Mondo New York (1988)

Director:

Harvey Keith

Runtime: 83 min

Mondo New York, kao i svi mondo dokumentarci, bavi se bizarnom stranom ljudskog razmišljanja i ponašanja, samo što se ovaj film za razliku od mnogih na tu temu, ne odigrava u Africi ili kojoj već vukojebini, već u samom centru Njujorka, dakle može se slobodno reći, u centru naše civilizacije. Dakle, autor je ovde pokušao da prikaže barem delić onoga što se 80-ih smatralo za totalni underground Njujorka grada, sa sve klošarima, narkomanima itd. Ali i pored ovakve sirove-surove najave, mene ovaj film nije privukao ni golotinjom, ni prostitutkama, ni zajebanim uličnim komičarima, ni vudu ritualima, sado-mazo akcijama, performansima svih vrsta i rasa, pa čak ni pojavom okultne Lidije Lunch koju svi obožavamo, već čovekom koji je realno lajtmotiv ovog bloga, velika inspiracija, a jedna njegova slika se nalazi čak i na koricama moje knjige. Pogađate, radi se o Džou Kolmanu, koga znamo iz mnoštva dokumentaraca koje sam postavljao, sa posebnim osvrtom na odlični biografski R.I.P., Rest in Pieces (1997). Ovde se on pojavljuje kao Professor Mambuzu koji izvodi u celini svoju spektakularnu tačku sa miševima i vatrometom, a zatim govori o Njujorku kao betonskoj džungli, a svoj apartman opisuje kao pećinu u kojoj čuva zna se već šta, da ne otkrivam baš sve.

Dakle, mondo koji nikako ne bi trebalo propustiti, jer akcije koje su ovde prikazane teško da ste bilo gde videli. Uostalom to je i jedan od glavnih razloga zašto više volimo da gledamo dokumentarce od nekakvih fiktivnih igranih filmova, zar ne ? Pa bre, godišnje ako se pojavi 5 dobrih igranih filmova, ono, da kažeš alal vera autoru, da se naježiš, da osetiš da je to TO. A u isto vreme godišnja produkcija se ladno meri hiljadama. Pa bre ko su ti ljudi, ti režiseri koji bez blama prave jedan za drugim loše filmove ? Za čije babe zdravlje oni to rade ? Evo vam primer domaće kinematografije, 13 godina nije napravljen niti jedan kompletno dobar igrani film, a svi kao kuliraju, pa jebote ja kad bi pravio film, pa nema šanse da bi ga pustio u promet ako mi ne bi valjao 101%, ali očigledno da te ljude zabole, kontaju da ima sasvim dovoljno kretena kojima će se film "svideti", koji će da ih pohvale, da im na'rane ego, da im daju keša da bi ovi mogli da teraju dalje.

Evo vam poslednji primer što sam gledo, PARADA Srđana Dragojevića. To jeste solidan film ali samo u smislu da je bolji od njegova prethodna dva koji su zaista DNOZLA srpske kinematografije, i jeste, ima par smešnih scena, ali ako gledamo film kao celinu a ne kao gomilu skečeva, to je bre jedno sranje pregolemo, najjeftiniji onaj humor, možda malo jači od Kursadžija. Prvih pola sata se pitaš u fazonu, kad će bre da počne film, a to kao gistro-šatro uvod u glavnu radnju jebotebog. Onda najretardiranija scena, počinje "parada" a murije niđe, a sve to u cilju da bi nacisti i pederi mogli da se sukobe, jer taj njihov fizički sukob je zapravo suština filma, i oko tog sukoba se vrti cela priča, i onda debilni scenarista da bi dobio tu situaciju ladno menja zakone fizike, ali kao to je komedija i tu je sve dozvoljeno, i to im je glavni izgovor kad naprave sranje.

Za bukvalno svaki film koji je napravljen u poslednjih par godina, kada smo mi pošteni gledaoci iznosili primedbe na očigledne rupčage u scenarijima, odgovarano nam je na isti taj način, pa čak i za možda najbolji film snimljen u prethodnih 13 godina, SRPSKI FILM. Kada sam rekao da je nemoguće ubiti 3 osobe jednim metkom (scena na kraju), rečeno mi je u fazonu, a to ti je umetnost jadan, pa onda i za ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, isto kraj filma, ovo dvoje seku vene i na mestu umiru, možda im je trebalo par sekundi, a svaki pošteni samoubica zna da sečenje vena ne uspeva van vode zbog zgrušavanja krvi. E, na to sam dobio odgovor da je to jeftin, treš film, i da je tu sve dozvoljeno, isto važi i za ŠEJTANOVOG RATNIKA, a o ŠIŠANJU da ne govorimo, to je prava ona fantastika, niđe veze sa bilo kakvom realnošću, a govori se navodno o veoma aktuelnom socijalnom problemu. Ma zakuni se.

Iz ove godine sam gledao samo jedan dobar film koji mi se skroz svideo, naravno radi se o MELANHOLIJI Lars von Trira, i to je to, možda ima još neki ali ja za njega nisam čuo, te vas molim da me uputite, da pogledam i ja nešto kvalitetno, jer ja zaista nisam u fazonu ko većina mojih drugara koji gledaju filmove samo da bi na kraju rekli "pa nije nešto al' mož' se gleda" ili "ne valja, sranje je" i slično. Brate, ja kad na početku filma samo iole naslutim da tu nešto ne štima ja to gasim u roku od odma' i brišem sa harda, jer meni takva vrsta kežual zabave vaistinu ne treba, a nemam ni vremena ako ćemo iskreno. Naravno, ima tu i drugara koji jednostavno vole da gledaju taj treš, na fazon "što gore to bolje", i ja to poštujem, ali ovi drugi jarani, što kao cene kvalitetan film, što kao poznaju materiju, njih nikako ne razumem, ali kontam da ni oni mene ne razumeju oko dokumentaraca.

Ako bi me ko pitao zašto toliko favorizujem dokumentarce, moj odgovor bi bio da se u dokumentarcima barem NE LAŽE veći deo filma, znači ima i tu štelovanja, da ne grešim ovo malo duše (koju inače nemam), ima tih insceniranih delova, ali nije 77% PREVARA. Uostalom zato se i gnušam filmova sa zombijima, sa čudovištima i sličnim sranjima, i jedini taj fazon koji mi se svideo je ALIEN, valjda zbog toga što je toliko realistično urađen da te navede da pomisliš da bi takvo stvorenje zaista moglo da postoji. Ima naravno tu još par izuzetaka ali zato su to dobri filmovi jebiga, a ne polu-dobri i slično, mislim zamislite samo da slušate polu-dobru muziku, muziku koja i nije nešto al' aj' kao samo da se nešto vrti. Po tom principu ja bi sad preslušavao svaki novi album koji se pojavi, od prve do zadnje pesme, i aj' sad, gde je tu mozak ? I zato kažem, pre ću da gledam i po 20 puta Taksistu i La Haine, nego bilo koje ovo novo sranje. Ne zajebavam se, al' nimalo.

"A young woman wanders around New York City and stumbles across a number of strange characters and settings that represent the "underground" areas of the city. She sees stand up comedy in Central Park, a prostitution auction, a voodoo ceremony, an S&M club, and a number of very interesting performance artists. These are just a few of the sights and sounds of New York that she encounters. This off-beat documentary looks into the skewed and frequently depraved lives of some of New York City's most bizarre underground performance artists including Joey Arias, Rick Aviles, Charlie Barnett, Joe Coleman, Ann Magnuson, Emilio Cubiero, Karen Finley, Dean Johnson, Phoebe Legere, Lydia Lunch, Frank Moore, Annie Sprinkle, John Sex, and Shannah Laumeister. Many scenes contain graphic violence, nudity and vulgar language, but you expect nothing less!"

IMDB

DOWNLOAD :

http://depositfiles.com/files/0d6vomdwp