Petar Luković vs. dr Nele Karajlić

Ajoj majko draga, na kakav tekst Petra Lukovića sam naleteo apropo najave promocije Neletove knjige u Sarajevu. Koliko je samo ono jezivo, ostrašćeno, puno zlobe, sarkazma, ismevanja i nipodaštavanja, pa to je bre strašno, tačno u udžbenike da uđe iz ovih stopa kao primer, a o niskim udarcima da uopšte i ne govorim. Deluje mi ko da je baš gadno odlepio i zapenio zbog ove Neletove akcije u Sarajevu pa seo da piše onako sav napaljen i naravno pod vidnim dejstvom, a pritom ne birajući ni reči ni taktiku. Dakle, Pera je ovde skroz slep od mržnje ili čak i prezira prema svima koji su se usudili da napuste Sarajevo i da odu ne na čestiti zapad kako su po njemu trebali, nego ej bre, u tamo neki mračni Beograd, u ono leglo svih mogućih zala i užasa, u rasadnik nacionalizma i šovinizma, u samo grotlo genocida koji je vršen nad nevinim žrtvama, a žrtava vala bilo svuda. Jer tu ko nije bio žrtva pa naravno da je bio agresor, i tu nema one sive među-zone, ili si bio dža ili bu, a to je Pera odlično znao, i to još onomad kad su mu uručili titulu počasnog građanina Sarajeva, kada je posle kraja rata bio najrađe viđen gost iz Beograda na SA televiziji i radiju, jer je bio možda jedini pismeni Srbin koji je pristajao (imao hrabrosti) da govori protiv Srba i te agresije, dakle ne samo protiv Miloševićevog režima ili protiv Radovana, nego uopšte o Srbima. Evo, ispravite me ako grešim.

Šta god je trebalo da se priča on je to odrađivao onako baš od srca, uostalom svi ga znamo, nikad taj nije imao blama ni oko čega, i baš zbog toga sam ga veći deo svoga života jako cenio, a posebno one njegove tirade na Peščaniku. Pa ja sam bre bukvalno živeo za te priče, za tu nezadrživu energiju i emociju kojom je parao etar, i može se slobodno reći da mi je u tom periodu upravo on i bio glavna inspiracija i uzor kako to zapravo treba da se radi, onako skroz beskompromisno, bez zadrške, do kraja, bukvalno po cenu bilo čega. Ali jbga, onda su ga sklonili sa Peščanika, dal' zbog preterane upotrebe psovki ili nekog internog sukoba, ja to nikad nisam saznao, te je zatim pokrenuo "e-novine" kao lično njegov rad sa autorskim pečatom, gde su pisali neki skroz zanimljivi i pametni ljudi pod njegovim vazda budnim uredničkim okom. Ali nažalost to mi se i nije toliko svidelo, jer ipak je živa reč na radiju bila živa reč kao sablja britka, a ovi tekstovi jednostavno nisu mogli da dosegnu te visine, tako da sam e-novine čitao jednom u mesec dana po neki članak ako i toliko.

E, a onda nam se svima dogodio (premijer) Vučić, taj jedan zaista do sad skroz nezapamćen fenomen koji je čak i Peru probudio iz letargije, te je ovaj iznenada počeo da gostuje po svim živim TV emisijama, a na kojima mu je pojavljivanje ma samo do mesec dana ranije bilo nezamislivo, da ne kažem da je bio izričito zabranjen, dakle persona non grata. Rastrčao se Pera po tako tim televizijama pa tako stigao i do ubedljivo najozloglašenije emisije i to na Pinku, hardkor naziva "Teška Reč", a koju vodi Vučićev personalni novinar poznatiji i kao Dragan Vučić-ević. E, to kad sam video, taj sada već čuveni nastup, okrenulo mi se sve komplet naglavce, jednostano nisam više verovao šta taj čovek priča, al' sam ipak odma' po automatizmu počeo da ga branim i to iz fazona - ma mora da je uzeo baš bahat keš od režima za ovakvu suludu propagandu i totalni zaokret, jer može se reći da je najopuštenije pljunuo na sve što je ikada do tada govorio. Ali kad malo bolje razmislim, zapravo nije ni bitno šta je on tu odradio, kakav dil il' kombinaciju je napravio, kada to više nije bio onaj stari Pera Luković no brate obična medijska marioneta Vučićevog režima. Tako da je to što se mene tiče piši propalo, i jedino mi je žao jer sam zaista tripovao u svojoj naivnosti da takva faca nikada neće izdati, ali očigledno da svako nažalost ima svoju cenu pa čak i on.

No, vratimo se Perinom tekstu, znači zipa samo ova dva pasusa za početak:

"Onda se, lažni doktore, ispostavi da ste negde na Jahorini (Republika Šumska), u hotelu „Bistrica“, pred novinarima „Srne“, 14 dana ranije (da zbunite neprijatelje!), valjda 14. februara, održali promociju svoje knjižice, objašnjavajući prisutnim Srbima da "onaj koji misli da napiše autobiografiju treba to da učini onog trenutka kada ga život prvi put opeče i kada počne da misli". Govor ste okončali čestitajući Olimpijskom centru "Jahorina" na rekordnoj posjeti skijaša i gostiju, koji su danas „pohrlili na suncem okupanu olimpijsku ljepoticu“. Literatura curi iz vas, nedvojbeno."

"Onda ste uveče, opet čitam, stigli krišom u Sarajevo koje nije Istočno, došli u konobu „Luka“, gde su vas čuvali kordoni policije, valjda iz oduševljenja zbog čitalaca vaše knjige koji svoju ljubav ka vama ne umeju da sakriju; ne stigoh da pitam – kako je to vratiti se u „grad koji ne postoji“, u tu „crnu rupu“ gde je vladao srbosek, odakle ste pobegli u Beograd via Pale via Šumska, usred onih vremena kad su s vaših brda vaši ubijali Sarajevo. Je l’ prija piće u Sarajevu? Jesmo li nešto jeli u konobi? Jesmo li uživali?"

I eto, to vam je Pera u kratkim crtama a opet u svom punom sjaju, te bi za kraj postavio samo još jedno jednostavno pitanje za koje mislim da je ovde krucijalno: Dakle, dal' taj čovek, javna ličnost, poznati novinar, koji se onako najljigavije uvlačio Vučiću u bulju i to na najgledanijoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, pred minimum milion ljudi, ima uopšte pravo da kaže bilo šta ali bilo kome ikada više u životu, a ne jednom Neletu? Šta vi evo mislite o tome, svako za sebe, da ne bude da samo ja ovde mudrujem? Pa jasno...

Tekst Petra Lukovića (e-novine)