tome koliko istinitosti, odnosno slojevitosti i mnogoznačnosti, određeni dokumentarac uspeva da postigne. Jer, laiku se može činiti da je za dobar film ove vrste dovoljna zanimljiva situacija i/ili sagovornik, te kamera koja će to da uslika. Međutim, da se prodre između redova, da se uđe u srž priče, u suštinu koja određenog čoveka ili priču čini posebnim, potrebno je mnogo, mnogo više. O tome govori autor knjige, pa neću da ovde kvarim zadovoljstvo koje njegove analize donose.

Ovo što sledi nisu filmske kritike, niti je autor tekstova filmski kritičar. To ističem kao njihov veliki, možda i ključni kvalitet. Osvrti na ovim stranicama nisu potekli od uma ispranog u nekoj od ovdašnjih "filmskih" škola u kojima se sistematično ubijaju znanje, volja i ljubav prema filmu i zamenjuju nekim davno-prevaziđenim ili nikad-aktuelnim naklapanjima i suvim, beživotnim teorijama te idolatrijom sumnjivih "klasika".

Bojan Pandža se školovao u školi života, i puno je naučio čak i iz lekcija koje je omašio. Ponekad se isplati ponavljati. Što te ne ubije, čini te jačim. Pandža u svojim tekstovima ne krije svoje traume, frustracije, promašaje, zablude, ožiljke. Sve i kad bi pokušao, to bi bilo fejk. Umesto toga, on ih ogoljava i iz njih, iz mudrosti koju su mu donele, crpe snagu, ubedljivost i čvrstu zaleđinu da se uopšte oglasi o tim filmovima sa autoritetom koji se u "filmskim" školama ne stiče, niti se u njima može steći. Iz onoga što je osetio na sopstvenoj koži Pandža povlači paralele sa naslovima o kojima piše, i dokumentuje ne samo filmove nego i tu istu kožu usred procesa truljenja naživo. Zbog toga su i njegovi tekstovi, baš kao i dokumentarci koje je odabrao, bolno direktni i istiniti. Nema laži, nema prevare: umetnost zahteva fanatizam i posvećenost, a ovi kvaliteti se iz Bojana Pandže prelivaju i prožimaju mu sve tekstove, prirodno i bez kalkulacije.

Tekstovi koji čine ovu knjigu nisu naručeni, niti su pisani za honorare, ili slavu, ili ubijanje vremena. Ovo nije suvoparna magistarska teza, reciklirano "filozofiranje" i kvazi-analiziranje toga šta su Marx, Frojd, Lakan, Žižek i ko zna koji "autoriteti" rekli o ovome ili onome. Sve što ćete pročitati na narednim stranicama dolazi pravo sa autentičnog izvora, bez posrednika i tuđeg prežvakavanja: nastalo je jer je moralo da nastane, zato jer je autor u tome video i jedan oblik auto-egzorcizma i auto-terapije. I on to ne krije. On se ne trudi da nam se dopadne, ili da zvuči pametno. Ne namiguje nam iz teksta niti nas muva laktom u rebra kako bi nas zagolicao. Sve ovo napisano je pre svega i iznad svega za sebe samog – i to je, bar u ovom slučaju, samo još jedan dodatni garant kvaliteta.

Jer, previše je pozeraja i ispraznog trućanja, maskiranog nekakvom "teorijom", u današnjoj kvazi-filmskoj misli, ne samo u Srbiji, ne samo u domaćim knjigama (ili na blogovima) koji se navodno bave filmom. U toj tmuši i čemeru, u sveopštoj demokratizaciji koju je World Wide Web doneo svakome da piskara koješta i to plasira masama, blog Bojana Pandže po imenu Abraxas365 zablistao je kao jedno od retkih svetala u tami. To je brzo postalo jedno od onih kultnih mesta za "posebnu" klijentelu, za ljude sa posebnim potrebama – od kojih se najposebnija potreba tiče autentičnog, relevantnog suda. Paradoksalno, ali istinito: takav sud i takvo znanje danas ne možete dobiti u školi, za velike pare, ali možete na Abraxasovom blogu, za dž. A sada možete i u ovoj knjizi.

Svaki iole iskusan tragalac za vrstom filmova koje Pandža promoviše i kritikuje može relativno lako da linkove za njihovo skidanje sa neta pronađe i negde drugde. Koliko god dragoceni, ti linkovi na ovom blogu zapravo su sekundarni, jer pravi biseri kriju se upravo u obrazloženjima, "kritikama" tih filmova, koji su potpuno prajsles: životni, duhoviti, ekscentrični, iskreni, pronicljivi, tačni – jednom rečju, istiniti! Dođite zbog linka, ostanite zbog lika.

U trenutku dok pišem ove redove, Abraxasov blog ima 200 registrovanih pratilaca, i prosek od oko 1,500 poseta dnevno. On je postao deo interesantnog fenomena da se najzanimljivija i najživlja filmska misao u Srbiji danas nalazi upravo na blogovima. Kult Abraxasa svakodnevno raste, i ja se nadam da će i ova knjižica sa izabranim tekstovima sa tog bloga postati kultni predmet na kućnom oltaru svakog pravog srpskog domaćina, hrišćanina i rodoljuba.

U to ime, živeli!

Dejan Ognjanović

SON OF MAN INTERVIEW

- Ti si narodu koji zna za tebe poznat po nekim drugim akcijama, pre svega od muzičke sorte. Otkud si prešao u filmske kritičare? Kako i zašto si pokrenuo blog o dokumentarnim filmovima (i srodnim radnjama)? I kako bi uopšte opisao – čemu to služi? Zašto to radiš?

Mislim da je filmski kritičar preteška titula za ovo čime se ja bavim, jer ja zaista nisam kritičar ni u najavi, i ti to vrlo dobro znaš, jer ja zaista nikad ne kritikujem dokumentarce o kojima pišem, dakle nikad ne pišem o fotografiji, kameri, scenariju, režiji, i tako tim akcijama, već se bavim samo i isključivo tematikom filmova. Takođe kod mene nema ocena, dokumentarac koji mi se ne svidi taj nema šanse da se pojavi na blogu, mislim koji će mi, jer ja ljudima 'oću da ponudim nešto što je kvalitetno a ne da sad pišem o tamo nekom filmu samo da bi ga opljuvao i sa'ranio. Uostalom zato sam i pokrenuo ABRAXAS blog, radi promovisanja dobrog dokumentarnog filma, a kad naletim na loš ja ga automatski brišem sa harda i ćao, zdravo, šta tu ima da se piše o tome. Naravno, tu je dosta kumovao i sam koncept bloga, da uz svaki dokumentarac idu i linkovi za download, jer bi bilo skroz shizofreno sa moje strane da dam lošu kritiku a onda ispod poturim i linkove, tako da sam još u startu obećao ljudima koji prate blog da loše dokumentarce jednostavno neću postavljati baš zato što nisam kritičar, a na drugu stranu što ja zaista pojma nemam o filmu sa te tehničke strane da bi mog'o da se pravim pametan. Dakle, ima ko je ovde zadužen za kritiku, a to definitivno nisam ja.

Nego, malo me jebe ovaj tvoj koncept tisuću pitanja u jednom, al' ajd' sad, pokušaću. Dakle, kao izuzetno labilna i povodljiva ličnost, blog sam pokrenuo na nagovor stanovitih drugara, jer sam već duži niz godina, od tamo 2005. otprilike, pisao o dokumentarcima po raznoraznim forumima, i ti moji jarani su to videli i rekli, a što ti sine ne bi pokren'o blog, zajebi te forume, i ja reko' aj' da probam, šta me košta. Naravno, u startu to nije trebao da bude blog sa linkovima za download, nego samo rivjui, ali mi je bilo skroz glupo da pišem o nečemu što ljudi nema šanse posle da iskopaju i pogledaju, tj. barem je to tako bilo u septembru 2008. a na drugu stranu što tih dokumentaraca koje sam ja forsirao i koje i dan danas forsiram nije bilo ni u najavi na internetu, tako da sam morao preko nekih svojih pacovskih kanala da ih dobavljam i solo postavljam na net. Sada je već druga priča, bioskopski dokumentarni film se u međuvremeno sasvim solidno primio međ' srpskom nejači, tako da ljudi već znaju gde većina toga može da se iskopa, ali opet ima i onih koji to vole sve na tacni, tako da sam prinuđen da ostanem pirat do daljnjeg.

Čemu to služi? Jebem li ga, na prvom mestu služi mojoj ličnoj promociji jer ja u životu zaista ništa korisno nisam postig'o osim to malo muzike iz 90-ih koju si pomen'o, dakle blog mi tu služi kao neka uteha, da malo zalečim te neke svoje lične frustracije i komplekse, da se literarno izrazim kad mi dođe inspiracija, pa tek onda da promovišem dokumentarni film, jer taj bioskopski dokumentarni film je, složićeš se sa mnom, doista bio totalno zapostavljen, i jedino što su ljudi gledali masovno je bio Zeitgeist, a ako ćemo iskreno taj Zeitgeist je sve samo ne dokumentarac, što naravno ne znači da mi se nije svideo, čak naprotiv.

- Koji je, uopšte, koncept bloga? Kako bi ga ukratko opisao nekome ko tu još nije bio? Ipak ovde nema svih i svakakvih dokumentaraca, nego samo od pojedinih vrsta...

Koncept je vrlo jednostavan, ego-centričan da ga tako krstim, dakle postavljam samo i isključivo ono što mene zanima, a ono što me ne interesuje, pa nema šanse da se pojavi makar bilo i bolje od najboljeg. Evo ti primer dokumentaraca o životinjama i uopšte taj wild life trip, ja to ne gledam ni u ludilu, jer mnogo su mi zanimljivije ove ljudske životinje od običnih, a i životnja radi ono što svaka životinja radi, a čovek, čovek radi ono što mu se 'oće,  i samim tim koji će mi ta priroda na blogu.  Znači, meni je u startu bio cilj da na blogu okupim ljude koji imaju sličan ukus k'o i ja, a ne da sad pravim neki opšte-narodni blog, javno dobro i štatijaznam, gde bi bilo za svakog ponešto, jer to je totalno besmisleno, ko to voli za to postoje drugi sajtovi. A da ne pričam o tome da mi je pisalo baš dosta ljudi koji ranije uopšte nisu gledali takve dokumentarce, pa su putem bloga počeli i svidelo im se dojaja, i to ti je ko gudra, kad se jednom navučeš na bizarno nema nazad, ideš do kraja, a falakurcu na blogu ima preko 700 dokumentaraca tako da je to opušteno, jer sad neko da naleti na blog trebaće mu bar 2 godine da pogleda sve što valja.  

Kratak opis bloga : Charlie Manson, serijske ubice, ludnice, zatvori, duševna oboljenja svih vrsta, nasilje u svim oblicima, survivalizam, white trash divotarije američkog juga, pljuvanje po zvaničnim religijama a favorizovanje sekti, onda kontra-kultura 60-ih, gudra, hipici, true crime literatura, Werner Herzog, Les Blank, Errol Morris, Timothy Leary, Nikolas Schreck, Joe Coleman, muzički dokumentarci sa posebnim osvrtom na Laibach, šokumentarci, žešće zajebani incidenti (Waco, Oklahoma City bombing, Ruby Ridge), subkulture, razni teroristi (borci za slobodu), okultne "pizdarije", i sve ostalo što spada pod domen bizarnog, a i inače blog je u početku trebao da se zove "Bizarni Bazar Okultnog Divljaštva", to ti sve govori. Da zaključim, meni je cilj da iz ljudi izvučem ono naj-najgore, da probudim najniskije strasti, jer mi je zaista više muka od ovih što gistro pokušavaju da izvuku samo dobro, kada svi vrlo dobro znamo da  ZLO i dobro ne idu jedno bez drugog, uostalom Abraxas mi je najbolji svedok.

- Da li tvoj blog promoviše serijske ubice, satanizam i antihrišćanstvo? Uništenje ljudske rase? Pedofiliju? Nekrofiliju? Pirateriju i ostala zla i pošasti?

Pa pazi, na ovo pitanje u šteku uvek imam bar dva odgovora, jer zavisi ko postavlja pitanje. Ako naleti neki bogobojažljivi hrišćanin, neka visoko moralna osoba (do moga), onda je odgovor naravno DA, jeste, tako je, mi smo ti što kvarimo vašu decu i slično. A ako me ti pitaš, odgovor glasi da zasigurno promovišem antihrišćanstvo, uništenje ljudske rase pa i pirateriju, jer to je u neku ruku danas i normalno, svi mi se bavimo piraterijom, svima nam je pun kurac hrišćanstva, i svi jedva čekamo da se okonča ovo ludilo zvano čovečanstvo. Naravno, kad kažem svi mi, zna se na koga mislim, sigurno ne mislim na ove, da ih ne imenujem, mada i takvi su mi se nakačili na blog te sam pojačao pljuvanje po pravoslavlju i veličanje satanizma, ne bi li ih nekako poterao.

Što se tiče ovih ostalih pojava tipa serijske ubice, tu sam više suzdržan tj. trudim se da nikoga ne osuđujem nego da vidim o čemu se tu zapravo radi, jer bez predrasuda prići jednoj takvoj tematici kakva je npr. pedofilija je jako teško, najlakše je ispljuvati sve to u startu a najteže razumeti, a ja se bavim razumevanjem, jer sam i sam na svojoj koži osetio kako to izgleda kad te etiketiraju i odbace, i nimalo mi se nije svidelo, nedobog nikom. Dakle, apsolutna tolerancija za sve otpadnike ovog bolesnog društva a na drugu stranu najgrđi govor mržnja za mejnstrim na čelu sa hrišćanstvom i svime onime "što narod voli". Da parafraziram jednog domaćeg reditelja, kada čujem reč narod, mašim se za kurac. Vaistinu. 

- Možeš li malo da objasniš prednost koju daješ dokumentarnom u odnosu na igrani film? To nije baš uobičajeno – većina ljudi više voli igrane filmove, lepo snimljene, sa poznatim glumcima, sa efektima i slično. Koga je briga za nečije životne priče? Stvarno – ko je ciljna grupa tvog bloga? Ko ovde dolazi, i zašto?

Pa nije da ja sad gajim neki izraziti prezir prema igranim filmovima, volim ih ko i svako drugi i rado gledam, ali činjenica da je 95% igranih filmova žešće, al' baš žešće sranje, me je poterala u dokumentarne vode, jer svaki dokumentarni film je po meni dovoljno dobar da može da se gleda, samo je pitanje dal' te tematika zanima, dakle jako su retki loši dokumentarci, svaki ima nešto svoje, a to se posebno odnosi na ove tzv. bioskopske full-lenght radove. A i ima ona pesmica Bad Religiona, "Truth is sometimes stranger than fiction", s tim  što bi ja to prekrstio u ALWAYS stranger than fiction, što se posebno odnosi na crime i incidents dokumentarce kako sam ih krstio. Ko je gled'o zna o čemu pričam. I baš iz tog razloga obožavam da gledam igrane filmove rađene po istinitim događajima, pa makar bili i loši dojaja. Dakle, stvarni život je mnogo luđi od bilo koje fikcije, i svako ko je iole živ to vrlo dobro zna, a i fikciju stvaraju ljudi, scenaristi, a tu je retko ko pravo dobar, zato i volim pojedine korejske i japanske autore, jer to su jedini igrani filmovi koji su dovoljno ludi da prevaziđu stvarnost, evo ti samo primer Air Doll (2009) od  Hirokazu Koreeda koji sam gledo pre neki dan, to je bre film, ma filmčina. A to koga je briga za nečije stvarne životne priče, o tome možda najbolje govore moje kratke istinite priče koje su ladno najčitaniji postovi na Abraxas blogu, i nijedna fikcija tome ne može da parira.

Što se tiče ciljne grupe, jedno je šta sam ja zamislio a šta se iz toga izrodilo, jer ja sam kontao da okupim isključivo ljubitelje bizarnog, ljude slične meni, i tripovo da je to jedan skroz uzak krug ljudi, da ne kažem subkultura u povoju, al' se vremenom ispostavilo totalno suprotno, da takva tematika zanima i staro i mlado, i pravoslavno-katoličko i ateističko-agnostičko, i malog Rastka i na samrti Pavluška, i ultra-desničare i anarhiste, i navijače i "normalne ljude", i još 365 ludila, jer to su sve ljudi koji su ranije gledali Šok Koridor, koji prate crne hronike, dakle sve ono bizarno i zarazno, ma čudo jedno kako se to primilo međ narodom (mašim se za kurac).

- Da li je istina da je Rastko Pocesta počasni član bloga ABRAXAS? Kako i zašto?

Vaistinu, Rastko je jedna od najbitnijih ličnosti koja se pojavila na Abraxas blogu, jer posle teksta o njemu moj život se okrenuo za 365 stepeni (nije greška). Naime, šta se desilo, stanoviti ljudi su čitali taj tekst gde sam ja kukao i jadikovao kako to da Rastko sa 12 godina može da objavi knjigu a ja mator konj od 33 ne mogu ni u najavi, i naravno sažalili se, jer nikako im nije bilo pravo da Rastko može a ja jok, a posebno je u prilog tome išla činjenica da ja zaista nisam mnogo gori pisac od Rastka, tu smo negde, da se ne lažemo. I tako, tu je pao dogovor i evo, jedna izdavačka kuća mi uskoro, verovali ili ne, pušta knjigu u promet a sve zahvaljući upravo malom Rastku, dakle hvala ti Rastko brate od srca, znam da si mi zabranio da pominjem tvoje ime, ali jebiga kad me čovek pita.

- Kako gledaš na cyber 'komunikaciju'? Forumi, blogovi, Fejsbuk... Neki kažu da te stvari dovode do većeg otuđenja, udaljavanja ljudi, da to nije ono pravo... Šta ti misliš i gde si ti u svemu tome?

Pošto sam se ja u poslednjih par godina totalno otuđio, znači nema me nigde, meni ta navala raje u virtuelni svet skroz odgovara, jer ih to tera pravo u moj tor, na moj panj, pod moju sekiru, s tim što za razliku od blogova i foruma na fejsbuk gledam kao na nužno zlo, dakle dojaja me nervira ali pošto mi je to jedini kontakt sa spoljnim svetom (nemam mobilni, retko kad koristim stabilni) prinuđen sam da ga koristim. A što se tiče otuđivanja, udaljavanja, ja sam evo već 4 godine otuđen i udaljen pa mi ništa ne fali, čak se i mnogo bolje osećam nego kad sam se kretao međ' ljudima, jebiga, smorili me, i to žešće, ili to ili nisam naleteo na one prave, treće nema, a na drugu stranu što sam tek ja žešća smorina za druženje, i svako ko je imao posla sa mnom to vrlo dobro zna, a neki i danas trpe nesagledive posledice. I vaistinu, ja ovako literarno zvučim i OK, ko neki zanimljiv lik, duhovit i to, al' evo, ti znaš kako to patetično izgleda uživo, jer jedno je pisati kad ti dođe inspiracija a skroz druga stvar ovo lajv.   

- U današnje vreme knjigu nije objavio samo ko nije hteo, pa eto, na kraju, i ti. Šta te je navelo da izdaš sebe u obliku knjige odabranih rivjua sa bloga? Po kom principu si birao sadržaj ove knjige? I zašto bi neko uopšte to kupovao i čitao sa papira, kad lepo stoji onlajn na blogu? Ima li nešto extra u knjizi?

Odgovor je jednostavan, navelo me što mi se ukazala prilika, jer da nije bilo tih ljudi koji su se sažalili, kurac bi ja bilo šta izd'o, jer realno koja izdavačka kuća bi se usudila da stane iza knjige koja u startu "kvari decu" i propagira nekakve zakrivljeno-bolesne poglede na svet, nekakav okultizam i pizde materine. To se dešava jednom u životu, a pošto ja kontam da mi je ovo prva i poslednja knjiga, takav penal se ni u ludilu ne propušta. Inače naslov knjige je ABRAKSASOV VODIČ NIZ DOKUMENTARNI FILM, izdavač je Centar za Liberterske Studije (CLS), i sastoji se od 58 pažljivo odabranih i dorađenih tekstova sa bloga. Naravno, biće tu i ekstra materijala al' to ne bih još da otkrivam jer ni ja nisam siguran šta će sve na kraju da uleti u priču.

E sad, zašto bi to neko kupovao, pa papir je ipak papir, i vodeći se ličnim iskustvom da nemam živaca da čitam iole duže tekstove na netu, skontao sam da bi pojedini ljudi voleli da imaju to i na papiru, bogato ilustrovano & shit. I ne samo to, naivno verujem da će knjigu ako ni zbog čega a ono zbog npr. živopisnih korica pazariti i ljudi koji još nisu pohodili blog. Naravno tu je i memorabilija momenat, jer realno blog sve i da 'oće ne mož' da egzistira zauvek, tako da će već za par godina ta knjiga biti jedino što je ostalo iza bloga i trebalo bi je svakako imati u šteku, za nedajbože, dakle limited edition fazon, crveni vinil i taj rad.

- Da li pišeš svoju autobiografiju sa živopisnim detaljima iz zatvora, ludnica, bolnica, i drugih institucija koje si iznutra omirisao? Kada to možemo da očekujemo u knjiškom obliku?

Iskreno, ne pišem, jer da bi se pisala jedna takva akcija treba da sve bude na svom mestu, a ja sam trenutno oho-ho daleko od toga, sve su ređi momenti kada imam snage da se o tome izrazim, uostalom činjenica da sam za dve godine napisao samo 5 kratkih fragmenata dovoljno govori, što ne znači ako bi mi neko ponudio da se to izda da ja ne bi' dao sve od sebe, jer te priče su već po nebrojeno puta ispričane u mojoj glavi, ono kad legneš da spavaš pa ne možeš da zaspiš satima, pa krenu duhovi iz prošlosti da te progone, i sve ti se vraća u koloru, ko da je juče bilo. Znači to je tu, samo ga treba ispovrnuti u Word, al' ko što rekoh, ko i u svemu u životu mene treba neko da iscima, jer jako sam lenj, znači manjak volje me ubija, tako da mi treba malo tuđe u vidu zamajca, no videćemo još šta će biti po tom pitanju. Uglavnom knjiga bi definitivno bila omanji underground bestseler, jer ljudi vole takve priče, a posebno ako su true life.

- Misliš li da će svet da propadne 2012. godine? I ako da, jel ti žao? Veruješ li u zagrobni život? Reinkarnaciju? Jedno vreme si se zamlaćivao sa Hare Krišnom, pa ko velim... jel ti ostalo nešto od toga?

Nemam pojma iskreno, al' nije da ne bi' voleo, apokalipsa u ne-hrišćanskom smislu je moj još neostvareni san, i ti poslednji trenuci čovečanstva bi bili raj za oči i ovo malo duše. Dwid Hellion iz Integrity-a je lepo rekao, HUMANITY IS THE DEVIL, i ja to apsolutno podržavam, jer bi naša planeta bez pošasti čovečanstva definitivno bila raj na zemlji. A što se tiče tog 21.12.2012. ja ću taj dan svakako provesti u prazničnom raspoloženju, jer ću obeležavati 30 godina od ritualnog samoubistva Tomaža Hostnika, inače prvog vokala Laibacha, a ako se desi i nešto preko, dojaja, podržavam. I naravno, ne verujem u zagrobni život, ne verujem, što bi reko naš narod (kurac), U NIŠTA !!!