Život je negde drugde (1991) je dokumentarac pokojnog Igora Spasova koga ponajbolje znamo kao autora kultne TV emisije "Pozovite 92". Spasov je pored ovog teškog bremena crne hronike imao i svoju drugu, duhovnu stranu, što može lepo da se vidi iz ovog izuzetnog dokumentarca. Film se bavi "Međunarodnim društvom za svesnost Krišne" poznatijem u Srba i kao Hare Krišna. Snimljen je baš u doba najslavnijih dana beogradskog hrama u Ćustendilskoj ulici, tako da ima dosta snimaka odatle ali i iz kirtana u Knez Mihajlovoj što je danas napraviti zasigurno nezamislivo zbog zna se čega. Inače, prvi put sam se sreo sa Hare Krišnom baš u istom tom Knezu 1992. godine (bio 8. razred osnovne) gde su bhakte pevale, igrale te delile one čuvene kolačiće (s drogom). Meni je to tad izgledalo baš smešno ali i jako simpatično, ali opet nisam pomišljao ni u ludilu da ću samo dve godine kasnije i sam biti "u kandžama sekte". :))
Ceo dokumentarac prati muzika pa možda i najboljeg bhajan benda Nityananda i to na svetskoj razini. Njihov album "Soul of India" je svakako neprevaziđen a posebno pesma "Sri-Nrsimha Pranama" koja je posvećena onom čuvenom "LAVU" sa Cro-Mags albuma "Best Wishes". I dan danas čuvam tu kasetu a imam sve to i na mp3 pa vazda slušam ko nezdrav. Dakle, koga zanima, rani radovi Hare Krišne u Beogradu, dok je sve još bilo naivno i skroz nevino. Dokumentarac je čak više puta puštan i na RTB-u (RTS) a sve zahvaljujući Spasovu. Stoga Igor Spasov aka Govinda Hari ki Jay! :)
Ko je gledao Šotrin dokumentarac "Evo naše dece" zna o čemu se ovde radi.
"Znate li za selo u Hercegovini, gde svaka kuća, svaki kamen i svaki čovek imaju ožiljak? Za selo u kojem je dva puta zaustavljan život, a ono iznova oživljavalo? Gde su jednom ubijeni, opet ubijani? Gde, uprkos svemu, život i dalje govori? Znate li kako je u selu Prebilovci došlo do preobražaja od mržnje do ljubavi? Kako je iz smrti nastao život? Kako je dobro pobedilo zlo?"
"This documentary by Zoran Vujovic and Dragana Kanjevac is a story of the famous Belgrade rock club Akademija which basically ruled he 1980s scene and helped the plethora of New Wave and punk rock bands.
Film brings interviews with some of the most prominent club hounds of the era, artists and musicians who used to navigate it."
Dugo sam, dugo, odbijao da pogledam ovaj snimak, jer sam se jasno sećao kolko sam se loše osećao posle dokumentarca o jami Golubinka kod Međugorja u režiji Zdravka Šotre. Baba je odma izvalila da nešto nije u redu sa mnom dok smo pili jutarnju kafu na terasi. Morao sam da joj priznam šta sam gledao, nisam mogao da lažem. Posle toga me je uporno savetovala da teram to kraju i da više nikad ne pogledam ništa slično, jer se i ona svačega nagledala za vreme tog rata iako je bila samo devojčica od 10-ak godina. Prođe od tad jedno dva meseca, i kao ja se primirio, mada su mi drugari iz Hrvatske uporno govorili da i dalje svuda vidim ustaše i da to po njima nikako ne valja. I zaista, nisu bili daleko od istine iako je to njima možda smetalo iz nekih drugih razloga, počeo sam u skoro svakom tekstu da pominjem ustaše, jer stalno me je svašta vraćalo na to, a pošto se bavim uglavnom ljudskim užasima u svojim tekstovima mene sve to jako podesća na te zločine i odma vučem paralelu ka Jasenovcu, Jadovnu i naravno jamama koje su mi mnogo veći užas nego sami logori. E sad, dal' sam ja oboleo i zreo za jedno "resetovanje" u Lazi, to će daljnja istraga utvrditi. Ja iskreno mislim da nisam, mislim čak da sam skroz zdrav uz to malo poremećaja ličnosti koji veze nemaju sa bolestima, jer to nosim sa sobom od malena, deo su moje ličnosti tako da ne mogu nikako biti bolest. Baš sinoć sam razmenjivao komentare sa jednom devojkom iz Beograda koja živi u Norveškoj, i koja je rekla da nije čula za te dve jame, i da će obavezno morati to da pogleda iako sam joj ja govorio da je svako ko je gledao imao posledice, neko veće, neko manje. Posebno sam je upozorio jer sam video da ima ćerkicu od 5-6 godina da se ne zajebava sa tim, i da tera to kraju, što bi rekla moja baba. Naravno da me nije poslušala, uvatila je da odgleda oba dokumentarca. E onda ja reko, ako može ona e moćiću vala i ja pa makar me vezivali u Lazi dva meseca, jebe mi se. I uvatim, pustim snimak.
Dinara. Šuma neka, jako strmo, 40-ak ljudi oko jame, speleolog veli: "U narodu se zna, jame su za druge vrste kostiju, a ne za ovakve kosti, za ljudske kosti, i za ljude uopšte." Lagano počinju pripreme za spuštanje u jamu ne bi li se prikupile sve kosti stradalih i sahranili ih kako i dolikuje. Ivan Goran Kovačić je inspiraciju za svoju poemu "Jama" našao upravo kod ove jame iznad Livanjskog polja. Inače, u Livanjskom polju najbitnije jame gde su se desili i najveći zločini, su Bikuša i jama Ravni Dolac. Za razliku od Bikuše, jama Ravni Dolac (Donji Rujani) je mnogo dublja (46 metara). Ustaše su na isti način prikupljali Srbe, jer narod je obavljao seoske radove po poljima i nije bio svestan šta se sprema. Po pričama četrnaestoro preživelih, ustaše su sve zarobljene stavili u jednu pećinu u neposrednoj blizini jame odakle su ih po spisku prozivale i redom bacale u jamu. Ova jama je specifična jer su u nju gotovo svi koji su bačeni bili žene i deca. Jamu niko od potomaka žrtava nije obilazio 50 godina, sve do 8. juna 1991. kada su uz velike muke, po pričama preživelih, Srbi iz Livna i okolnih sela uspeli da pronađu jamu i iz nje izvade kosti žrtava a što je prikazano u ovom filmu. Posmrtni ostaci su preneti u spomen-kosturnicu koja je sagrađena ispred pravoslavne crkve u Livnu.
30. jula 1941. godine u jamu je bačeno 218 žena, devojaka i dece. Zanimljiv podatak je da je sam pad u jamu sa čak 46 metara preživelo dosta žena. Kako je to moguće pitaju se mnogi? Pa samo dno jame nije ravno nego ide ukoso na dole, tako da je to jedan od razloga zašto su ljudi preživeli, drugi se odnosi na to što je jama u dubokoj šumi i svo ono lišće se godinama taložilo na dnu jame te ublažilo pad mnogima. Međutim ustaše su to vrlo dobro znale tako da su patrole danima proveravali ima li preživelih u jami i nastavili da bacaju bombe i kamenje sa ciljem da ubiju i ono malo preživelih na dnu. Naravno, nisu sasvim uspeli u tome jer jama je ko pećina tj. jama i jeste jedna vrsta pećine, gde čovek može fino da se sakrije da ga ne pogodi šrapnel ili kamenčuga. Nažalost većinu koji su preživeli nisu dotukle ustaše nego glad a najviše žeđ ali o tome više u dokumentarcu da ne otkrivam baš sve. Posle 42 dana, iz jame je izvađeno živo četrnaestoro žena i dece. Kako su preživeli tih 42 dana to sam bog zna, a možda ni on, ali o tome pogledajte svedočenja preživelih u okviru emisije "Kvadratura kruga" čiji video sam takođe postavio. Inače, Budo Simonović je napisao knjigu "Ognjena Marija Livanjska" u kojoj je na osnovu iskaza preživelih i malobrojnih svedoka slikovito opisao muke žrtava. O zločinima se nakon rata ćutalo, zbog političke situacije i zarad bratstva i jedinstva.
Zaključak: Za razliku od dokumentarca "Evo naše dece" o stradanjima u jami Golubinka kod Međugorja, ovaj snimak o jami Ravni Dolac bi svakome preporučio da pogleda, jer nije baš tolko jeziv, a i tamo kod Mostara to je sve kamenjar, dok je ovde šuma, pada neka kišica, pa je mnogo lakše podneti te prizore, ili sam barem ja tako istripovo, nemojte mi šta zameriti jbga.
Pošto cenim samo pesnike i pisce koji su čestito izvršli samoubistvo ili bili ubijena na ovaj ili onaj način, Branko Miljković jedan od najvećih srpskih pesnika definitivno spada u tu grupu. Iskren da budem volim da pročitam i nešto od ovih prirodno upokojenih ali oni su mi na skali level 1, dok su ubijeni u borbi i poginuli u ratu level 3, da bi samoubice stvrstao u najviši level 7 kao prave istinske pesnike koji su svoj život po svojoj volji žrtvovali za ljubav. Mogu da pričaju šta god oće, da su Branka ubili ovi ili oni, ja sam ubeđen da je sam sebi presudio, jer taj način na koji se on obesio je najbezbolniji, al' ne bih o tome jer ovo čitaju i mladi. Imao je samo 27 godina. "Što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube."
"Kao gimnazijalac sam kod jedne svoje susetke video sliku njene umrle ćerke Ruže. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu svoju prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom i samu knjigu nazvao "Uzalud je budim". To je bila moja prva ljubav."
Ko je zapravo bio Koča Popović? Pesnik, nadrealista, filozof, genijalni vojskovođa, ministar inostranih poslova, hardkor komunista koji se podsmevao komunističkoj dogmi, potpredsednik Jugoslavije koji je na posao dolazio svojim "spačekom" i šta sve ne? Na sva ova pitanja u ovom biografskom dokumentarcu, jedan od najznačajnijih srpskih reditelja Goran Marković, pokušava da odgovori.
"Dokumentarni film “Konstantin Koča Popović” Gorana Markovića o visokom partijskom i državnom funkcioneru bivše Jugoslavije, koji je bio i publicista, književnik i jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe. Ko je zaista bio ostala je misterija, koju će bar donekle pokušati da odgonetne Markovićev film."
Ovaj jedinstveni dokumentarac Zdravka Šotre govori o jami Golubinka kod Prebilovaca u Hercegovini u koju su tokom drugog svetskog rata ustaše masovno bacale Srbe. Pa to niko bre pre njih nije radio, a pogotovu ne nacisti, oni su se toga čak i gnušali, tako da su ustaše to izmislile, to je njihov bolesni izum. E sad, zamislite koliko neko mora da bude zao da baci dete ili nečiju majku u onu užasnu jametinu dubine i do 50 metara. Meni je to nezamislivo, to mi je najveći zločin ikada počinjen, veći čak i od klanja koje su vršili i ustaše i četnici i to niko ne može da ospori, veći i od nacističkih konc. logora jer tamo niko nije bio tučen i klan, nego je cilj bio samo da ih se istrebi što brže i efikasnije, pa su ih stoga gušili onim gasom. To jeste jako bolna smrt ali je bar brza, a vamo po Hercegovini ako nedajbože kojim slučajem ostaneš polomljen i živ posle pada, mučiš se danima dok ne umreš od žeđi ili čega već. Taj koji je to smislio na umu nije imao samo istrebljenje Srba iz NDH nego i što veću patnju, što veći užas, te se postavlja pitanje što bi to neko radio tako sistematski jer napunili su svaku jebenu jamu za koju su znali, a po Hercegovini ih ima na desetine, stotine, jer sve je šuplje zbog tog krečnjaka. Ko je bio u Mostaru i okolini tačno zna kako izgleda taj krajolik. Što bi to neko radio na taj način? Ako štediš municiju pa zadavi ga, zakolji ga, otkud znam šta već, nisam se time bavio, ali nemoj jebote da bacaš ljude u jame a posebno ne malu decu od 4-5 godina alooo!
Inače, najveće katoličko svetilište u BIH je zasigurno Međugorje i čuvena Gospa, i tu godišnje u hodočašće dođe i do milion vernika te ostave ogroman novac tom kraju, i OK ja to, poštujem ako tolki broj ljudi svedoči da jasno vidi Gospu i da čuje njenu poruku, ja u to verujem jer kontam da bi i ja doživeo takvu ekstazu ako bih bio u transu sa još par stotinu ljudi, jer to su masovni događaji i svest se širi, ljudi mogu svašta tu da dožive i osete, tako da bi i ja bio "vidjelica" garant. Jedini problem sa tom divnom pričom je u tome što se na samo 2 kilometra od Gospe nalazi jama Golubinka gde je u leto 1941. za tri dana stradalo preko 600 duša, uglavnom žena i dece, jer meštani sela Prebilovci su saznali da dolaze ustaše pa su svi muškarci otišli u zbeg misleći da njih traže, da žene i decu neće dirati, al' su ustaše imale drugačiju nameru te su pokupili sve žene i decu i obavili svoj jezivi posao. Kasnije tokom rata u tu jamu ustaše su bacale Srbe iz celog tog kraja pa i šire, a jama je na kraju 1962. zabetonirana od strane komunističke vlasti. U ovom dokumentarcu Zdravka Šotre beton se probija i jama otvara posle 30 godina ne bi li se izvadile kosti stradalih i sahranile kako i priliči. Tek tu nastaje pravi horror. Znači gledajte i verujte, nemojte skretati oči sa ekrana. Najpotresniji dokumentarac koji sam ikada gledao i jako težak za psihu.
"Од септембра 1990. године спелеолошка организација “Зелена брда” из Требиња почела је из крашких јама на подручју доње Неретве да вади посмртне остатаке Срба страдалих у Другом свјетском рату.
Прво вађење обављено је из јаме Јагодњаче у Ржаном долу, гдје су према ријечима спелеолога, извадили остатке преко хиљаду жртава. Приликом вађења остатака из јаме Шурманци крај Међугорја, за 12 дана рада извађено “800 жртава, гдје је бачено 300 деце, а нађена је и лобања нерођеног дјетета”.
Слиједила је јама на Бивољем брду, с преко хиљаду жртава, те јама Видоње крај Читлука, гдје су вађени остаци монаха свештеномученика.
Пронађене остатке жртава обрађивао је Институт за судску медицину Војномедицинске академије из Београда.
У децембру је с истим послом наставила екипа спелеолошког одсјека Планинарског савеза Београда, иначе чланова мобилног тима Цивилне заштите скупштине Београда. Иницијативу за наставак вађења формално су дали становници чапљинског села Пребиловци, односно Срби који су током Другог свјетског рата доживјели тешка страдања, као уосталом и сви становници села доње Неретве. Кости су вађене из седам јама од тринест колико их, према ријечима мештана, укупно има: Голубинке, јаме крај села Шурмановца, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из двије јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.
Цјелокупна акција трајала је 32 дана, а према тврдњама спелеолога из њих су изнијете мошти више од 4.000 Срба. Спелеолози су овај посао урадили бесплатно, а награду мјесне заједнице Пребиловци уплатили су у фонд за изградњу заједничке спомен-гробнице цркве костурнице, чија изградња је већ отпочела у јануару 1991.
Са спелеолошком екипом била је и екипа ТВ Београда, под водством редитеља Здравка Шотре, као и новинар Радио Београда Ратко Никић. И они су се заједно са спелеолозима сајлама спуштали на дно јама.
На основу снимљених материјала приликом вађења костију, те свједочанстава особа које су преживјеле усташке покоље у Другом свјетском рату, снимљена је и документарна ТВ емисија “Ево наше дјеце” приказана 19. априла 1991. у 20:00 на Другом програму ТВ Београда."
"Documentary about comic book series "Robusto!!!" published in USA in 2016 FINALY IN PUBLIC SPACE AVAILABLE TO EVERYONE.
Comic series "Robusto !!!" was created in the period from 2001 to 2005 on a series of comic workshops with a group of authors, by Danilo Milošev Wostok's scenario.
Those 24 episodes were successively published in Wostok's fanzine "Krpelj" (tick) in paper form, but also on site "Pionirov glasnik" as an electronic, online edition.
In 2016 it was released in English for the US label "Lovecraft House" with forewords by Vladimir Palibrk, Ilija Bakic and translator and editor of the American edition of this voluminous work, Dragana Drobnjak."
"“Yugo, kratka autobiografija”, je polučasovni igrano dokumentarni film, koji kroz sudbine različitih ljudi pokušava da rasvetli fenomen Yugo automobila, simpatičnog marginalca, malih kapaciteta ali velikih ambicija i to u periodu od 1980-2008., tokom kog je i trajala njegova proizvodnja.
Film kombinuje izjave autentičnih radnika koji su radili na proizvodnji YUGO-a, arhivu, kao i rekonstrukcije različitih fragmenata iz Yugo-ve istorije koji ga prikazuju i kao porodični, ali i kao mangupski auto, kao deo velikog američkog sna, ili kao simbol izneverenih očekivanja. Ovaj film je mali «komemorativni» osvrt na istoriju automobila koji je dugo vremena duhovito i istinito, a nekad i slučajno, simbolizovao vreme tokom kog se proizvodio."
"Teme o kojima se decenijama šaputalo – likvidacije “narodnih neprijatelja” u režiji OZNE, skrivanje masovnih grobnica, politička suđenja, progon seljaka i kulaka, stradanja na Golom otoku i u drugim zloglasnim logorima okosnica su dokumentarnog filma “U ime naroda“.
Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate vođenje kroz postavku, kao i utiscima i komentarima brojnih javnih ličnosti, istoričara i umetnika, među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski, Lazar Stojanović. U dokumentarac su inkorporirane i sekvence iz antologijskih ostvarenja koja su obeležila domaću kinematografiju, poput “Zasede” Živojina Pavlovića, “O pokojniku sve najlepše” Predraga Antonijevića, “Tito i ja” Gorana Markovića".
"Ovaj kratki amaterski trash film govori o mladom predstavniku UNDERGROUND muzičke scene, Davoru Bobiću Moskriju, i fokusira se prvenstveno na njegov rad, ali i na legendarni rap sastav PRTI BEE GEE čiji je za života bio član."
"Dokumentarno – biografski film "Jadranka" o pevačici Jadranki Stojaković, u produkciji Radio televizije Republike Srpske (RTRS). Ova poznata eks-jugoslovenska i japanska kantautorka, posle nesreće na koncertu u Japanu 2011. godine obolela je od bolesti progresivnog odumiranja mišića i preminula 4. maja ove godine. Za Jadranku Stojaković, koja je bila i slikarka, izbeglica, apatrid i voljena pesnikinja nesrećno zaljubljenih, manje je poznato da je volela žestoku gitaru, eksperimentalnu i ambijentalnu muziku, Džeksona Poloka i da je pred smrt sanjala na japanskom. Film je zbirka fragmenata iz njenog života, ispričanih u bolesničkoj postelji tokom tri godine borbe sa neizlečivom bolešću."
"Dokumentarni film "Dobrovoljno umro" u produkciji RTRS-a je priča o Radi Radivojcu koji je kao dijete preživio stradanja u ustaškom logoru Јasenovac. Јula 1942. godine po završetku ofanzive na Kozari, u ovoj logor zatočeno je 12.236 djece, otete od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Samo nekolicina djece preživjela je strahote ovog pakla. Među njima bio je i i Rade Radivojac."
"During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations. But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews. Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...Through this camps have passed 20 000 children. Only few survived. Good and brave people has helped them.
Documentary film "I was just a child" is a story about the man, who has rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during the World War II, risking his own life. 14 years old Miloš Stanišljević was 1942 on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death. Some of those children are still alive. And they remember...
Most of us remember our childhood friends of our childhood games. For those camp-children a game was an escape from death."
