Pišem ovaj tekst ne što volim nego što me muka naterala, a najviše iz razloga jer su mi skroz dokurčili tako ti buržujčići koji tripuju urbanu gradsku priču, lažne skvotove, gistro okupacije bioskopa, i uopšte taj art aktivizam i buntovništvo. Mnogima će zvučati neverovatno ali ja donedavno zaista pojma nisam imao da se takvi oblici života nazivaju "hipsterima", jer 90-ih takvi likovi su bili klasični zeldiji koji su se vozili dobrim kolima na fax, dakle nisi uopšte imao dodirnih tačaka s njima. Danas se to ali' skroz promenilo, samo su se maskirali u taj kao urbani fazon, i postali pankeri, tehno manijaci, anarhisti, feministkinje, filmofili, ma sva moguća ludila koja se mogu smisle, samo je navodno poenta biti skroz drugačiji, svoj i autentičan, dakle ako već ima malo veća ekipa ljudi koja se bavi npr. žongliranjem onda to više nije trip pa biraš nešto što će biti isključivo tvoje, ne bi li na kraju postao prepoznatljiv u tim krugovima i dostigao nivo "urbane gradske face", jer to je kao vrhunac svega i zapravo cilj svakog poštenog hipstera. Ali meni oni i dalje ništa ne smetaju, nek radi bre svako šta god oće.
Problem nastaje kada počnu da kukaju kako se teško živi u Srbiji, kad krenu sa tom svom predstavom kako nemaju gde da žive pa moraju u skvot, a vamo imaju prepisana 2-3 stana na sebe od kojih im je ma samo jedan dovooljan da iznajmljuju pa da su prepuni keša. Ma teraj to u kurac, klasična ona akcija "pišaj po sirotinji". Ide tako ulicom pocepan i gistro gladan a u novčaniku kreditna kartica i tako te akcije. I zapravo jedini problem te omladine je u tome što jednostavno više ne znaju šta će sa tim parama, dosadilo im to bahanalisanje, i sad su odlučili da žive kao siromašni umetnici i aktivisti.
Naravno ova pojava nije od juče, bilo je ovih urbanih pojava i 90-ih. Sećam se jedne ribe, zvali smo je Maja Brka jer je bila crust pankerka i nije depilirala brkove, i tako se raspadala u onim standardnim anarho-hipi nošnjama, a to ako ne znate to vam je uglavom polovna military odeća, vijetnamke pocepane i pohabane i one maslinaste pantalone sa džepovima sa strane, i neke cokule. E, ona je tih godina kad se više smorila od lokalne ekipe otišla da živi u nekom skvotu preko, a ćale joj bio direktor ili vlasnik ne sećam se tačno koje fabrike u Smederevu, i znači mogla je sama solo sebi al' ceo taj skvot da kupi sa sve okućnicom. Al' dobro, 90-ih je ipak to bila mala grupica tih pankera, ostali su bili dobrotojeći zeldiji, a danas da bog sačuva, danas ne možeš da izvališ ko je tu ko više.
Mada uvek se postavlja ono zajebano pitanje: dal' bi se i mi tako možda ponašali da smo na njihovom mestu, da nam je život bio lagodan, da smo jednostavno imali toliko keša da nam čak i dosadi? Iskreno, voleo bih to da probam, da bar na par meseci mogu da se bahatim do kraja, da vidim baš dal bi mi ikada dosadilo. Šta vi mislite?
Problem nastaje kada počnu da kukaju kako se teško živi u Srbiji, kad krenu sa tom svom predstavom kako nemaju gde da žive pa moraju u skvot, a vamo imaju prepisana 2-3 stana na sebe od kojih im je ma samo jedan dovooljan da iznajmljuju pa da su prepuni keša. Ma teraj to u kurac, klasična ona akcija "pišaj po sirotinji". Ide tako ulicom pocepan i gistro gladan a u novčaniku kreditna kartica i tako te akcije. I zapravo jedini problem te omladine je u tome što jednostavno više ne znaju šta će sa tim parama, dosadilo im to bahanalisanje, i sad su odlučili da žive kao siromašni umetnici i aktivisti.
Naravno ova pojava nije od juče, bilo je ovih urbanih pojava i 90-ih. Sećam se jedne ribe, zvali smo je Maja Brka jer je bila crust pankerka i nije depilirala brkove, i tako se raspadala u onim standardnim anarho-hipi nošnjama, a to ako ne znate to vam je uglavom polovna military odeća, vijetnamke pocepane i pohabane i one maslinaste pantalone sa džepovima sa strane, i neke cokule. E, ona je tih godina kad se više smorila od lokalne ekipe otišla da živi u nekom skvotu preko, a ćale joj bio direktor ili vlasnik ne sećam se tačno koje fabrike u Smederevu, i znači mogla je sama solo sebi al' ceo taj skvot da kupi sa sve okućnicom. Al' dobro, 90-ih je ipak to bila mala grupica tih pankera, ostali su bili dobrotojeći zeldiji, a danas da bog sačuva, danas ne možeš da izvališ ko je tu ko više.
Mada uvek se postavlja ono zajebano pitanje: dal' bi se i mi tako možda ponašali da smo na njihovom mestu, da nam je život bio lagodan, da smo jednostavno imali toliko keša da nam čak i dosadi? Iskreno, voleo bih to da probam, da bar na par meseci mogu da se bahatim do kraja, da vidim baš dal bi mi ikada dosadilo. Šta vi mislite?
2 comments:
od neohipi mase (masa na trensu, belci sa dredloksima) i hipstera mi se ozbiljno sere .
Zaista su iritantni pojavom i ponašanjem a pogotovo oblačenjem. Svi izgledaju kao one lutke iz izloga u New Yorkeru iz tržnog centra.
Ali, neka ih je još više i neka se samo množe. Što ih je više u svojoj bezličnosti to se moja crna rokerica više sjaji među njima :)
Pozdrav
Post a Comment