Stop violence against children, stop nasilju nad decom

"PROFESOR Medicinskog fakulteta Snežana Žunić Božinovski u akciji! Molim sve građane da daju komentar da li je ovaj čin zapravo nasilje nad maloletnim detetom ili kako tvrde sve zvanične institucije "samo njen način izražavanja u ophođenju sa maloletnim detetom", koje je u momentu kada se ovo dešavalo imalo jedva dve i po godine. Ko štiti pomahnitalu majku?!"

I mene je otac ovako tukao, ali je sva sreća tu bila keva da me brani, jer ona je bila protiv nasilja a ovaj je oduvek bio siledžija i nasilnik, pa kad bi ćale i ja ostali sami, pošto nije više mogao da me bije, onda bi pribegavao psihičkoj torturi, znači non-stop me plašio nečim, tj. koji god strah da je provalio u meni on bi to iskoristio, tipa strah od duboke vode, strah od pasa, ma sve živo, tako da se ja detinjstva sećam samo preko tih strahova, dakle ko jedan veeeliki strah, jer to je bio main event, a i čega drugog da se sećam kad je to bilo najintezivnije?

E, sad, zašto je otac to radio? Pre svega jer je bio i ostao alkoholičar, zatim jer je bio patološki ljubomoran na sve vezano za kevu a posebno kad je izvalio da keva više voli dete nego njega, a odakle to? Pa odatle jer je i njega otac još strašnije, najstrašnije zlostavljao, da ne kažem da je i on bio teški alkoholičar i sadista, ma samo kad se setim priče da kad bi video da se deca igraju u dvorištu s mačkom, on bi je uvatio za rep, i uz smeh zavrteo i tras iz sve snage o zid da prsne glava, i deca su to gledala svakodnevno, i aj' šta takva deca mogu da očekuju u životu, kakav model ponašanja?

Pa i dan danas otac tako krene da se dernja na mene, da mi psuje majku i sve redom ružno da mi govori, valjda se seća kako sam regovao ko klinac, pa još i krene ka meni onako pijanih očiju, cimne se ramenom da me uplaši, jer zna da sam bio jako plašljiv ko dete, pa kad ja stanem u gard i kažem mu nemoj da se dereš i da mi psuješ majku jer ću da te ubijem, odrobijaću te, da vidiš kako se smiri, ko pička neka što i jeste oduvek bio, samo se ceo život iza alkohola krio i glumatao tu nekog mangupa iz Zemuna, pa me posle tužaka kevi da sam ga tukao, a nisam ga ni pipno, nego alkohol + paranoja čine čuda. Al' zato sam mu obećao, nedavno, sledeći put kad mi budeš opsovo majku po bilo kom osnovu sledi stolica u glavu pa zovi miliciju pičko ljubomorna i bolesna, i sad je miran, pije i kulira, maltretiro je i kevu al' i to smo sredili, i kloni me se, a i bolje da me se kloni, ali nisam ja budala da robijam zbog njega, to je samo blef, al' jbga šta ću, sa siledžijama moraš tako, il' tako il' te ceo život maltretiraju, oće da te izbace iz kuće na kvarno, a to nema šanse jer sam ja i jači i luđi i inteligentniji, a nasilje logično da rađa samo nasilje, i to kakvo nasilje, dakle nedobog nikom.

I još me posle neki prozivaju kao kako možeš na sopstvenog oca? Pa da vam kažem vrlo lako, veoma lako, jer ja mu samo vraćam ono što je on u mene usadio, i kako može da očekuje da ga poštujem ili bilo šta kad on mene nikad poštovao nije nego me stalno omaložavao, nipodaštavao, rugao mi se, nikad me ni u čemu podržao nije, ako je neko sranje bilo između mene i druge dece, uvek bi mene okrivio, umesto da stane ko svaki roditelj na moju stranu, da podrži svoje dete pa makar i ne bilo u pravu, da ga bodri čak i kad je najgore, jer ja imam super primer mog strica, on je isto jako zajeban čovek, jer ista su sranja prošli, rođena su braća, ali on svoju decu nikada tukao nije, uvek ih je podržavao, i on i žena mu, iako nisu bila baš cveće, i naravno da su danas ta deca skroz super mladi ljudi, puni samopouzdanja, i uspešni na bilo kom polju. A gde smo moja šveca i ja? I dalje na onom skroz nesigurnom nivou, ko deca kad smo bili, a kao odrasli smo ljudi gistro, samo što je moja šveca baš super kakva je mogla da bude, jer ona je bukvalno pobegla iz kuće jer je uvek bila zrelija od mene iako je 3 godine mlađa, a i žensko je dete pa je nije toliko cimao.

Znači, sve je to jako povezano, i nažalost prenosi se ko neki mentalni poremećaj s kolena na koleno, e zato ja nemam dete niti nameravam da ga imam, jer ako treba da preživljava samo te strahove koje sam ja preživeo, bez ikakvog fizičkog nasilja, e jebeš onda takav život, jer to onda i nije život nego robija, i ja da mogu da biram, najiskrenije nikad se ne bih ni rodio, ali možda sam samo ja takav, hipersenzitivan, možda druga deca to ne doživljavaju tako dramatično, kažem možda.