"A physician in Michoacán, Mexico leads a citizen uprising against the drug cartel that has wreaked havoc on the region for years. Across the U.S. border, a veteran heads a paramilitary group working to prevent Mexico's drug wars from entering U.S. territory."
"As he set out to make his new documentary about the internet, Lo and Behold: Reveries of a Connected World (born out of, of all internet-y things, a sponsored web content deal), Werner Herzog considered traveling to China to document one of the country's most famous treatment centers for internet addicts—"a real toughest-of-tough boot camp." But he decided against it, in part because subtitles would have gotten in the way, and, as he told TechCrunch, he wanted to "stay more within our culture, and within our language." But it's a near universal culture and language, the internet, as evidenced by the residents at a treatment center in the west, who describe their former lives in thrall to the screen.
Herzog recounts stories like that of the South Korean couple who were so lost in a video game that their baby died. The internet security and assurance firm behind the film, NetScout, was hands off, Herzog says, with the exception of one part, in which someone recounts some horrifying comments by trolls. Herzog agreed it should go.
There's a lot more that didn't make the cut, including all the footage shot for the project's original manifestation, a web series of talking heads, but Herzog is, unlike most of us internet addicts, a seeming master of focus and slayer of distractions. That doesn't mean he won't get lost down a rabbit hole, or that he doesn't like a good tangent (and there are some good ones in the movie).
But part of the art of his filmmaking and his editor Joe Bini's editing, is knowing how and when to dig deep, and how and when to pull back. In the scene with the troll comments, Herzog politely asks a family—a modern image of suburbia married with Grant Wood gothic—how their daughter's car crash scene photos became a global meme, and made them victims in a campaign of lulz-fuelled harassment. “I have always believed that the internet is a manifestation of the Antichrist,” the girl’s mother says, without hesitation.
We're looking at something weird, and complicated, and sometimes dark, and it's hard to look away."
Mama i sin se gudraju. Divota. Porodična idila. :)
"This less-than-feature-length documentary chronicles the endless cycle of addiction perpetrated by a mother and son living in a squalid tenement in San Francisco. 22-year-old Tony and his mother Stephanie are both drug addicts: Although he'll take whatever comes along, her substance of choice is crack cocaine, and she demands that her son provide her with some. As they navigate their respective addictions, each comes close to overdosing just before they're evicted from their apartment."
"Izgubljeno dugme uzbudljiva je i tragična biografska priča o Goranu Ipi Ivandiću, bubnjaru najvećeg rock sastava bivše Jugoslavije, Bijelog dugmeta. Ipe je još kao klinac upao u bend koji je u tjedan dana pokorio zemlju od dvadeset milijuna stanovnika. Njegova slava prekinuta je na vrhuncu karijere, kada je zbog posjedovanja hašiša osuđen na dvije i pol godine zatvora. Nakon toga Ipin život kreće nizbrdo, a završava misterioznom smrti u Beogradu. Slučaj nikada nije razjašnjen."
"Dokumentarno-igrani film "GRAM, KILOGRAM, TONA", nastao u produkciji Monte Royal Pictures. Scenario i režiju potpisuje Janko Baljak. Film se bavi mehanizmima organizovanog regrutovanja maloletnika u trgovinu drogama u Srbiji. Dvanaest mladih sagovornika, koji su na izvršenju kazni za ova krivična dela, govori o svojim sudbinama i donosi priču o ulasku u taj začarani krug iz koga se teško nalazi izlaz."
"Trade in drugs in Serbia (Balkan). Thirteen young people we spoke to, who are serving their sentences for this crime, are telling a story about the entrance into that vicious circle, and about how difficult is to find the way out of it."
Dokumentarac pogledajte na YouTube linku OVDE jer jajare iz "Monte Royal Pictures" brišu linkove pa pritom još i prete, jer navodno čuvaju autorska prava a film gledalo par miliona ljudi na TV-u. Kontam da su toliko alavi da žele da izdaju DVD ili tako neki sulud rad, jer sve ostalo je isuviše smešan izgovor kao npr. ona blesava priča o nekakvom festivalskom životu filma. Kakve bre to veze ima alo, pa valjda je bitnije da što više klinaca i njihovih roditelja pogledaju film nego da se uzme neki sitan keš na brzaka, jebote bre snimiš ovakav jedan skroz edukativan, poučan, ma odličan dokumentarac i onda još oćeš da zaradiš na kvarno, ko da nisi dovoljno keša uzeo od PRVE TV?! Kako vas bre nije sramota? Ma bre fuck copyrights, nosite se...
"Greece's infamous new drug, sisa, is basically meth and filler ingredients like battery acid, engine oil, shampoo, and cooking salt. The majority of its users are poor, often homeless, city dwellers reeling from the psychological and physical impacts of a country in the grip of economic collapse."
- A mene samo jedna stvar zanima ovde, ko bre smišlja te sulude recepte sa mašinskim uljem i šamponima, kako naučno teče taj proces kojim se dolazi do hemijskih formula najnovijih vrsta gudre kao što su npr. sisa i krokodil. To kad izvalim kako nekom uopšte padne na pamet da tek tako koristi benzin za pravljenje gudre koja se ubrizgava u venu, e onda ću se valjda smiriti, povući i doživeti konačnu samospoznaju. I kad se sisa pojavi ubrzo i kod nas, biće onaj klasičan fazon - tebra, što tako izgledaš, na čemu si? Ma pusti me u kurac, evo već 6 meseci na sisi, navuko sam se ko zmaj, a sa sise nema skidanja moj brale. Najebo sam ko žuti, a i u kraju bre svi navučeni na sisu, parola im ladno "glavu dajem sisu ne dajem", prodali bi bre i kevu za sisu bukvalno, sisaljke jedne, nabijem ih baš na kurac sve, a i sebe što sam uopšte probao to sranje. Jebem ti i život i sisu sisinu.
Lek protiv bolova koji sadrži kodein u sebi a od koga se pravi "krokodil" se čak ni u Rusiji ne može dobiti bez recepta a kutija košta i do 5 evra. Za isti taj lek u Srbiji vam treba čitav jedan evro a za recept vas niko i ne pita. Samo bih zamolio sve vas koji znate o kom leku se radi da ga ne imenujete ovde javno (Slina vreba), jer ako nam i na to ture recept, svi oni koji imaju ozbiljne probleme sa bolovima mogu komotno da se ubiju sad i odma', jer zaista ništa drugo ne pomaže, a posebno ne tamo neki kombinovani praškovi, analgini i slične parodije. Hvala na razumevanju.
"When heroin users across America began turning up at ERs with decaying skin and grotesque sores on arms and legs, doctors got worried. The symptoms looked like Krokodil - a home-cooked, super-strong opiate. It's stronger than heroin and more addictive. The average life expectancy for addicts: less than 2 years. National Geographic journeys to Georgia, Armenia and the Ukraine to reveal the true horror of this home-made drug."
- ove tablete deluju nekako isuviše poznato, zar ne? -
Iako sam pre jedno 10-ak godina baš imao želju da probam ovaj tip seksa za novac, to ipak nikada nisam ostvario, što zbog mog stava da bi samo bezveze bacio pare, a što zbog činjenice da kurve koje bi ja mogao da platim nikako ne bi bile tako zanimljive kao vivid pornićarke o kojima sam tada maštao, te sam ipak odustao od te akcije sa mišlju da ga je bolje izdrkati za samo par minuta, nego keširati 20 ili koliko već evra za neku ko zna kakvu ribu. U celoj toj priči mi je jedino žao što nisam osetio i video kako izgleda to čuveno profi pušenje, mada kontam da je i to samo ishajpovana akcija a posebno kada se radi o devojkama koje prodaju svoje usluge za neku manju kintu. Još jedna veoma zanimljiva činjenica je da sam 90-ih imao jednu skroz OK drugaricu sa kojom sam povremeno casual opštio, znate onaj fazon - "po potrebi" ili što je Đus odlično sročio - "zovem ribu alo, na seks mi dođi, zdravo!", e upravo taj rad je bio, samo što je bilo obostrano, naravno. Pitate se zašto vam sad ja ovo sve pričam? Pa zato što me ta cura krajem 90-ih malko smorila, a verovatno i ja nju, tako da smo prestali skroz da se viđamo, i to tako da nisam čuo ništa o njoj preko 10 godina, bukvalno do pre par meseci. Naime, ortak koji ju je takođe znao (i tucao, razume se) mi je pokazao na internetu neki inostrani porno sajt sa brdo njenih fotki u nekim baš zajebanim pozama, od golden showera pa do BJ-a, i objasnio mi da riba već godinama radi u poslovnoj pratnji, što me iskreno nije puno začudilo jer sam znao koliko je volela taj seks, pa sam kontao da je skroz OK što se odlučila da i zaradi na tome, jer realno najbolji su oni poslovi koje izistinski voliš, što se kaže od srca, zar ne? I tako, razmišljao ja malo na tu škakljivu temu, prisećao se nekih naših zajedničkih akcija, i kako me je smorila dotle da je nisam cimao čak ni za BJ, ali pošto sam tad saznao ovu njenu "tajnu", tj. da je postala "prijateljica noći", da budem skroz iskren, brate opako sam se napalio, i to do granice da sam bukvalno hteo da je cimnem preko fejsa da se vidimo i da joj najopuštenije platim. E sad, zašto mi je to palo na pamet, zašto mi je kao slut bila daleko privlačnija nego kao obična cura, to pojma nemam, i verovatno bi sociolozi i psiholozi imali validan odgovor na ovo skroz zanimljivo pitanje, mada činjenica je da neki muškarci više vole "raspomamljene kučke" sa kojima mogu da rade sve što im mašta poželi, nego regularne devojke i supruge sa kojima se obostrano smore tokom predugih veza, jer ipak ne smemo zaboraviti da su ljudi zapravo životinje, i kad im dođe taj prirodni poriv oni moraju da jebu hteli ne hteli. Dakle, nemaju baš puno izbora. I evo, dal' se npr. lav premišlja kad nagazi lavicu, dal' kalkuliše jel' taj njihov odnos OK il' jok? Pa naravno da ne, ali ljudi nažalost imaju taj žešće zajeban problem sa stanovitim moralom, za koji ja odgovorno tvrdim da je puka izmišljotina, koja nam je nametnuta od strane crkve i ovog boolesno-patrijarhalnog društva, a sve u cilju da nas sputa i ukalupi, da budemo poslušni taman ko stado ovaca što blejeći ide na klanje. No dobro, dosta o tome, vratimo se na film. Dakle, ovo nikako nije radnja ovog dokumentarca mada tu ima par elemenata, a o čemu se ovde zapravo radi saznaćete ako pogledajte film i logično sami procenite, šta ima ja da vam pričam bilo šta? Uostalom setimo se one stare i te kako istinite izreke: there is no authority but yourself. Vaistinu!
"WHORES' GLORY, the third film in Michael Glawogger's globalization trilogy (following MEGACITIES and WORKINGMAN'S DEATH), is an explicit and unflinching expose of global prostitution. In Bangkok, Thailand, women punch a clock and wait for clients in a brightly lit glass box; in the red-light district of Faridpur, Bangladesh, a madam haggles over the price of a teenage girl; and in the border town of Reynosa, Mexico, crack-addicted women pray to a deity named Lady Death. Winner of the Orizzonti Special Jury Prize at the 2011 Venice Film Festival, Glawogger's latest larger-than-life documentary is an audacious, non-judgmental study of sexuality, politics, human behavior and the effects of capital and religion on both women and men from starkly different cultures."
Kaže na samom početku, Čaušesku je 80-ih godina radi povećanja radne snage zabranio kontracepciju i abortuse, tako da se rađalo na hiljade neželjene dece koja su završavala po sirotištima gde su uslovi bili zna se kakvi, a onda su sa padom komunizma i ta sirotišta otišla u totalni qrac, pa su se deca preselila na ulice. 20.000 dece je tako završilo na ulicama rumunskih gradova, ovo je priča o petoro njih koji žive na jednoj stanici metroa u Bukureštu. I evo, odma bode oči, ladno je Bukurešt još za vreme Čaušeskua imao metro, a mi ga dobijamo tek 2020. Gde mi živimo, ajoj Klintone, što ne završi poso...
Ovaj dokumentarac je sniman dok je Rumunija još bila u kanalu, i ulaz u ovu stanicu metroa najviše podseća na naš ulaz u prolaz kod Zelenog Venca, tu je i prosjak sa leve strane, ma ko preslikano, s'tim što ovaj njihov prolaz vodi na stanicu metroa a naš ne vodi ama baš nikuda. Al' zato su ovi klinci realni survivalisti, full rispekt. Naravno, kesa sa lepkom je zaštitni znak Bukurešta, i svako dete ima po jednu u levoj ruci, tj. ovo zapravo i nije lepak, ovo je okultna bronza, ali rad je isti. Odlika tog rada je da ubija stanovite ćelije u mozgu tako da privremeno briše pamćenje, tako da u jednom trenutku ne znaš ni kako se zoveš, ni gde se nalaziš, dakle surovo, ali i te kako blagotvorno kad si u takvoj jednoj beznadežnoj situaciji, jer pomaže da zaboraviš, samo što posle glava boli, ubija.
Deca dane obično provode u duvanju, prosjačenju i međusobnim sukobima, i ti odnosi među klincima su skroz prajsles, lord of the flies uživo, jedino što kvari tu idilu je obezbeđenje stanice koje ih često maltretira. Genijalan film, i provereno ulazi na moju best of listu kad je budem apdejtovo. Žao mi jedino što nisam ranije uvatio da pogledam ovo, al' jebiga, gužva na hardu, ko će sve to da postigne, dok ja pogledam sve dokumentarce koje sam naumio, Beograd ima da dobije taj metro, a Evropska Unija ima da se raspadne. Na ovaj fazon valja pogledati i Dark Days (2000) mada je ovaj rumun daleko jači. Znači, MUST-MUST-SEE. (108 min)
"The film follows a group of abandoned adolescent street children who live in the Romanian subway system. The street kids are encountered daily with commuter adults passing them by in the station as they starve, swindle, and steal, all while searching desperately for a fresh can of Aurolac silver paint to get high with. One of the children director Belzberg follows is Cristina Ionescu. At first this child may seem to be a young man, but you later find out that girls have to become hard and boyish in order to survive. This is also very apparent with another child named, Violeta 'Macarena' Rosu, who is also a girl. The nickname 'Macarena' derives from the song "Macarena", her favorite. The film explores the children fighting, abusing themselves, and becoming out-of-control addicted to a spray paint called Aurolac."
HBO dokumentarac o mladim ovisnicima o heroinu na ulicama San Franciska. Pricha prati 4-oro njih tokom 2 godine, jako tezak film a samim tim i jedan od najboljih tj. jedini koji je to prikazao onako kako treba, znachi bez ikakvih propratnih komentara struchnjaka, ovih, onih, nego samo ta deca jer to su i bukvalno deca i njihovo prezivljavanje. Znachi prvi put na filmu mozete da vidite kako zaista izgleda zivot mladih narkomana bez ikakvog upeglavanja. Surovo realistichno i preporuchujem ga svima ma kolko tema bila muchna i teshka. Necu da pisem o situaciji kod nas jer ne moze to da se poredi a i chemu to pisanje i proseravanje kada nishta ne mozemo da promenimo jer je drzava direktno umesana. Ko sto rekoh nek proba ona dobitnica nagrade za hrabrost ili sta vec, ona Brankica shto budzi Insajder na B92 da se pozabavi ovom temom pa da vidimo dokle ce da dogura i kako ce da bude hrabra. Mangup je na tamo neke drumske mafije i pojedince, ajde sestro udari na narko-mafiju i drzavu pa budi hrabra. Zasto ne smes, pa zato, pa zasto bre, pa zato shto i ja radim za jednu od drzavnih televizija...i o chemu mi dalje da pricamo ? Moz' samo da gledamo ovaj dokumentarac da bar imamo uvida dokle to ide i da zamisljamo kako to tek izgleda kod nas gde je heroin nikad jeftiniji a ima ga gde oces a lechenja nema. Ali ko nema ovih problema, kome dete ili brat nisu narkomani, kome prijatelji, poznanici nisu umrli od overdose-a i svih propratnih akcija njega glava ne boli i njemu je sve ovo smeshno i taj kaze obichno : hteli ste da se drogirate, eto vam sad. To je tako i tu pomoci nema jer dok ZLO ne zakuca i na tvoja vrata neces se pobuniti, gledaces to sa distance, ali to nije vezano samo za ovaj problem, vec i za dushevne bolnice, za zatvore i jos mnoga sranja za koje ljudi misle da to njima ne moz da se dogodi nikad u zivotu, ali zivot je zaista chudo, no o tome sam vec dosta pisao pa necu se ponavljam. Znachi odlichan dokumentarac, chista 10-ka.
"A documentary filmed in San Francisco, California from December 1995 to January 1998 when black tar heroin use, particularly among young adults, surged to record levels in the city. Looks at two years in the lives of five young heroin addicts, ages 18 to 25, as they face the perils of hard core drug addiction -- crime, prostitution, rape, incarceration, AIDS, overdoses and death."
Da malo promenimo temu, jer raja je već počela da se buni zbog ove navale lepotica na blog, stoga se bar za sad vraćamo na naše kežual teme, pitome, koje smiriju i slično, a ne na ove koje nam samo bezveze dižu pritisak i tenziju, a na kraju realno nemamo ništa od toga, zar ne? Obrni, okreni, mi o takvim ribama mož 'samo da sanjamo, a naravno ima i onih koji ih se plaše, i jeste, jeste, svi znate o čemu pričam, jer duboko sam uveren da bi retko ko imao ta jaja da priđe tako nekoj nadrkanoj ribi, i to baš iz tog straha od odbijanja, jer jedno je kad te odbije grob, znači realno te zabole, a skroz druga stvar kad te odbije neka dobra cu, tako da evo, ja zaista priznajem da nikad nisam imao mošnice da priđem tom tipu devojaka, nego sam iz neznanja a biće da je više iz neiskustva uvek birao ove obične, što mi "muškarci" zovemo "slatke cure", što je u neku ruku i OK, jer kad sam video kakvu je moj drugar Kostur ribicu nabacio, dođe mi da ga izljubim i kažem mu svaka čast brate, čuvaj ovog anđela ko oči u glavi jer teško da ćeš dva puta u životu naleteti na takvu jednu duhovitu i pametnu curu, a pritom prelepih očiju kakve davno ne videh, mada šta i ja serem kad izbivao iz kuće nisam godinama, ali realno gleajući fotke prelepih devojaka po fejsu ova je doista nešto posebno, i sa tim se nije zajebavati, jer takva prilika, takva sreća se pruža, barem po meni, samo jedanput u životu, i ako je u pravom trenutku ne uhvatiš, dakle ako ne shvatiš da je to TO, sjebo si se buraz i nema nazad, ili kako je to lepo brat Sđu (Juice) u jednoj prastaroj pesmici, nikad objavljenoj, pod nazivom TALASI, sažeo, "Samo je jedna prava ljubav u životu, ja sam svoju našao, bio sam klinac nisam se snašao". I zaista je tako, mada uvek ima i oprečnih stavova, npr. onaj da ne postoji nikako samo jedna prava ljubav nego nam je ostavljeno na volju da se frikombinujemo sa kim god 'oćemo pa na fazon "i ćorava koka zrno zabode" nabodemo i mi nešto kad tad jebiga, i za to ostoji gomila primera, uostalom većina brakova i jeste zasnovana na tom principu, tipa cura pomisli, "ajme meni, ističe mi policijski čas" (do 30-35 godina npr.), a muški, "zaista sam klošar, krajnje je vreme je da se situiram i osnujem porodicu ko i svi moji", i onda tako padnu ti brakovi koji su meni sve samo ne brakovi, i tvrdim, dakle istina je, da takve veze samo mogu da naprave težak problem, na prvom mestu vinovnicima incidenta, a da ne pričamo o deci koja posle čitav život vuku taj kompleks razvedenih roditelja ili još gore, roditelja u večitom sukobu, gde obično na kraju dođe i do porodičnog nasilja, tako da sam ja oduvek bio OTVORENO PROTIV BRAKA kao institucije, jer aj', šta fali jednoj poštenoj vanbračnoj zajednici, zasnovanoj samo na dobroj volji i uzajamnom poštovanju, kompromisima itd.? Zašto uvek mora da se diže šatra, da se pravi cirkus, kada svi znamo kako se to u 97 procenata završava? Čemu to sjebavanje samog sebe bez preke potrebe, al' zaista mi nije jasno, i iskreno bih voleo da mi to neko racionalno pojasni, jer doista, još nisam našao relevantan odgovor ma koliko se očajnički trudio? Naravno, hrišćansko-islamske nebuloze o svetosti braka molim vas zaboiđite, jer svi vrlo dobro znamo kako to izgleda u praksi, znači samo to mojne, a sve ostalo dolazi u obzir. Hvala lepo, molim lepo. i uvek kad se setim toga to me podseti na onu pesmicu Bijelog Dugmeta, gde Alen Islamović peva, "Moji drugovi odavno kuće imaju, samo moja kuća je bez krova, prokleta bićeš, ooo-ooo, ako ima boga...u paklu gorićeš", i vaistinu sreća što ga nema jer ova kletva je jedna od onako baš brutalnijih a pesma sumorna da sumornija ne može biti, još kad se setim onog spota sa novogodišnjeg sajma, smuči mi se život, i dođe mi da se obesim o kvaku momentalno, jebeš mi sve do zadnjeg reda na sahrani. No poslušajmo ipak malo tu pesmu ne bi li se dovoljno zabedačili, a sve u cilju da nam ova sledeča priča deluje ko melem na ranu, jer ako uporedimo narkomaniju i brak ja sam uvek za pajdo na foliju, buahahaha...znači zlo!
Dakle, vrćemo se mi blago meni na naše boleštine, patnja i užase života kao takvog. Tema je jasna, znači dal' je bolje lečiti se blokatorima ili odma' bez lažnih iluzija preći na metadon, subokson, ili koji već suboteks, te ga piti do kraja života ne bi li se nekako izvukao iz gliba hardkor narkomanije? A čak sam ovih dana dobio i neka poslanička pitanja, tipa zašto se radije forsira metadonska terapija nego npr. ova akcija sa blokatorima i slično, te evo konkretnog odgovora. Kolko sam ja upoznat, a jesam, jer imam ortakinju koja je već dve godine na lečenju otvorenog tipa u Drajzerovoj, znam da oni UVEK pre forsiraju blokatore nego metadon, jer metadon je ona baš poslednja stanica, dakle samo za one za koje više nema spasa, koji su ga presisali i ništa im drugo više ne može pomoći. Ko je gledo odličan dok. Methadonia (2005), zna tačno o čemu pričam.
E sad, neko će se možda pitati zašto metadon for life, ako postoje blokatori koji bi mogli da se piju redovno do kraja života? Pa zato što je takav tip narkomana po mom delimično laičkom mišljenju, isuviše navučen na dop, dakle preko 10-15 godina, mada ima i ovih sa manjim stažom al' su imali npr. puno keša, te su se jače navukli za kraće vreme, znači ne mora ništa da znači koliko je ko godina na dopu, sve je pitanje karaktera osobe, jer ako ona toliko "zavoli dop" i navuče se ko pašče, njoj neće ni blokator pomoći, jer prvom prilikom ce eskivirati da ga popiju, stekovaće se dva-tri dana i uraditi se, i tako pokvariti svo ono cimanje sa blokatorima. E sad, logično, postoji i druga vrsta narkomana, ljudi koji zaista žele da se skinu, ili npr. pritisla ih neka muka (država 'oće da im oduzmu dete i slično) pa takvi pristaju na iskrenu terapiju blokatorima i piju ih dogod ne budu potpuno sigurni u sebe, a naravno tu upada i ta grupna terapija, na koju se odlazi po tim ustanovama svake nedelje, jer bez te grupne tearapije i podrške tima psihijatara i psihologa, ti blokatori su goli kurac bez sedla, jer znam iz svog iskustva, ja sam tamo 2001. pio Nalorex pa sigurno godinu dana, ali nisam išao na te programe podrške i logično nastavio sam da gudram trodonima čim sam prestao, a da ne pričam o hiljadu forica kako ti blokatori mogu da se PROBIJU te da se uradiš čak i preko njih. Znači, verujte mi, narkomani su uglavnom jako inteligentne osobe i stoga izuzetno dovitljive kada je u pitanju snalaženje za dop, a tu spada i eskiviranje uzimanja blokatora, što neobaveštene može da dovede u situaciju da sticajem okolnosti preko dopa budu prinudjeni da uzmu blokator, što automatski dovodi do nesagledivih posledica u vidu ubrzane krize tj. dešava ti se da ono što prođeš u krizi za 7 dana, da ti se sve to izdešava za samo 24 časa, i navodno (nisam još proverio) od toga može i da se rikne, e sad, pošto sam i ja ko i svaka budala jedared uspeo da eskiviram blokatore i to na onom prvom EXIT-u, jer sam tamo bio tamo 3 dana sa ortakom, i čim smo se vratili za Beograd završili smo pajdo i naravno spustili se sa silnih eksera kojih smo se tada pregutavali, ali zato kad sam se vrati kući keva me je primorala da na njene oči popijem blokator izmrvljen sa medom, i umesto da joj lepo kažem šta sam radio, te sebe spasim overene propasti, ja sam iz tog nekog večitog straha od sankcija (bejah klinac, a sad kao nisam) ladno oćutao taj kvoter na foliju, i naravno, već za neko kratko vreme krenule su nesagledive posledice gde sam se valjao u krevetu od bolova, u WC isao svakih minut gde mi se smenjivalo povraćanje i proliv u roku od par sekundi, tako da nisam znao gde da gurnem bulju a gde usta, i to je tako potrajalo ko zna koliko sati, sve dok sav otrov nisam nekako izbacio iz organizma, ali je mene to tolko pogodilo jer ja se zaista nisam nikada navlačio na dop - čitaj srećom nisam imao para pa sam cepao trodone, pa nisam ni znao kako izgleda prava heroinska kriza, jer kriza od trodona je mučna, podmukla, ali je realno mala beba u odnosu na heroinsku, tj. barem meni je tako bilo. E vidite, baš iz ovakvih i njima sličnih razloga ljudi su i te kako sumnjičavi prema efikasnosti blokatora, jer dovoljno je jednom da se zajebeš te napraviš recidiv, a čak ako si dovoljno glup može da ti se dogodi i ovaj nesrazmerni užas kakav se meni dogodio, gde sam i konačno obećao sebi da više nikad neću pipnuti heroin, što sam naravno još par puta prekršio, mislim logično skroz...ništa novo...
No to nažalost nije svima tako, jer većina ljudi je bila i ranije navučena na pajdo i jednostavno voli taj rad više nego ove trodone i slične alternativne akcije, a ja bi' npr. uvek radio pre trodone nego dop jer je đon em jeftiniji, em te ubaci u taj neki spid od 6 sati koji niđe veze nema sa heroinskim stondom, znači ja zaista nikad od trodona nisam stondirao kao što većina komana o tome priča, i ja bre kad sam uzimao te trodone/tramale/tramadole, tj. dok su još uvek bili dostupni u tih par apoteka ispod tezge (primer čuvene apoteke u Narodnog Fronta preko puta Porodilišta gde sam ulazi ko u kafanu, iz fazona samo kažem daj tri table, ne mora ni da kažem čega, i ćao, aj zdravo, nema me više!), ja sam non-stop bio u savršenom spidu i entuzijazmu za brdo suludih akcija koje smo tada odrađivali, a stondiloza bi me hvatala tek u busu kad sam se vraćao kući kasno noću, pa se tako često dešavalo da prespavam, tj. prestondiram svoju stanicu i obrnem jedno dva kruga od Zelenjaka do Petlovog Brda i nazad, užas, užas, užas, i ko se gudr'o a to nije doživeo, taj se po meni nije ni gudr'o, dakle dno od dnoovog dna, ono sediš na onom skrnavom sjedalu, kljucaš i balaviš, a ceo autobus te gleda i zgražava se, uključujući i kolege komane kojima je drago što oni nisu na tvom mestu u datom trenutku. VAISTINU NEDOBOG NIKOM...i na kraju, sreća, majstor te probudi na poslednjoj stanici ukoliko ne vozi još jedan krug...a ako vozi, znači 'ajmo brate Jovo nanovo...ringišpalj burazeru, al' bez zajebancije. Tol'ko za sad...
"Russia is the biggest consumer of heroin in the world. The Siberian town of Novokuznetsk lies on the Kazakhstan border, the area hit hardest by the country's heroin problem. We visit the hub of the heroin trade, see religious cults disguised as rehab centers, and witness the effects of a bootleg drug called Krokodil, which eats its users from the inside out."
Ova ustanova najviše podseća na naš urgentni centar samo što se radi o Njujorku gradu i naravno specijalizovana je isključivo za duševno obolele, dakle hitni slučajevi i ovi što ih dovede policija. I iskreno, baš me čudi, i pored toga što je ovo državna bolnica, a svi znamo kakve kritike su upućene na račun američkog zdravstva, ovo je bre banja, po dvoje u sobi ladno, prostrani dnevni boravak, uredna menza, mekane tapacirane stolice umesto zatvorskih klupa, ma sve na nivou, prosto bolestan čovek da poželi da zameni bilo koju našu bolnicu za ovu, jebeš mi sve.
"Half of the mentally ill people admitted to Bellevue Hospital's emergency psychiatric center are struggling with substance abuse problems. This creates an added challenge for this famous New York City facility that admits 7,000 men and women each year. During this program, actual case histories help illustrate why it's so difficult to provide quality therapy and long-term treatment to transient populations, those battling addictions, and people trying to cope with the most debilitating mental illnesses."
