Kako sam šamarao sudove u CZ-u

Ladno perem sudove za celu sobu (ćeliju) već mesec i jače dana a sad je došao ovaj mali nabildovani i žešće napaljeni novosađanin i umesto da me zameni, Babić mu kaže da on ne mora da pere, jer kao momak je na mestu, ima muda, nije pičkica ko svi mi ostali, a zapravo ovaj mu se svideo tako nabildovan, jer je istripovo da bi mu dobro došao u ekipi ako dođe do neke frke. A zapravo ovaj mamlaz uzeo kreatin metar dana pre dolaska u tvorza, malo se nabucao u teretani da bi ljudi tripovali da je fajter, i to je to, realno naduvani balon koji očas posla mož' da pukne.

A inače u našoj sobi, trojci, do tad je važilo pravilo da ko poslednji dođe, on pere sve sudove dok ne dođe neko nov, dakle po 7 tanjira i sve što ide uz to, i to je tako skroz OK funkcionisalo dok nije došao ovaj maneken. Dakle, posle svakog obroka moje je bilo da odnesem sudove u TV salu, prvu sobu do rešetke tj. izlaza sa bloka, i da ih išamaram. Meni to nije bio problem, jer sam kontao svi smo to prošli, i zašto bi se ja sad bunio ako je fer dogovor, mada su me ponekad podjebavali likovi iz petice koji bi se našli u "dnevnom boravku", u fazonu ide neka reklama za deterdžent na TV-u i ovaj jedan kurčeviti Bulidža dobacuje SPAIĆU, DA TI KUPIMO CEO KARTON, ZATREBAĆE TI DOK SI OVDE, i onda naravno zloban smeh.

Inače u petici su bili Novosađani i jug Srbije, dok je trojka bila za Beograđane, s tim što je Babić koji je tad vodio blok (bio glavni na bloku, za sve se pitao) pustio ovog nabildovanog kod nas da bi imao što jaču ekipu. Dalje, kec je bio za ove što nit' smrde nit' mirišu, znači mešano meso, a četvorka za one na samom dnu lestvice, zvali smo je i radna soba, jer uvek kad je imalo nešto da se šljaka cimali su likove iz te sobe, i verujte mi, uopšte im nije bilo prijatno, nikad nisu mogli da se opuste, stalno ih je neko maltretirao za nešto i ponižavao. Meni naravno to nije bilo pravo, ali koliko sam se nepravdi i užasa nagledao za ovih mesec i po dana, pogledi na svet su mi se zaokrenuli za 180 stepeni, i skontao sam da treba samo svoju robiju da gledam, znači samo sebe, da ne obraćam pažnju na patnje drugih.

Naravno, ničega ovoga ne bi ni bilo da sam se ja pravilno postavio u startu kad sam došao na blok, pojma nisam imao, ništa se nisam raspitao šta i kako se treba ponašati, jer logično do tad nisam ni poznavao nikoga ko je bio u zatvoru, tako da realno nisam ni imao koga da pitam. Došao sam sa vizijom nekakve bolnice sa sve krevetima, sa medicinskim osobljem, a naišao na prave zatvorske uslove, sa tim što su nas kljukali lekovima, i to uglavnom bensedinima čisto radi reda, da budemo mirni, i to je bukvalno jedina stvar tu koja je imala veze sa bolnicom, sve ostalo je bio surovi mardelj.

Čak i komandiri su retko ulazili u blok, samo kad su nas prebrojavali, tako da je tu vladala jedna vrsta jako ružne anarhije, gde se uspostavila hijerarhija po zakonu jačeg i namazanijeg. Ja sam bio ćutljiv, što je i logično jer sam se do dolaska u CZ, mesecima unazad ubijao svim i svačim samo da zaboravim na užas koji me čeka, a najviše sam cepao ekstazije i efedrin, jer sam radio u kladionici pa sam mogao sebi da priuštim svakodnevni "tretman", tako da kad sam došao na blok nisam bio baš pri sebi, nisam mogao da govorim, jedva sam mucajući progovarao, depresija me samo tako sabila, po ceo dan sam ležao u krevetu i eventualno malo čitao Odiseju 2001, i naravno prao sudove. Nikad tako nisam bio ubijen u životu ko tih prvih dana tamo. Ko zombi, bez zajebancije.

Što je još gora stvar bila, svi oko mene su imali neke smešne kazne, tipa 4 meseca, 6 meseci, a bilo ih je i sa po 2, i ladno su takvi likovi najviše kukali nad svojom sudbom kletom, a ja ih gledam i znači ne verujem, jer oni izlaze za koji mesec a ja gulim celu godinicu. I zaista ja sam imao ubedljivo najveću kaznu na bloku jer je to bio blok za kazne do godinu dana, još taj Babić je imao malo veću kaznu ali je čekao na transport u Zabelu i nije bio siguran dal' će da ga puste posle 8 meseci ili pravac Zabela na još robije za druga dela.

I tako, ljuštim ja te sudove već mesec i po, očekujem logično smenu kad je došao ovaj novi i Babić me tek tako ispali. Kad sam izvalio da ću prati sudove još ko zna koliko počelo je da mi se mrači, zle misli su me zaposele i nisam mogao da ih odagnam, nisam mogao da se pomirim sa sudbinom.

Bila je sreda, 18. januar 2004. a svake srede i nedelje se RADI soba, znači džogerom se pređe cela soba, jedan čisti klonjaru, i tako, higijena gistro. I bio je fazon da svi učestvuju u tome, ali ovaj put ova trojica koji su slovili za navodno najjače na bloku su samo komotno izašli i otišli u TV salu. Steva Jarac, matori narkoman, je bio pošteđen jer im je na poseti pre nedelju dana uneo dop i to na baš surov način, ladno se ljubio u usta sa rođenom ćerkom koja je inače i sama narkomanka (i prostitutka), i ne samo ona, nego cela porodica mu je džanki, i to baš ono, hardkor, na igli, 2 žene, 2 ćerke i on, jedino sin koji je bio baš dete nije cepao pajdo. S vremena na vreme Babić bi ga podjebavao iz fazona MATORA DRTINO, VI KUĆI KAD SE OKUPITE MORA ZAPALITE SLAVSKU SVEĆU I KUVATE NA KUTLAČU. Surovih šala na konto matorog Jarca je bilo svakodnevno, al' je on iskusno naučio da ne reaguje, jer kad bi počeo da odgovara ovaj bi ga još više ubio od zajebancije, i cela soba se smejala tim psihološkim maltretima jer je Babić baš umeo da ga zavuče. Izuzetno duhovit lik.

Znači, svi zapalili iz sobe u fazonu tra-la-la-laaa, i ostalo nas troje da uradimo celu sobu, e tu sam DEFINITIVNO PUKO, to je bila ona granica preko koje nisam mogao da pređem, i svako ima tu granicu, uveren sam, samo je pitanje gde mu je postavljena. Samo sam reko ma neću da radim sobu, zabole me. Steva Jarac je to jedva dočekao da se ušlihta ovoj prvoj ekipi, i reče jednom potrčku da odma pozove ovu trojicu. Tad sam već bio skroz svestan da će doći do frke, ali ušao sam u to, i nazad nema, il' pukovnik il' pokojnik.

Ulazi Babić sa ovima i ja mu kažem da ne želim više da delim sobu sa njima kad stalno ispaljuju, dakle menjam sobu. Seo je na krevet i rekao OK, i pozvao starešine četvorke i petice, a ja se već dogovarao ranije sa jednim likom da pređem u peticu, ali u petici bila neka žešća jajara za starešinu, taj Bulidža, inače sin nekog muda iz DSS-a, koji je naravno na pitanje dal' ima mesta u petici odgovorio ko po naredbi NEMA, a ja ga pitam kako bre nema kad mi ovaj mali reče da ima, tako da su odmah maltret prebacili i na tog klinca.

U četvorci su već hteli da me prime, doduše ionako je to bila radna soba u koju niko nije hteo, i ja krenuo da se pakujem, tj. da vadim kutije ispod kreveta. U tom trenutku Babić mi je prišao i lupio mi šamar, u fazonu TI IZGLEDA NE ZNAŠ KAKO SE U CZ-u NAPUŠTA SOBA, SAMO U ĆEBETU. Ovo "u ćebetu" je značilo da te tolko odvale od batina da ne možeš ni da hodaš tako da moraju da te iznesu u ćebetu. Čim mi je lupio taj šamar meni je nešto kvrcnulo u glavi, proradilo je ono na šta sam čekao, jer verujte psihička tortura je daleko gora od malo batina, batine bole samo fizički a i ta bol brzo prođe, a konstantni psihički maltret i ponižavanje može da bukvalno uništi čoveka, da ga dovede do ludila, nažalost bio sam svedok bar 2 slučaja gde su ljudi skroz popucali. I u zatvoru, ja sam ubeđen, nema ništa gore od toga, jer ko što reče Moša Pijade NIJE TEŽAK ZATVOR, TEŠKI SU ZATVORENICI. I vaistinu sama robija ko robija nije teška kad se uđe u rutinu, uz dobre knjige i barem jednog OK cimera, ali ako ti se nakači neka budala na vrat, nema druge, il' ćeš da se pobiješ pa u samicu na 7 dana obojica, il' mora da trpiš.

Kako sam ustao sa kreveta Babić je malo ustuknuo jer sam viši od njega ali je uleteo ovaj novosađanin i krenuo da premešta moje kutije da bi mi kao prišao da me zabode, ali od toga ništa nije bilo. Sklonili su se, ja sam pokupio kutije i prešao u četvorku znajući vrlo dobro šta se sprema, seo sam na jedan krevet i rekao ovima koji su tu bili da će sad da bude frke, da će doći da me umlate, a usput sam skinuo i naočare i odložio ih na kasetu. A oni počeli da me teše, kao ma neće ti ništa opusti se, istripovo si, i slično.

Naravno ko što sam pretpostavio, ulazi prvi onaj klinac koga su maksimalno izgasirali a za njim i Bulidža, Babić i svi likovi iz petice, i naravno ovaj novosadski kompleks. Klinac onako sav zajapuren, verovatno mu lupali šamare, kreće da me proziva, u fazonu - kad je on to meni rekao da mogu da pređem u peticu i slično. Naravno sve ovo je radio da njega ne bi maltretirali više, i to je tako u zatvoru, il' jebeš il' bivaš jeban, izuzeci su zaista retki. I ladno mi klinac lupi šamar, ja mu vratim pesnicom, a ovaj Bulidža koji je stajao iza kao ŠTO UDARAŠ KLINCA ? Znači, klasična ona ulična fora kad likovi oće nekog da prebiju, pa pošalju tako klinca da zabode ili isprovocira nekog starijeg, i kad mu stariji lupi šamar oni ulete kao što si nam dirao druga. Tu me i Bulidža nabode i krene "opšta tuča", a ja kako sam sedeo na krevetu naslonim se i nogama pokušavam da im ne dam da mi priđu, ali kako je to bilo nemoguće jer ih je bilo previše, odlučio sam se da skočim na lika koji mi je sve to i namestio, dakle na Babića.

Uspeo sam nekako da ga dovatim, jer je stajao u drugom redu, valjda tripujući da komanduje i kvarno nabadao sa strane. No kad sam ga dovatio znači nisam ga pustio do kraja tuče, ovi su me zabadali sa svih strana ali ja ništa nisam osećao, meni je bilo bitno samo da izudaram kolovođu. Ali nisam uspeo predugo da se održim na površini, sapleli su me i krenuli da me šutiraju, ali sam posle jednog baš onako poštenog šuta u glavu isfolirao da sam se onesvestio, ma ko mrtav sam izgledao, tako da su svi posrali i pobegli iz sobe. Čim su izašli, i razbežali se po sobama, ja sam skočio na noge, ovi likovi iz četvorke gledaju nije im jasno, kako me je cepao adrenalin ja ništa od bolova nisam osećao, predivan osećaj, kao na koki, sav utrneš. Prišao sam ogledalu da vidim na šta ličim, i video da su mi oplavili oko, čelo mi je bilo u masnicama, i ovaj što me šutn'o na kraju mi pocepao kožu ispod oka, tako da je malko krvarilo, ali i pored toga ja sam bio srećan da srećniji nisam mogao biti jer sam znao da su ovom akcijom sve moje muke završene, da nikad više neću morati da trpim ponižavanja od gorih od sebe.

I zaista, minut kasnije Babić ulazi u sobu i kao brate molim te vrati se kod nas u sobu, jebiga istripovao sam da si pička jer si bio ćutljiv, znaš koliko mi sad žao što su te majmuni prebili...klasična priča, foliranje...

I bi tako, vratio sam se u sobu ali ko što rekoh, od tog dana robija je bila banja, ništa nisam morao da radim ali sam ipak pomagao u čišćenju sobe, i tako, ljudi su me posmatrali drugim očima, možda malo i sa strahopoštovanjem, jer onaj koji skoči sam na desetoricu il' zna da se bije, ili zaista nije normalan a takvi su najopasniji. Ja nisam bio ni jedno ni drugo, nit' sam znao da se bijem, nit' sam bio kamikaza, išao sam na BLEF i dobio...