Evo konačno nečega na šta sam dugo, dugo čekao. Dakle, ovo je nešto specijalno za sve vas koji ste uprkos svemu ostali verni dokumentarcima, filmovima i svim ostalim skrajnutim materijalima koje sam 7 godina gomilao na Abraxas 365 blogu. Jebote, sad kad se setim, bogami bilo je baš dojaja mnogo ekipe koja je pratila blog onomad, a posebno tamo 2009-2010. godine, ali jbga. Što zbog mog smora i neaktivnosti, što zbog ukidanja megauploada od strane dušmana, a verovatno najviše zbog zasićenja i to s obe strane, knjiga je u ovih poslednjih par godina iz skroz realnih razloga spala na 2-3 slova. Dakle samo hardcore skupina je ostala na liniji, a i brate internet se razgranao, sad ima takvih sranja na gomile po svuda, dok je onomad to bukvalno bila bre eksluziva u regionu i šire. Ih, samo kad se setim tih mejlova iz Kolumbije, Meksika i cele Južne Amerike, pa onda Tajlanda, Koreje i full dalekog istoka, i tako nekih skroz suludih lokacija, pa ja znači nisam verovao da su ljudi bili tolko željni takvih sadržaja a da im pre mene to niko nije ponudio na takav način.
Naravno, bilo je tu i brdo hipstera, posebno iz Srbije i Hrvatske, koji su načuli da je to postalo kul pa su navalili ko nezdravi, ali realno i to je deo te publike, jer ko što sam već pisao, sve što je navodno NOVO sa sobom nosi taj zajeban balast koji traje taman tolko kolko je priča kul i in. Čim to izađe iz mode tačno sam po mejlovima a i ovde u inboxu video kako su ljudi lagano nestajali, iz fazona svako čudo za tri dana. Ali ne krivim nikoga, niti bilo koga prozivam, jedino mi je žao što su me napustili neki ljudi s kojima sam se godinama redovno dopisivao. Mada ne treba zaboraviti tu i onaj čuveni faktor "odrastanja", osnivanja porodice ili pak okončanja puberteta, pa samim tim logično i novih interesovanja, tipa do juče sam gledao surove dokumentarce i tripovo se na ekstremizam, a od danas guram kolica i konačno sam sredio svoj život. Poštujem...
No dobro, šta je bilo bilo je, idemo dalje pa dokle stignemo. Nažalost više nemam načina da aploadujem neki dokumentarac kojim bi privukao možda deo te ekipe nazad, al' zato mogu da preporučim, a bogami i da napišem neki dobar tekst. Mada iskreno više mi se isplati da taj tekst objavim na fejsu jer realno više će ga ljudi pročitati nego da ga kačim na blog pa da ga skoro pa niko ne izvali. Ali o tome smo već govorili naširoko kako je fejs zapravo sa'ranio blogove i slične sajtove. Činjenica stoji da većina raje rađe voli da vidi šaljivu fotku i kratak komentar nego pola kilometra teksta, jer net se znači toliko ubrzao da ljudi više i nemaju vremena za ta čitanja i iščitavanja, ali naravno ne svi, pa samo iz tog razloga i pišem ove redove ovako. Dakle, ovo nikako nije komercijalna priča ali to od starta nije ni trebala da bude. Ovo je margina i ostaće margina do kraja jer ja to volim, jer mene to zanima, a sve ostalo zna se gde može da se nađe. Znači pisaću dok budem imao 50-ak ljudi koji će to da čitaju, a kad i to bude riknulo onda ću da se prepustim isključivo gledanju i kraj priče, svi zadovoljni.
E sad, šta sam zapravo hteo da kažem ovim. Ova serija čiji naslov vidite gore i koja je imala 3 sezone, je prva objedinila sve ono čemu sam ja težio kroz te "svoje" dokumentarce, tekstove i filmove. Znači ekstremizam, fanatizam, kultovi, sekte, manipulacije, psihotični lideri, bodenje noževima, serijske ubice, nasilje svih vrsta, bdsm, tabu, hardkor psihijatrijska oboljenja, psihopatija i sociopatija, terorizam, zlostavljanje dece, incest, odsustvo morala i sve ono što zapravo predstavlja moje tumačenje koncepta Abraxas, jer meni to nije nikakav gnostički Bog ko što su možda neki pomišljali, no način razmišljanja, stav, ili što neko reče, PUNK nije muzika, punk je attitude. Vaistinu. E, isto tako ova priča sa Abraxasom, to je pre svega preispitivanje sebe, preispitivanje svih tih moralnih vrednosti koje nas voze kroz život, dakle dal' uopšte moral postoji ili nam je nametnut od strane judeo-hrišćanske civilizacije, dal' je život lep a smrt skroz loša, dal' smo mi slobodan i srećni il' smo zapravo žešće smoreni i ubiveni a foliramo se i kezimo da bi tamo nekom pokazali da nam je kao OK? Ne znam kolko me ko sad konta, ali hoću da kažem da je cilj okrenuti sve naglavce, pokazati samilost i prema onom najgorem ubici (sympathy for the devil), pokušati iznaći razlog i opravdanje za ta dela za koja navodno ne postoji nikakvo opravdanje i za koja bi tog čoveka većina osudila na smrt na keca, jer najlakše je osuditi nekoga onako usput, površno, a najteže razumeti, jer možda zaista postoji neki razlog koji mi iz ove naše sužene percepcije ne možemo da pojmimo.
Vodimo brz život, ko bre ima vremena da stane i da izistinski razmisli o bilo čemu? Evo vam primer Aghori sveštenika u Indiji, oni jedu ostatke spaljenih ljudskih leševe kraj reka, i svaki Srbin-domaćin će to na keca osuditi iz fazona - ma treba ih pobiti, to je odvratno, to nije hrišćanski, to je ovo, to je ono, a ako bi bar na pola sata stao i pročitao ili pogledao o tome, shvatio bi da ti ljudi ne rade ništa loše, da su zapravo skroz isti kao i mi. Isto važi i za ubijanje. Kao nije OK ubiti čoveka iz osvete ali u ratu je to herojski čin, a kad malo bolje razmisliš ti si brate ubio pa si ubio, a to što ćeš za ovo da dobiješ orden a za ovo drugo da robijaš to veze s vezom nema. Ubistvo je ubistvo.
Evo, zamislite da vam se neko ono baš usere u život totalno, osakati vas, uništi vas totalno iz npr. zlobe, ljubomore ili bilo kog drugog razloga, i sad vi kao stanete i razmišljate šta mi je činiti, pa tako odlučite da ga tužite državi, pa ga ovi navataju i dobije kaznu lupam 10 godina. Odsluži on fino tu kaznu, izađe i kulira, nastavi sa životom. Jel' vam se, al' sad najiskrenije, dopada ovakav scenario? Meni vala skroz ne, jer šta ja imam od toga što ovaj sedi u zatvoru? Nemam ama baš ništa. Stoga bi ja takvim osobama rađe smestio metak u potiljak, ali baš s leđa u potiljak, dakle klasično smaknuće (ništa lično), ili im uzvratio duplo po rodbinskoj liniji. E sad, neko će reći - nećeš valjda udariti na nevine?!...a ja odgovaram: pa braćo zar stvarno mislite da na ovoj planeti ima nevinih? Zar zaista verujete u te bajke o "nejači"? Pa bre ono dete u utrobi majke je već krivo samim tim što nosi GENETSKI MATERIJAL dušmanina, dakle ako se ta beba rodi on je bre skroz uspeo u svom životu jer njegovi geni putuju dalje, uostalom to dete će da poraste, a ja npr. to ne želim. Znači hoću da ga zatrem, da ga nema. Dal' iko ovde može to da skonta i da razume ovakvu moju želju za osvetom, i dal' mislite da je osveta najnormalnija ljudska rabota kojom se svi zapravo bavimo, ili je pak skroz loša i da je bolje hrišćanski praštati? Ja kažem DA, ponekad zaista treba praštati...ali brate samo ponekad, samo ponekad...
Dakle, pogledajte ovu seriju ako već niste, car Kevin Bejkon igra glavnu ulogu, tako da eto, realno nema jače preporuke!
