Malo o paranoji

Danas ću vam malo pričati o nekim tipovima paranoje, dakle ne o onim klasičnim kada se zakačiš s nekom ozbiljnom budalom pa te progoni, oće da te bije, preti ti i slično, jer iskreno, meni su takve paranoje donekle i smešne i lako rešive (pozoveš ga na fer ili nož u džep jbga) u odnosu na ove o kojima ću govoriti. Dakle radi se o paranoji svakodnevnog života, da to tako krstim. To vam je ono kad ste npr. zaposleni, radite svaki dan sa tim ljudima, i iako ste u fer i korektnim odnosima vi ipak imate trip da vas pojedinci ne vole ili čak ne podnose, da ne kažem mrze. Npr. kolega napravi neku šalu a ti se pola sata razmišljaš šta li je time mislio, dal' te on to zapravo podjebava i ruga ti se iz zlih pobuda ili se tek onako našalio. Naravno, tu dosta igra ulogu i to dal' si samouveren, siguran u sebe, jer ako jesi tebe će tačno boleti kurac šta je bilo ko rekao a ne tu neki random kolega (ko mu bre jebe mater), ali ako nisi takva osoba, jer ta samouverenost se gradi još u detinjstvu, ta zla razmišljanja mogu i danima da te progone, te da ti odlazak na posao i bukvalno pretvore u pakao iako se taj lik npr. samo tek onako našalio.

Dakle, svuda gde boraviš sa ljudima jedno duže vreme takav tip paranoje je neizbežan jer logično upućeni ste jedni na druge, i onda paranoik svaki pa i najmanji gest tumači kroz tu prizmu, znači i kako ga neko gleda, i šta mu kaže, i uopšte globalno kako se ophode prema njemu. Pa čak i ako nema puno međusobne priče ovaj će to tumačiti na taj specifičan način. Ali ubedljivo je najgori trip kad krenu da se došaptavaju. Znači, bilo kakvo domunđavanje i onaj fazon "aj izađi napolje da ti nešto pričam" je noćna mora za svakog paranoika, jer zna se - uvek postoji sumnja da možda baš njega ogovaraju ili smišljaju zaveru kako da ga uklone iz firme. Znam, neko će sad reći "brate, istripovo si, ne vrti se ceo svet oko tebe" i ja ću se skroz složiti sa tim, jer naravno da sam i te kako svestan da sam nebitan u celoj toj priči ali morate da shvatite da je ta paranoja tolko bre jak trip da iako si svesna i kolko tolko razumna osoba ovo zlo uvek ali uvek pobeđuje.

Sećam se kad sam počinjao da radim u kladionici, pošalje me šef da kupim žvake i lupam cigare a ja oću da umrem, jer zna se - poslali me napolje da bi mogli da prodiskutuju moje ponašanje, da me sa'rane. Isto tako, odem kod frizera tripujem da me frizerka ne podnosi al' kao jbga mora da bude fina jer sam godinama redovan. Onda tako kad odem na neko druženje ili sretnem neke stare jarane imam utisak da svi sve znaju o meni (baš ih mnogo zabole) i da me gledaju ko totalnog kretena, da me stalno ogovaraju. Ma kad malo bolje razmislim tačno sam isti ko moja baba, ona čuvena izbosne, i ona je non stop u tom tripu, šta je reko ovaj, šta je reko onaj, ceo komšiluk je mrzi i tako ta ludila. Al' izgleda bre da je to nasledno, jer i ćale mi je takav. On se npr. al' bukvalno ni sa kim ne druži, samo sedi kući i mota one cigare, mada to i nije tolko loše jer kad se setim 90-ih non-stop je čistio pištolj bre ko ptsp manijak neki. A nije da nije imao drugove, imao je i to baš one prave, ali je zbog standardne sramote što ima sina kretena, i te večite paranoje i fazona "ovaj me uvredio pre 15 godina" ili "njegova žena je rekla to i to a on je podržao", prekinuo sve kontakte. E, zato ja vazda govorim da je hemija majka, i da je bolje piti lekove pa bilo kakve nego biti tako paranoičan večito, a pojedinci mi tu prosipaju fore o zdravom životu i štatijaznam. More odbi, raziđi se, razguli ba!