Pozvali me teta Rade i čika Vujo da dođem malo kod njih u Rusiju, kao aj' dođi, ovde je sad baš fina klima, najbolja u godini, narod se sunča po parkovima, deca jure za kerovima, međedi i serijske ubice jure za decom i slično. Teškog srca sam pristao jbga, nije red da ih odbijem, jer takvi smo mi Srbi, tradicija je to. Sestra, majka i otac me ispratili do aerodroma, pa ne putuje se pobogu svaki dan avionom, nije to mala stvar, zar ne, valja to i proslaviti? I uputi mene moja dobra seka Jeca šta i kako na aerodromu, kako da se ophodim s ljudima i to, al' mi nije baš najbolje objasnila suštinu tako da sam seo na neke klupice i tu čeko jedno sat vremena te se čudio što ne prozivaju moj avion tamo na razglasu. Čudio se ja tako, čudio, čudom se iščuđavao, mal' ne zaspah kad me iz stonda prenu grub pa skoro preteći glas - poziva se putnik Bojan Pandža da dođe tu i tu, ja reko šta sad upičkumaternu, pa ni izašo iz Srbije nisam a već sam terorista, švercer droge i šta sve ne, sad će golog da me skidaju, da mi traže bombe po analnim otvorima. Po'itao ja odma, bez razmišljanja, nisam hteo da dajem dole nikakav prtljag no sve sa sobom teglim, jer sam gledo po filmovima da se taj prtljag često zagubi, pa posle mož se žališ kolko ti duša ište ali tvog omiljenog ćebenceta koje svuda sa sobom nosiš nema pa nema. Džaba što ti oni posle plate golemu nadoknadu kad si izgubio zanavijek svoje milo ćebence. A tek moj buraz od strica Goga što se prepo, on sticajem okolnosti isto bio na aerodromu, putovo kod Ban Ki Muna u neku egzotičnu zemlju evropske unije, pa kad je čuo da me ceo aerodrom proziva ne beše mu baš najjasnije, šta, kome, čemu, jer pojma nije imo da i ja idem neđe. A kad se samo (ne)setim, poslednji put sam putovo avionom tamo neke '87 kad smo išli sa školom u Milnu na Braču, Hvaru il' tako nekom ostrvu, tako da sam ja otad ubeđen bio da je to sa avionima prevara ko onaj čovek na mesecu i slične manipulacije. Ništa, dotrčo ja do onog za ulaz, viču na mene drsko, ajde, treba svi samo na tebe da čekaju, šta s ti, Dobrica Ćosić, član SANU možda? A ja se mislim u sebi, pa i jesam u neku ruku, doduše budući član SANU, hvala na pitanju, jer ja sam sebi u životu postavio samo jedan jedini cilj, ne zanimaju mene ni žene ni bogatstva ta vaša, samo THE ČLAN da postanem, stremim ja tome još od malijeh nogu, još od 8. sednice, jer jebo taku akademiju nauka pa još srpsku gde mene nema na platnome spisku, a svi znaju da ja kad nešto zacrtam ja to bre zubima kidam (pitajte Rašu kako je prošo), sve pršti, spreman sam i preko mrtvih da gazim samo da bi se domogo željenog položaja. I evo ovde me secite ako ne postanem član pa makar i posthumno.
Kaže meni ona zajebana redarka - skidaj kaiš, ja reko more ženska glavo ja kaiš nisam skido ni pred mnogo jačim neprijateljem no što si ti, imam ja svoje dostojanstvo, ne skidam kaiš jer Srbija se saginjati neće, o ne! A ona će meni, ma budalo jedna, kretenu, to mora da skineš da bi prošo kroz ove infracrvene zrake gde se vidi svaka koščica u tvom telu, ahilova tetiva i to, ma čak i govno koje nisi izasrao, i čim ona pomenu govno ja reko onda OK, ali inače jok ja, i da to uđe u zapisnik, tamo u moj tajni dosije, da nisam izdo državu ni kad je bilo najteže, ni kad su me ko malog Radojicu pod nokte i to, molim lepo, da ne bude posle još ni u avion nije ušo a već izdade Srbiju sa sve serijom Ravna Gora i štatijaznamčim. Ušo u avion, dobio fino jedno mesto do prozora, a mesta sva po tri u komadu, al' nema šanse tu da sednu tri osobe, no jedna baba na spoljašnje sedište, pa prazno, pa ja. I zaista bre, mali neki avioni, ja u filmovima vido drugačije scene, sav sam se zgurio, bolje sam sedeo u busplusu jbga, al' to valjda što je avion bio Aeroflotov, ruski onaj, da je bio naš Air Srbija sigurno bi bio prostraniji, uveren sam, jer ovo mi bre delovalo ko malo veći autobus sa krilima, al' ne onaj fin, gospodski, no ko onaj iz "Ko to tamo peva", samo je falila ona baba u crnini da nagovesti smrt, jebešmisve. Preko razglasa pričaju malo ruski, malo mnogo manje engleski, jedva sam uspeo da razberem nešto, kaže dobrodošli u naš avion Vladimir Žirinovski, ja reko auuuu, de su se njega setili, i onda mi se javi, pa da bre, oni imaju na hiljade aviona u tom aeroflotu, pa im se može da dele imena, pa kao aj i Žirinovskom jedan da damo, imo je i on nekakijeh zasluga tu i tamo, a kontam da neki nosi i sveto ime Alana Čumaka, mislim što da ne?
I zarola se konačno onaj avion i uzlete, ladno bre uzlete ko ništa, a ja sve gledam de im stoje padobrani suncetijebemkrvavo. Ali kad sam vido stjuardesu, Ruskinju, brate moj kakva je bila, visoka, građena ko Sasha, a oči one prave, tačno se vidi zemlja porekla, i tako samo stoji, pokazuje nešto rukama, kao šta ovo, ono, maska ovde, diši, ja reko batali, ako nešto krene po zlu krenulo je, neću da se vadim i preživljavam na silu ko pička, dovoljno mi što sam vido malo sveta i avion da leti, ja bre stvarno ranije mislio to neka prevara, da to samo tako u filmovima, kao zarola se pa uzleti a ono zaista tako, odosmo u kurac ladno, i ako ne mogu da bilo šta u životu, pa brate bolje da me nema, a ne mogu vala mnogo toga, i tu je zapravo pravi sjeb sa tim akcijašenjima, putovanjima, jer ti tako odeš preko pa vidiš da može i bolje, da može i drugačije a svestan si da živiš realno na dnu onog zlog bunara sa sve lovačkom puškom uperenom ka gore, večito u paranoji, i vrlo dobro znaš da nikad neće biti bolje iako se sve to u principu može, jer mi bre volimo da nam je loše, ja prvi, ceo smisao postojanja je u tom smoru, u toj for life depresiji, ma to više nije ni depresija, to je jedno realno stanje, način života, evolutivna stranputica, ali sve je poodavno ukazivalo kuda se krećemo, jos od naših pradedova, mi samo nastavljamo gde ja stadoh ti produži filozofiju i libo nas ckura, a kad ne bude moglo više tako - fino, lagano u crnu raku i mir božiji, jer ja sam ovde samo svratio, nije mi ovo dedovina, i ne sviđa mi se al' nimalo, pa stoga idem dalje, ali je fora da čovek bude sposoban da sam odlučuje PO SVOM IZBORU kada će da krene dalje a ne da čeka da se nešto kao desi, jer ništa se desiti neće, nema tog Isusa koji će po drugi put sići međ' ljude, a i to je samo priča, bajka, to ja mogu očas posla da smislim da bude još i jači trip, al' realno.
Dakle, uzletesmo mi nekako, a bio još dan tj. jutro pa sam mogo kroz ono nikad manje prozorče sve fino da vidim, jedino me malo jebalo krilo aviona i motor koji je varničio, a ispod tačno vidiš, ej bre, ko na Google Earthu, sve ulice male, ma ko mapa neka, od Surčina avion kreno dole prema Srbiji, vidim prešli Savu, preko Senjaka ka Rakovici i tek tamo kod Avale ga majstor smotao vamo prema severu, i kako ga je smotao taman sam i rodni Vidikovac vido kako se gubi u izmaglici sećanja, pa i Orlovaču, jer to je ta konekcija - od kolevke pa do groba, i onda krenuli dalje preko Vojvodine, izvalim onaj kanal Dunav-Tisa-Dunav, ma kažem vam, ko Gugl Earth samo bez onih granica i naziva što iskaču. I odjedared sve se pretvori ko u nekake smetove, nekakav sneg silni, a znam da nije padao tih dana. Čitavih 10 minuta sam ja buljio u to pokušavajući da skontam o kakvim se to planinama ludila radi dole, kad se konačno dosetih da smo se to mi sa avionom zapravo popeli na veliku visinu pa ja to vidim oblake ispod, a ne sneg jebo ga ti. Kad sam to ustanovio, onda mi bilo dosadno da gledam kroz prozorče pa se okrenuh unutrašnjosti ovog šinobusa na krilima. Reko sebi, stvarno nisam znao da su Rusi vako sitan narod kad je sve minijutarno, ali eto stjuadresa, hitaju nose sokove, kokakole i šta ko pije, ja uzo sok od nečega, prevela mi ova baba Ruskinja što je sedela do mene, mada je niš' razumeo nisam, a baba samo što kokošku nije unela u avion, takva je faca bila. Posle smo i jeli ali iskren da budem nema to veze sa onom raskošnom hranom ko u filmovima, no sve nešto malecno, majušno, za četvrt zalogaja i manje, sve nešto gricni, glocni, ali da ne grešim dušu, moram priznati da mi je to sa hranom bio najzanimljiviji deo puta, jer brate 3 sata se voziti nebu pod oblake je mnogo bre dosadno, al' bez zajebancije.
Stigli u Moskvu, al' kurac, mrak tamo već pao, ne vidiš ni aerodroma, sreća pa na razglasu objaviše kao slećemo na aerodrom Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, au jebote, zar je dotle došlo, da od tolko moskovskih aerodroma baš ja sletim na Staljinov? Metastaza, nije fraza. Fino se prizemljili, ovi putnici krenuli da tapšu, ja reko šta tapšete koji kurac pa nismo na Rankovićevoj sahrani?! Lud neki narod, al' šta da im radiš. Uzo ja ono svoje malo kuferče, što je sigurno sigurno, i kreno ka izlazu, i vidim stoji čovek sa kartonom na kom piše moje ime, auuuu, preseko me, znači i ovde me znaju, poče paranoja opet da me puca. Pa zar i ovde? Srećom to beše samo pitomi taksista, odvede me do svojih kola, kreno nešto da mi priča o rubljama, ja mu na čistom srpskom reko "ne znam ti ja to druže", pa je moro konsultovat kolegu šta će sa mnom da rade. Srećom stigo brzojav iz Kremlja da se tako bitna ličnost ko ja vozi fraj, il' sam barem ja tako skonto. I vozimo se mi vozimo, stiže mi poruka od teta Radeta, kaže ima da se voziš bar sat vremena ko te jebe. Reko aupičkumaterinu, kakav je to aerodrom i brzi letovi kad ti čitav sat treba do centra Moskve. A majstor zajebant neki, pa kako snimi muriju tako stavi preko sebe onaj pojas, tj. tačno zna gde stoje pubovi pa pre toga stavi kao pojas, a kad ih prođe skine ga. Meni to bilo smešno jer me podsetilo na mog starog, kako se po Beogradu vozilo donedavno dok nisu pooštrili zakone, te mu ja to na srpskom ispričo, a on se pravio da me razume, pa i on meni nešto reko a ja ga sve razumeo, ma čudo jedno, poliglota!
Ali sama ta vožnja taksijem od aerodroma do Prospekta Mira koji je u samom centru je bila skroz prajsles, jer tačno vidiš kolko je Moskva zapravo ohoho-ogroman grad. A ja uvatio po onom mraku da se nekako jbmliga orjentišem pa gledam kroz prozor i kao OK, ovo je ko naša Fontana otprilike, ovo su ko oni blokovi 60 i neki, ovo je 70. blok a evo i kineskog tržnog centra, pa onda evo nas i kod Sava Centra, ali pazi sad ovo, umesto da smo sve bliže i bliže gradu kako blokovi odmiču, sve se vraća unazad ko na pokretnoj traci, pa opet vidiš Fontanu, pa opet jedno 5 blokova 70 i 10-ak ovih drugih blokova i tako sve u krug, ma ko Alisa kad pade u onu rupu zečiju, niđe kraja ludilu, reko sebi, oću li živ stići? I ipak stigoh živ, sve mi se ono sedište preznojilo kolko sam se zbunjevao, i taman stadosmo tu negde kod Hale Sportova, mada smo istu takvu sa varijacijama jedno 10-ak puta prošli, al' kao to se ja tako orjentišem jbga, moj mozak tako radi, od tog se ne mere pobjeći, naviklo to na Beograd i tu nema boga. Dakle zaključak, Moskva je brate moj mnooogo veliki grad, a posebno za mene čak i nepojmljivo veliki jer ja uopšte nemam tolke parametre u glavi da bi takvo nešto skontao, jer šta sam ja vido, ono malo Atine na eskurziji, Solun i Trst, i nema dalje. Turista sam do moga, mož' se kaže da sam eventualno proputovo istočni Balkan, mada i to je pod znakom pitanja. Znači Moskva oko 13 miliona stanovnika a cela Srbijica jedva 7 pa vi vidite kolko je to.
Čim je taksi stao istrča teta Rade razdragano, zagrli me i izljubi domaćinski, te me povede za sobom u neku jako čudnu zgradu, gde imaš ogromna metalna vrata na ulazu, ma ko mali zamak, pa ukucaš neku šifru, pa se ta vrata otvore, ali onda imaš još jedna vrata metalna, ko u sef da ulaziš, pa kad uđeš tu a ono te sačeka čuvar mrkog pogleda, neki mlađi Rus u kožnoj jakni koji tu ima sve one monitore, nadgleda sve ko banku da čuva, ko da smo u mauzolej Lenjinov ušli, meni bre neprijatno bilo, posebno kad sam se setio staklenih vrata na svojoj zgradi i onog smešnog interfona, pa tu mož bre svako da uđe kad god mu se oće, a ovde bome jok. No objasni mi teta Rade da je tolko obezbeđenje jer je to kao srpska zgrada, skoro sve žive Srbi, pa kao Rusi onda moraju da čuvaju strance da ne bi bilo ovo, ono, kao ranije bilo mnogo razbojništava, ipak centar grada kao a nisi ni u pregrađu realno. I tako, uvela me u stan, tu bio jedan simpatični bucko, čika Vujo, izljubismo se 3 puta, sve po protokolu kako i priliči, odma čika Vujo izvadio Jim Beam, a ja nisam znao šta je to, nego sam samo vido poznata mi nalepnica iz filmova, al' fino neko piće, posle mi drugari rekli da je G.G. Allin to najviše gotivio pa ga i saranili sa flašom, uglavnom to je ono da se pije, pije al' da se čovek ne napije odma, nego lagano, kao sa uživanjem gistro mi ga šatro. Naravno ja se tu ojadio momentalno, jer ipak tolki put, nadmorska visina, geografska širina, ma imam iljadu izgovora. Plus oni tamo puše hašiš, nešto malo ko patrljak od čokoladice, ja to u Beogradu možda ako sam par puta probo, i ja ne znam taj rad, nisam naviko, neprijatno mi jbga. Inače ova slika gore to je čika Vuja sliko, ta mi je omiljena jer je napravio i nalepnice iste takve pa mi je teta Rade donela kad je bila u Beogradu, pa sam lepio po svuda, pa neko pocepa a ja opet nalepim, pa opet, pa ja opet, ćeraćemo se i ti fazoni, uglavnom izuzetan jedan rad. Toliko za ovaj ko fol intro, a ja se nadam da ću i nastavke uspeti da napišem, jer sam ranije uspešno izvrdavo. Hvala.
