Zašto baš Branko Ćopić?

by Svarog Tattoo - 26.7.2012.

 "Gdje su među ljudima granice? Nema u čovjeku ni Vlaha ni Turčina. Postoji samo golema ljudska bijeda i nevolja. Jednako i vlaška i turska." -  Branko Ćopić

Branko Ćopić, jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih pisaca, a po meni mu bome nema ravnog. Svi smo čitali "Orlovi rano lete" ili bar gledali genijalnu ekranizaciju, film koji će mnogim generacijama ostati u najlepšem sećanju iz detinjstva. Naravno, tu je i moj omiljeni Nikoletina Bursać, pa "Bašta Sljezove Boje", "Magareće Godine", okultna "Ježeva Kućica", ali i romani žešće zajebane tematike, poput "Gluvog Baruta", jer Ćopić vam je bio ko i njegov junak Nikoletina, jako pravdoljubiv, i svaka nepravda ga je teško pogađala, te se nije libio da o tome i javno prozbori, što ga je često i te kako koštalo.

No, evo šta o tome kažu na jednom sajtu:

"Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistra uma, osjećaja za pravdu i pravednost, kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama.Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih djela bila je "Jeretička priča" zbog koje je kasnije trpio velike udare komunističke partije na vlasti i državnih organa,pa i samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo pa je književni istoričar Ratko Peković to sabrao u knjigu "Sudanije Branku Ćopiću" iz koje se vidi na kakve je sve probleme Ćopić nailazio u svom književnom i političkom životu."

- Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski (1944) - 

E, sad, mnogi ljudi ne znaju šta se zapravo desilo povodom njegovog samoubistva, jer realno o tome i nema gde da se pročita, ali zato je glumac Toma Kuruzović, u narodu poznatiji i kao Misirac iz "Povratka Otpisanih", sve to lepo objasnio. Naime, po njegovom kazivanju Ćopić je te '84 bio u SSSR-u nekim povodom, i naravno kritikovo na sva zvona dešavanja u Jugoslaviji, jer se već tad videlo da je nacionalizam uzeo maha i da će biti belaja ne bude li se nešto hitno poduzelo. Čim se vratio u SFRJ njegovi saborci, drugovi sa kojima je prošao ceo rat, sa kojima je bio najbolji jaran, ladno ga isključiše iz Partije. To je Branka naravno jako pogodilo, jer ipak su mu to bili životni sapatnici, i nije ih znao ko tamo nekakve funkcionere-foteljaše no ko partizane. Tih dana često je sedeo u hotelu Moskva i ispijao kafe, to mu valjda bilo omiljeno mesto, pa je tu često svraćao i Misirac , inače Brankov jako dobar prijatelj, a i niko tako dobro nije umeo da igra njegovog Mačka Tošu u dečijem pozorištu, jer bez tog bosansko-krajiškog naglaska to jednostavno nije bilo to, a Misirac kao rođeni Sarajlija je ponajbolje skontao taj duh Podgrmečja o kome je Branko vazda pisao i govorio. 

- Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Bela Krleža i Branko Ćopić -

Sedeli su tako tog marta '84 u Moskvi i raspredali o svemu i svačemu, Branko je usput čitao i novine u kojima je pisalo da su nekog starca samoubicu izvadili živog iz Save, gde je pored ljutnje što su unesrećili čoveka, navodno izjavio nešto u fazonu 'E, mene vala nećete vako zajebati'. I zaista, ti što skaču sa Brankovog u Savu, po meni to nisu časne, iskrene samoubice, jer brate dole je voda a i ona spasilačka služba, i retko ko tu uspe da izvrši ono što je naumio. Tako je Branko odlučio da skoči na beton i tako im dohaka, te je 26. marta naveče to i učinio.

- Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu -

Naravno, tu se sad raspredaju razne priče, te da je bio teško psihički oboleo, depresivan, dakle ludak srpski rečeno, a sve to ne bi li ga se diskreditovalo, ali ja ni u šta od toga ne verujem, jer Misirac nije pominjao nikakvu depresiju nit' ludilo, a i što svaki čovek mora biti lud da bi se ubio? To bre ovi hrišćani propagiraju uporno iz fazona kao samoubistvo je greh i slično, more bre mršupičkumaterinu! Joj Rimljani, što ne završiste pos'o, joooj? Uglavnom, moj stav po tom pitanju je, nadam se, dobro poznat, ali ga nije loše ponoviti, dakle, ako neko ima baš sjeban problem, ili neku zajebanu bolest, ili mu se jednostavno ne živi, pa što mu ne omogućiti da časno napusti ovaj patetični oblik života? Zašto ga mučiti do duboko u starost?! Koji je to sadizam, o čemu se tu radi da mi neko kaže? No dobro, svi znamo da je čovek čoveku vuk a nekom i međed, tako da me više ama baš ništa ne čudi.

Za kraj, evo šta je o Branku napisao kritičar Borislav Mihajlović, a što ga možda i ponajbolje opisuje:

"Svoje 'bosonogo djetinjstvo' ovaj 'zaneseni dječak' proveo je 'pod Grmečom' 'ispod zmajevih krila' u carstvu 'leptira i medvjeda' upijajući zauvijek u svoje radoznale oči 'život u magli' svojih 'planinaca' i slušajući bajke 'ispod krnjeg mjeseca'. 'Magareće godine' školovanja u susjednom gradiću i studije u Beogradu biće samo priprema za 'surovu školu' rata koji je banuo kao 'prolom' u svijet njegove planine u kojem oduvijek i 'orlovi rano lete'. Tu je uz 'ognjeno radjanje Domovine' počelo Ćopićevo 'ratnikovo proljeće' sa 'rosom na bajonetima' i uz prasak pravog i 'gluvog baruta'. Odratovao je uz mladiće kakav je bio 'Nikoletina Bursać' i starčekanje kakav je bio 'Vuk Bubalo' svih sedam ofanziva i onda u Beogradu počeo da živi 'gorki med' one poslednje 'osme ofanzive'. Za cijelo to vrijeme uz 'bronzanu stražu' sjećanja pisao je ono što je zapazio oko sebe i u sebi. A zapažao je i zapazio mnogo."

E, zato sam ja tetoviro Branka...

P.S. Ako je neko možda 80-ih i 90-ih bio isuviše mali, pa nije imo prilike čitati Branka, evo najtoplije mu preporučujem da krene od "Doživljaja Nikoletine Bursaća", jer to je baš onako prava knjižica, sastavljena od kratkih priča, taman potaman da ne zaboli glava :)