Joy Division (2007)

Director:
Grant Gee

Neću vam ovde pričati o dokumentarcu jer kontam da ko ceni Joy Division taj je film il’ već poodavno gledao il' će sad iskoristiti priliku, samo ću reći da je odlično urađen, dakle skroz na nivou, sve preporuke. E sad, uvek postoji to ali, jedino smo mi fanovi Iana Curtisa možda ostali uskraćeni za malo detaljniju obradu njegovog samoubistva, no to već prelazi u domen bizarne radoznalosti pa i nekrofilije u neku ruku, mada ko redovno prati blog zna onu moju gradaciju mrtvih umetnika, od prirodne smrti od starosti kao totalno nebitne akcije, preko pogibije u nesreći, overdose-a, pa sve do samoubistva kao ultimativnog vrhunskog čina, kojim umetnik dokazuje da je bio zaista true till death u pravom smislu te reči, dakle sam je odlučio kada će i na koji način da napusti ovaj svet, i to se jako, jako poštuje, tj. barem ja to poštujem. Znači, od face kao što je prvi vokal Laibacha, Tomaž Hostnik, preko Nick Drake-a do Curtisa, naravno ima ih još dosta ali sam ovde izdvojio muzičare, jer npr. od strip crtača bi to bio Charles Crumb, legendarni burazer Roberta Crumba, pa onda ovi razni pisci, da ih ne imenujem, uglavnom skontali ste šta htedoh reć.

Prvi put sam se susreo sa Joy Divisionom '96 i to na jako neobičan način, naime tad sam se smuvao sa jednom curom iz Zemuna, zvala se Natalija (i dalje se tako zove, proverio sam) i uglavnom kako to obično biva na početku svake veze, istripovali smo da ja njoj snimim na jednu kasetu kompilaciju moje omiljene muzike a ona meni svoju, znači baš onako kako je kasnije opisano u odličnom romanu High Fidelity, samo što je ovde to bilo obostrano jer je i ona obožavala muziku baš ko i ja. Naravno, pošto smo se tek upoznali ja sam hteo da joj se predstavim kao emotivan, nežan lik, dobar dečko, što u suštini i jesam, manje-više, pa sam joj tako na kazetu nabacio klasike sa kraja 80-ih i početka 90-ih kao što su Descendents, Snuff, NOFX, Ignite, ali sa posebnim osvrtom na ALL i njihovu vaistinu genijalnu pesmicu "She's my ex". Ko je slušo zna. ko nije evo prilike. Uglavnom nabacio sam joj kazetu na kojoj je bilo i HCpunka a i pank-rok-melodike, jer jebiga, zaista ne bi bilo u redu da sam joj snimio npr. Madball - set it off, ili još gore ONE LIFE CREW, daleko bilo, a uostalom znao sam da to ne bi ni slušala, a ja sam hteo da joj dam nešto što je slušljivo, i mislim da sam uspeo u tome.

E sad malo o tome šta je ona meni snimila. Pošto danas malo bolje poznajem muziku znam da se radilo o tzv. britpopu ili je možda indie-rock bolja definicija, no nije ni bitno, čim vam budem nabrojo bendove biće vam jasno o čemu se radi. Dakle, The Smiths, Pixies, The Cure, Morrissey, Sonic Youth, Dinosaur Jr. i Joy Division. Ja kad sam to pustio prvi put i čuo da je onako lagana muzika, ja sam reko sebi ma nema šanse ja ovo da slušam, šta je bre ovo, kakva je ovo narkomanska muzika i slično. Ali vremenom, malo po malo, mic po mic, ja to slušo i slušo, i totalno se apsolutno primio ko nenormalan, a posebno na one 2 najdepresivnije, "samoubilačku" pesmice Smithsa "Every day is like sunday" i prelepu "There is a light that never goes out", i to me samo tako zabolo jer me udarilo tamo gde sam najslabiji, jer ja sam u suštini depresivac, zapravo depresivan tip osobe ako uopšte postoji ta podela, i ta pesma me pronašla i izvukla to iz mene jer sam ja to uporno potiskivao ovom malo agresivnijom muzikom. Dalje je sve išlo kako je išlo, zavoleo sam bukvalno sve bendove sa te kasete, a posebno Morrisseya, The Cure i Joy Division. Nažalost u međuvremenu sam tu kazetu izgubio tj. nemar moje sestre je došao po svoje, ali sam zato napravio kompilacije od skoro svih pomenutih bendova, i dan danas čuvam te kasete, evo baš juče sam slušao Cure, a Smithsi su uvek rado viđeni i u mp3 formatu.

Tu priča dobija zamajac već iduće godine, jer sam ja u to doba svirao u jednom beogradskom HCpunk bendu pod imenom Unison, te smo redovno svirali po Beogradu pa i skoro celoj Srbiji, i tako, pošto sam ja ponajviše obožavao pesmicu LOVE WILL TEAR US APART pade mi na pamet ideja da bi bilo awesome da se to samo malo obradi i da je sviramo po nastupima, jer se baš odlično uklapala u mračnjački fazon koji smo tad cepali. I uvatimo mi, malo je sredimo, ubrzamo naravno, iseckamo gde treba, tako da na kraju nije imala strofe vec samo refren, ali baš dojaja ispalo, refren je išo : Love, Love, Love will tear us apart again, pa opet Love, Love, Love will tear us apart again, i tako u nedogled (mada je trajala jedva minut), baš kao klasičan HCpunk sing-along trip, sa prepoznatljivom bass linijom (ja sviro bass). Mislim da smo je '98 svirali na par koncerata ali je fora bila u tome da je retko ko izvalio da je to zapravo bila obrada JOY DIVISIONA, svi su mislili neka naša nova pizdarija, znači užas, i ja se baš skenjao jer sam mnogo gotivio tu pesmicu. Uglavnom, mislim da i dan danas postoji snimak sa neke probe ili bootlega na nečijoj kaseti, verovatno kod pevača Stoleta, no treba ga uloviti...

Pošto sam vas dovoljno izmaltretirao svojim memoarskim frustracijama iz rane mladosti, sad bih se vratio na Curtisovo samoubistvo kao ključni deo ove priče koji je nažalost zapostavljen u dokumentarcu. Npr. nije pomenuto na koji je način izvršio samoubistvo, nije rečeno da se obesio, nije rečeno čime se obesio, i što je najbitnije, nije rečeno koji je, za ovaj blog jako bitan film, gledao pre tog poslednjeg čina. Pa naravno, gledao je Stroszeka, jedan od najjačih Herzogovih filmova, a koji sniman u Plainfieldu, a svi znamo koja američka pop ikona je obitavala u tom gradiću-seocetu, Ed Gein braćo i sestre, Ed Gein, jedan jedini Edi. E sad, to baš i nema neke posebne veze sa samim samoubistvom, jer Curtis nije mogao da zna na kojim lokacijama je sniman film, a i što bi ga to zanimalo, on bre bio pesnička duša, nije se ložio na te serijske ubice i boleštine. Ono što bi možda moglo da ima veze sa suicidom je atmosfera u filmu koja je, malo je reći, jako, jako čudna i zbunjujuća, i ko to još nije gledao ooobavezno da overi. Naravno, ne tvrdim ja ni da se on sad ubio baš zbog atmosfere u tom filmu, nema to veze sa vezom, ali ima tu nečega čim je pre samog čina pogledao taj film i odslušao Igi Popovu pesmicu "The Idiot". Ostavljam svakome da to tumači na sebi svojstven način, ali činjenice nam govore da je glavni razlog za samoubistvo bila njegova teška bolest, naime imao je epilepsiju i to baš onaj najgrđi, najekstremniji oblik, tako da je non stop bio na hardkor lekovima koji su ga bukvalno ubijali, pa je tako čas bio OK raspoložen a onda bi upao u duboku depresiju na samo DNODNA, dakle jedno tužno stanje veoma slično bipolarnom poremećaju, samo u ovom slučaju izazvano lekovima za epilepsiju koji su tada bili u opticaju, jebiga ipak je to bila '80 godina, i ovog 18. maja će biti tačno 30 godina od njegove smrti. Ian Curtis R.I.P. (95 min)

IMDB

DOWNLOAD TORRENT