Sunday, January 1, 2012

O Unisonu (1994-1999) - deo četvrti


Ta '96 i '97 se navodno vode i kao zlatne godine HCpunka u Beogradu pa i Srbiji, jer ko što sam napomenuo koncerti su bili redovni, bukvalno svake nedelje po 2 koncerta minumum, al to ne ko sad kad ti dođu samo ortaci i par fanatika, nego su tad dolazili svi živi, i staro i mlado, pa čak i oni koji nisu tolko slušali HC želeli su da budu na mestima na kojima se nešto jako zanimljivo a samim tim i bitno dešavalo, pa tako ko što rekoh bilo je i do 300 ljudi na koncertima ponekad, e sad od tih 300 pa sigurno nisu svi ortaci članova bendova nego je dolazila i ekipa sa strane koju nismo poznavali i mislim da je to najveće dostignuće te tzv. BGD scene, jer pored dosta klinaca dolazilo je i dosta cura na našu pogolemu radost, jer činjenica je da su mnogi od nas tek tad našli sebi devojke, dakle ta "slava" je doprinela tome da nas cice jure a samo godinu dana pre toga nas ne bi bukvalno ni pogledale na ulici, jer takav je to bio tip devojaka, to su one što su se ložile na razne face i muzičare, te ako nisi bio iz te priče - nisi bio nimalo interesantan u bilo kom smislu. Naravno, da se ne lažemo, mi se nismo bunili, ali ima i ona druga strana, da je to sve bilo skroz neiskreno, te sam ja npr. po završetku mog aktivnog muziciranja doživeo od ribe za koju sam bio 101% ubeđen da joj je stvarno stalo do mene, da mi kaže u lice, ih bre kakav si, nekad si bar svirao, putovali smo po Srbiji, a sad samo sediš kući ko neka baba, i logično ostavila me. I siguran sam da nisam jedini koji je tako prošao, ali dok je trajalo bilo je zaista lepo, neću mnogo da se bunim.


Naravno, nisu sve ribe bile u tom fazonu, bilo je i onih iskrenih koje su dolazile zbog HCpunka, zbog ideologije, pozitivnih životnih stavova (Staša mi npr. prva pade na pamet), dakle bilo je svega i svja, ko i međ' nama muškima, neko je dolazio da bi postao "faca", neko zbog muzike isključivo, a neki i zbog straightedge i vegan filozofije, a na stranu to koliko je to bilo iskreno, mislim da je glupo o tome pričati, ipak smo mi tad imali tek po 18-19 godina i za razliku od današnjih klinaca nismo znali ni gde je desno, sa eventualnim izuzetkom ljudi koji su stvarno bili u tome. Npr. ja sam već sa 19 godina batalio SXE, počeo gutam trodone jer mi drugar rekao da to može da me opusti zbog treme oko nastupa, a da nije gudra jer se legalno prodaje po apotekama, i zaista mogo si u sred bela dana da uđeš u skoro bilo koju teku i da kupiš sebi kutiju trodona, te da ti bude "dobro" jedno nedelju dana, jer tada smo još bili sveži, niko nije bio navučen, pa tolerancija nije rasla, tako da sam ja prvu zikru doživeo tek 6 meseci od kad sam počeo da ih uzimam, i bio sam realno šokiran, jer niko mi nije rekao da je to zapravo ko pajdo, dakle opijat i da prestankom unošenja u sustav dolazi do baš zajebane krize, ne onako surove ko kod heroina, ali sasvim solidne. I tako, 2 godine sam se ja gudro đonovima a da niko pojma nije imao da sam ja na tome, svi su mislili iz fazona, vidi ovog Pandžu kako je procvetao, kako je živnuo odjedared, jer do tad sam bio non-stop smoren i u depresiji, večito mrzovoljan, ma bre mrzelo me da živim al' bukvalno, da pređem od tačke A do tačke B, a jedino čime sam mogao da se bavim je bila ta muzika koju smo budžili. Znači nisam više bio SXE ali sam ostao vegetarijanac, pa tako i moji drugari iz benda, neki uostalom nisu nikad ni bili SXE (npr. Vuk), ali Kuzman jeste, pa nije, pa opet jeste, tako da trenutačno ne znam u kojoj je fazi, dok je Stole kolko sam upućen ostao vegetarijanac ali je počeo da cirka vino s vremena na vreme, pa smo se tako okupljali u Studentskom parkiću, Vuk, Stole i ja, gde smo se ubivali od vina maštajući o budućnosti benda.


Naravno, ja sam tu bio najgori jer sam sa totalnog strejta odma' prešao na gudru, koju verovatno ne bi ni pipnuo da sam znao da je hardkor opijatska gudra od koje mož' sjebeš život i sebi a i okolini, što je još i gore, a posebno najbližima. Uglavnom, kad si tako na opijatima, nisi baš u fazonu da se baviš preterano pravljenjem muzike, tako da je čitavu mjuzu za naš prvi oficijelni album "Death in the Cradle" napravio Vuk, a čuo sam od relevatnih ljudi sa BGD scene da se taj album smatra za najbolji HCpunk album 90-ih, što i nije daleko od istine ako poslušamo ostale, no mišljenja su logično podeljena, neki su npr. više cenili Hitman dok mi baš i nismo imali dodirnih tačaka sa tim "Sick of it All" zvukom koji je cepao Lala i još jedan od odličnih bubnjara, za koga se čak može reći da je u ravni sa Kuzmanom. E sad, kako se čovek zove, moj mozak je upravo (za)stao, da nema šanse se setim, uglavnom čovek je bio dojaja lik. E da, Ilija se zove jebomebogšuntavi, i čak je svirao i usnu harmoniku na AUSTERITY obradi Gorilinog vanvremenskog hita "Start Today" u SKC-u, a svirao je u ON THE RUN i još brdo vrsnih bendova, s tim što je momak bio ćutljive prirode, stidljiv pomalo, dakle nije se kurčio, nije jurio taj svima drag status "face", tako da dosta ljudi možda i ne zna za njega lično, ali zna njegov zvuk bubnja, i u to sam siguran, dakle Ilija KRALJ, u dve reči.


De sam stao sad, e da, taj naš prvi ofišal album smo snimili opet u Casablanci kod Dadija, ovaj put za malo veći keš, čini mi se do 500 maraka, možda grešim, nikad nisam bio dobar sa parite. Uglavnom, tražio se izdavač i pošto tad niko ništa nije izdavao, javili su nam se momci iz F.U.R-a (Friendship Unity Respect records) i ponudili nam ono, klasika, oni izdaju, mi dobijemo određen broj kaseta, a sve ostalo ide njima, pa dokle se stigne sa tiražom stigne se. Naravno tu svi pristanu osim mene naravno, jer sam imao stanoviti stav o porivima vodećih ljudi te izdavačke kuće. E sad, možda sam ja i grešio u proceni, ali moj stav je tada bio takav, uostalom imao sam jedva 20 godina i bio žešća ložana, tako da je bila prava sreća što je u UNISON-u sve vreme vladala demokratija, tj. prostom većinom se odlučivalo o svemu, tako da sam ja sa 3 prema 1 preglasan i album je ipak izašao za FUR, a realno mogao je i nikad da se ne pojavi, jer ko što rekoh niko se time nije bavio u datom trenutku.


I tako mi izdajemo album "Death in the Cradle" čini mi se početkom '98, gde je genijalan omot uradio okultna faca, fotograf Marko Krunić o kome sam već pisao, a gde su ljudi to pogrešno kontali kao kakva je ovo reklama za železnicu i slične debilane, dok je omot zapravo predstavljao taj naš koncept da sve više mladih, pametnih ljudi, beži iz zemlje od Miloševićevog režima, pa tako i sam naziv albuma nam kazuje da je biti rođen i živetu u tadašnjoj Srbiji SMRT U KOLEVCI, dakle u startu si ga najebo, i nemaš nikakve šanse za bilo kakav uspeh, što je zaista bila činjenica za većinu mladih ljudi koji su se dvoumili oko odlaska u neki normalniji svet, gde nema ratova, sankcija, policijske represije, nemaštine, Jezde, Dafine i ostalih faca na vlasti koji su nam uništavali život na dnevnoj razini.


Meni se taj album takođe dojaja svideo, a posebno zato što nisam imao pojma da Vuk ima takve kapacitete za razrađivanje tog našeg, da kažemo, relativno siromašnog zvuka, pa smo tako ovde imali i uplive svega i svačega ali je album i dalje ostao na istoj liniji, dakle old skul HCpunk. Takođe, momci iz FUR-a su totalno svecki uradili kasetu, i omot i sve je bilo skroz dojaja. Ko ima kazetu zna o čemu pričam, i to je njihovo treće izdanje, dakle 003, a kontam da i dan danas rade. Prva numera na albumu (ENLIGHTENMENT) je za intro imala nekog vladiku, jebemliga kojeg već popa, kako poje i baje nešto, tako da je to naša prvi anti-hrišćanska pesmica u dotadašnjem radu, i evo sad kad slušam taj album posle toliko godina mogu da kažem da je zaista dojaja, brz, koncizan, produkcija vrhunska, pesme ubivaju, singalonguše takozvane.


Posebno jaka mi je bila i GET IT BACK, jer je imala neki gistro ska-rege uvod, gde se nalazi možda i jedini moj doprinos tom masterpisu, ta bass linija na početku koja objašnjava, dakle ko zna ZNA, a 2005. se pesma pojavila u sountracku za dokumentarac "Trijumf BGD Volje" o navijačima Obilića kojima sam tada (pa i sada u biti) pripadao. Uglavnom MNOGO JAK album, a par godina kasnije je objavljen i na CD-u što dovoljno govori, jer niti jedan drugi Unison album nije izdat dva puta ako sam dobro obavešten, i to je možda i najprodavaniji naš album, zapravo siguran sam u to.


Te dve godine ('97 i '98) ko što napomenuh, su bile jako plodne za svirke, posebno '97, ali nije valjalo ni preterivati, jer ljudi se jebiga zasite vremenom, mada u tom trenutku to tako nije izgledalo, i ja kontam da je svaki dan bio neki koncert da bi ljudi svaki dan dolazili i punili sve živo, a i koncerti su bili ultra jeftini, ne može se poredi sa današnjim cenama. Dakle, jedna opšta pomama je vladala međ' omladinom, koja je lagano počela da se gasi tek tamo krajem '98, a dotle znači KEOS A.D. pa smo svirali baš dosta. Npr. u St. Jamesu sa Mushroom, Blind Side i Meat Market, i to samo dan posle onog ludila kod Manijaka. Zatim sa Vox Populi i onim kragujevačkim prevarantima KBO! u julu, u nekakvom kontraverznom klubu Plima u katakombama, iza Skupštine SFRJ, gde se sećam da je bila neka suluda mreža ispred bine na onaj američki fazon gde kao publika gađa bendove flajkama pa da niko ne zagine.

- prosečna cifra ljudi na gigovima te godine -

Sledeći gig je bio naš drugi u Novom Sadu, naravno opet u kafančini Garuda u avgustu '97, sa lokalnim herojima STRIVE FOR MORE i INSIDE OUT. Tad sam baš bio u fazonu provokacije, tako da sam na koncert došao u nekoj totalno gej majčici, ofarban u plavo, i delio sam letke protiv vojne obaveze sve čekajuči da me neki lokalni skin nabode pa da krene opšta, ali svi su me samo gledali čudno, iz fazona ko je bre ova budala, pošto nisu mogli da me prepoznaju iz prošlih inkarnacija. Već tad ostalim članovima benda nije bilo drago kako sam ja odeven i kako izgledam uopšte, što odudaram, jer ipak su oni furali neki mačo NYC hardkor fazon sa onim čejn volitima i sranjima koja su išla u to. Naravno, ništa mi nisu rekli ali osećala se netrpeljivost pojedinaca u zraku.

- koncert u NS Garudi '97 -

Posle toga, u oktobru, svirali smo i u Rumi sa tada baš popularnim GYMNASTICS u nekom baš malešnom klubu, gde se sečćam da su mesec dana il tako nešto ranije nacisti ubili onog malog Gancija u Beogradskoj ulici, tako da sam napravio INTRO za gig, sa isečcima iz neke B92 radio emisije gde su gostovali skinsi i pričali o tome kako oni Rome nikako ne mrze, da ih oni zapravo preziru. Zakuni se da takvo nešto izjaviš posle ubistva deteta. Al' jebiga, takva je bila situacija u celom društvu a ne samo po tim retardiranim subkulturama, tako da ništa ne čudi da kada je organizovana protestna šetnja zbog tog ubistva, da je došlo samo 15-ak Beograđana i to samo mi, tadašnji "anarhisti". Znači bukvalno niko drugi, 10.000 Roma i nas 15. Tuga i jad, a da ne pričamo o pogolemoj sramoti za tzv. građanski Beograd, mada je Beograd do te '97 već tolko bio do lakata u krvi da je ovo bio minorni incident, bio je fazon: jebiga deca se igrala pa se malo zaigrala, jebeš Ciganče i onako se samo kote. Znači rasizam međ Srbima je tih godina bio u full-u, mrzeli smo Cigane, Šiptare, Mađare, Bugare, a da ne pričam o Hrvatima i muslimanima, to kad se dete rodi prvo što nauči je da treba da mrzi Hrvate a svima ostalima da jebe mater, da citiram malo genijalnog Marlona Brutala koji je dečko samo iskren, jer on možda najbolje predstavlja tu generacija koja je rođena 90-ih i tako su naučeni, nisu deca kriva što su im roditelji kreteni puni mržnje te frustrirani zbog nebrojenih izgubljenih ratova, pa onda svoj bes i bedu prenose na te klince, da bi se to ludilo kad tad nastavilo, srpske svetinje & shit. Uostalom, sećate se onog bilborda na kom je pisalo SREBRENICA - ZAPAMTI povodom valjda 10 godina od tog pokolja, gde je neki lik autolakom na ono ZAPAMTI - dodao "PA PONOVI!". Mislim, jeste zvuči na neki sick način smešno, ali to je stav bar 50 % stanovnika Srbije, bio i ostao, jebiga.

"Stariji su me učili da mrzim Hrvate,
da onome ko nije odavde jebem mater"

No, vratimo se Unisonu, dosta o užasima Srbije, ionako o tome slušamo svaki bogovetni dan. '97 smo još svirali i sa Cobetovim (Stonewall, Austerity) bendom "Sky Master 4" na Akademiji, zatim sa KEROZINOM i HEADSTREAM (pevač pošle prešao u "Kandu, Kodžu i Nebojšu"), u St. James-u, i to bi bilo to, da ne preterujem pa opet da smorim ljude na pola.

NASTAVIĆE SE...

3 comments:

ambasada said...

hej...spominjao si Headstream, jel se može to naći i postaviti za download...takođe Tripl Pipl...čekam da dođeš sa pričom o Unison do Banjaluke :)

son of man said...

Nisam ja nikad svirao u Banjaluci, a oni jesu, mozda bas te '99 na jesen ili 2000-te...

Bad Seed said...

Pesma Circle, sa Death in the cradle, mi je u jednom trenutku spasila zivot, a text pesme mi je dugo stajao na zidu!!!
cudesan album, a nikada nisam pripadao toj hc prici, jednostavno, album jebe kevu, solaze duvaju, textovi inspirisu!!!

Related Posts with Thumbnails