"Pa da budem iskrena, ništa konkretno se nije desilo, nikakvo traumatično iskustvo ili išta slično. Samo se osjećam promašeno i osamljeno cijelog života, sad je to naglašenije iz nekog razloga. Znaš li da ti zavidim, mislim da si full zanimljivija osoba od mene i imao si puno ispunjeniji život nego ja. Apsolutno mi se ništa ne da, srećo, ne da mi se živjeti. Ne da mi se ići na posao među ljude i među djecu, ne mogu uspostaviti disciplinu u razredu. Samo gledam tu djecu kako odrastaju i kako dolaze nova djeca i čini mi se da su baš svi nekako bolji od mene, čak i ta polupismena dječurlija. Ne osjećam se kao odrasla osoba.
"Bojim se izaci iz kuce, stari moj. Dodjem na posao pa lunjam okolo po skoli, gledam panoe, gubim se. S djecom ne znam razgovarati. Samo u kratkim recenicama. Vidis da i s tobom pricam poprilicno sturo, vokabular mi je stravicno ogranicen. Pamcenje mi ne radi. Sjecam se tvog komentara na neke nase razgovore preko video poziva - da si imao osjecaj kao da te gleda nekakav demon, samo sam sutjela. Stalno sutim, prijatelju moj. Stalno. Ne znam je li to dovoljno dobar razlog za samoubojstvo? Ne imati nista za reci. Osjecam se stravicno neprivlacno i odurno, nemam volje ni da se trudim oko izgleda. Ljudi me podsmjesljivo gledaju jer sam pogubljena. Ti si imao nekoliko ljubavnih prica u svom zivotu, o kojima mozes pricati. Moje su sve bile iskonstruirane i velikim dijelom imaginarne. Ne bih ovo nazvala depresijom nego realisticnim uvidom. Ne znam vise koga bih iskopala iz proslosti da nesto probam zapoceti, a ne znam ni kako upoznati nekoga novog kad nemam nista za ponuditi. Ni s kim se ne cujem ni ne vidim. Osjecam se stravicno nesposobno. Sad razmisljam o tome kako sam lose vozila po Beogradu prosle godine i kako sam bila losa u svemu."
Moja strina, saborac i drugarčina, a mama mojih sestara Sande, Ljilje i Bilje iz Banjaluke, posle bitke sa koronom preselila se u Valhalu ko i svi Krajišnici. Počivaj u miru dobra moja.
Drugarčino, dobra dušo, jarane moj, nikad me nisi potcenio iako si vrlo dobro znao da sam nula u ovoj našoj suludoj priči, postavio si se prema meni kao prema sebi ravnome i to ti nikada neću zaboraviti...niti oprostiti. Počivaj u miru sokole, legendo.
Ksenija Pajčin. Šta reći? Znam da se većina vas gnuša takve jedne "estradne" pojave pa i svega što je radila u muzičkom smislu, ali ja ne mislim baš tako, nisam tolko površan baš. Ja Ksendžu posmatram iz jedne drugačije perspektive, na isti način na koji posmatram i Čarlija, Helenu Blavatsky i još mnoge ljude koji na prvu loptu deluju kao sumanuti ludaci i šta sve ne. Kseniju sam prvi put sreo u prvom razredu osnovne škole "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu jer smo vršnjaci ('77 godište) pa je to bilo nekako i logično. Posle prvog razreda preselio sam se u školu na Vidikovcu tako da nisam imao prilike bolje da je upoznam, ali se i dan danas sećam tih prelepih očiju.
Sledeći put sam čuo za nju tek tamo '95 dok je nastupala sa Duck-om. To je bila onako simpatična muzikica, skroz jednostavna, veseli neki pop fazon jbmliga, ali se Ksenija već tu skroz izdvajala, i svi su gledali u nju a ne u ovog lika koji je bio autor. Bilo je tu par hitova koji su se vrteli po televizijama a pošto sam ja pripadnik TV generacije, naravno da sam sve to overio i skapirao šta valja a šta ne. Posle toga 1997. je krenula u solo karijeru i moram priznati da mi se to baš svidelo, mnogo je bila bolja produkcija i ozbiljnije pesme. Ali i dalje sam više gledao njene oči nego što sam slušao muziku, jer to je bilo prosto neizbežno. Uostalom pola grada se tada ložilo na Ksendžu, nisam ja bio nikakav poseban slučaj. Onda sam 1998. sticajem suludih okolnosti (Predrag Radisavljević aka DJ Prema me pozvao) počeo da sviram bass u pratećem živom bendu 187, koji su tad bili baš popularni kod ovih splavarskih i zeldi nesretnika, bila je to tad baš masa ljudi, velika većina u Srbiji.
Zvali smo se onako zajebatski "Čamuge iz kraja" da se kao ispoštuje taj rep nigga fazon u fulu. Pored mene gitaru je svirao moj brat Aref Zaabi a bubanj Dario Janošević, dakle sve HCpunk pioniri koji su pre toga svirali u bendovima kao što je Austerity, Tripl Pipl, Voice of Minority, Stonewall i gde sve ne. Znači, vrlo smo se dobro poznavali i bili smo u opasnom treningu što se tiče svirke. Nastupali smo isključivo na živim nastupima 187 jer je tad naletela ta moda kod repera da imaju žive bendove pa je i kultna C-YA imala bend. Prvi koncert, sećam ga se jasno, je održan 11. decembra '98 u XL-u (ex-Prostoru) sa C-YA, WITB, ACME (Vračarci) i one nadrkane ribe 2 HOT. Sledeći je bio u onom fensi "CINEMA" klubu kod Palasa, već 16. decembra, mada je prostor više ličio na kafanu, znači gomila stolova, sve puno, sve zeldi-šaban kombinacija, i ispred njih mi kao sviramo, nit ima bine nit bilo šta, više mi ličilo na narodnjački trip gde se lepe pare na čelenku, al' jbga takvo vreme bilo. Svirali su LEE-MAN, ACME, posle njih mi i na kraju zvezda večeri, pogađate, niko drugi do Ksenija. I kako sam pakovao bass u fotrolu i krenuo da se guram kroz onu masu jer je bilo baš krcato, samo izvalim u daljini Ksendžu kako ide ka meni (prema "bini") i gleda me al' pravo u oči i ne odustaje. Znači nije mi bilo dobro al' uopšte, te sam na kraju morao da spustim pogled, jer sam kontao da nisam dostojan da tako očijukam sa boginjom a i brate zračila je, uostalom meni su njene oči bile glavni trip, nisam se ja nikad ložio na sise i dupeta. I to je bilo to, naš jedini "susret" gde nismo verbalno komunicirali nego isključivo očima.
Posle toga sam je još samo jednom video krajem decembra kod Mega Dekija u emisiji (se seća neko te pojave?), na PINK televiziji. Sećam se samo da im je studio u centru Zemuna tad bio baš malešan. I nastupimo tu mi uživo u live programu, ima DJ PREMA snimak toga na VHS-u al' ga mrzi da prebacuje, i posle nas Ksendža sa svojom dance grupom, između ko fol intervjui, i sećam se jasno da je Mega Deki, pošto mi nismo hteli da pričamo u programu, niti da nas snimaju, prokomentariso: "danas je izgleda glavna kletva dabogda te ortaci videli kod Mega Dekija". I vaistinu, to je bio tad ultra blam pojaviti se u takvoj jednoj nedobog emisiji, ali srećom po nas niko od normalne ekipe nije gledao PINK tako da smo prošli ispod radara. Pošto DJ Prema ne da taj snimak (mrzi ga hehe), srećom je neko snimio bar Ksendžin nastup, te evo jedne pesmice:
I to je u principu to. Ja sam tada obožavao njen look, još od Duck-a. Znači, kratka kosa, mršava, normalna devojka, girl next door fazon, al' već za godinu il' kolko dana vratila se iz Grčke skroz napucana, sise, dupe, ceo fazon, što se meni nikako nije svidelo, a i u muzici i tekstovima je postala skroz nadrkana, samo sex je bio primaran motiv, te sam već 2000-2001 skroz prestao da pratim njen rad. Tek deceniju kasnije kad sam čuo da je ubijena od strane onog odvratnog sadiste Milogorca što mu pop pevo na sarani za ogroman keš iako se ovaj upuco, jebomujamater seljačku onu nadobudnu, goatfucker klasičan. E, tek tad sam se ponovo setio svega i sve mi se vratilo.
Nažalost, Ksenija je danas već skroz zaboravljena i tu nema priče, surovo ali istinito. Jbga, mi Srbi smo valjda takva nacija, i još povrh svega skoro svaki dan se javljaju razni seljadini sa izjavama tipa "pa ja sam je karo još dok je bila klinka", "bila je kurva" itd. Ej bre, da se hvališ okolo kako si jebo mrtvu devojku, i još svima pričaš kako je bila kurva? Koji su to umovi ja ne kapiram. Ma samo metak u potiljak ko Rusi što su nekad radili.
Ksenija je bre bila POJAVA alo šabani, neko ko je mogao da stane na crtu najlepšim ženama sveta, i kao takva ne bi trebala biti zaboravljena jer je, posle Olivere Katarine, bila UBEDLJIVO NAJLEPšA ŽENA na ovim prostorima, i čik da neko to pobije, ajde da vas čujem baš!
Bila je SIMBOL, simbol srpske lepote na prvom mestu. A evo šta piše jedna cura koja je baš voli:
"Xendza je bila pojava i tek bi bila da je ostala ziva, jer je imala u planu 2 pesme na engleskom, dakle svetsku karijeru. Ona je privlacila paznju i bez pesama na egleskom, sudeci po tome sto je uvek kada je bila na americkom kontinetu bila gost na nekoj od tamosnjih najgledanijih emisija, a i mnoge svetske novine su pisale o njenoj tragicnoj smrti danima. Isto tako treba prihvatiti cinjenicu da jeste zaboravljena, recite mi samo kada ste poslednji put videli neki njen spot na TV-u?"
Jebeni VVAR se ovde nikad nije ni završio: PTSP, F-dijagnoze, narkoze, alkoholizmi, skromno nasilje u krugu porodice, besnilo, patologija, nekrologija, nekrofilija, jednom rečju Lud'lo...al' nikako ono iz Tuzle. Jabukovac, Novi Banovci, Velika Ivanča, Žitište, pa bre sama imena tih sela dovoljno govore da se radi o nekakvim paganskim okultnim pizdarijama, to bre sve sekta i vlaška magija, šejtanizam, ritualna ubistva još onomad kad je onaj Bazdmeg Kroulijevac početkom 90-ih pobio svoje drugove vojnike u Leskovačkoj kasarni, a mesecima šetao tetovažu sa datumom masakra, al' jbga kad ga niko nije shvatio ozbiljno. A da ne pričamo o Pohorskoj, o Vobu iz Inđije, o Miliću-Miliću Satanisti što zaklo kevu, o vađenju organa, o mesaru iz Surčina, ma bre nema kraja toj listi. Shvatite: VVE ARE AT VVAR!
"Jezivi masakr u kojem je noćas Siniša Zlatić (38) u Žitištu kod Zrenjanina ubio pet osoba i ranio 20 ljudi, nažalost, podseća na monstruozne zločine u Velikoj Ivanči, Martonošu, Jabukovcu, Horgošu i Leskovcu koji su u poslednjih 15 godina šokirali Srbiju.
Krvavi pir u banatskom selu je već treće masovno ubistvo u poslednje tri godine u kojima je život izgubilo ukupno 24 osoba.
Krvava svadba u Martonošu
Rade Šefer (55) iz Sente ubio je 17. maja prošle godine šestoro ljudi u Oromu i Martonošu kod Kanjiže, dan nakon svadbe sina Vlastimira. Neuračunljivi ubica lovačkom puškom usmrtio je Vlastimirovu suprugu Nataliju (25), njene roditetelje Karolinu i Šandora Bajtaija, bivšu suprugu Rožu (47), taštu Izelu (68) i Jenea Traćik (74). U jezivom masakru teško je Ranio Natalijinu tetku Natali i to pred maloletnim detetom. Da bi zaštitio dete i suprugu, Natalin muž Emanuel Danjoj, francusku državljanin, ubio je Šefera u samoodbrani.
Rade je zločin počinio odmah pošto je izašao iz policijske stanice gde je bio na trežnjenju pošto je na svadbi napao bivšu suprugu i mlađeg sina Aleksandra. U krvavi pohod je, navodno, krenuo kako bi spasio sina od "muka sa ženama kroz koje je on prošao". Šefer se nije slagao sa izborom svog starijeg sina, o snaji je pričao sve najgore, a bivšu suprugu, sa kojom se razveo godinu dana pre zločina, optuživao je da je ona odabrala ženu za Vlastimira.
Masakr u Velikoj Ivanči
Ljubiša Bogdanović (60) rano ujutru 9. aprila 2013. godine ubio je pištoljem CZ 88 čak 13 osoba među kojima sina Branka (42), majku Dobrilu (83), teško ranio ženu Javorku, a potom hicima u glavu u čak pet kuća pobio najbližu rodbinu.
Sve žrtve usmrtio je na spavanju. U jezivom pokolju život su izgubili i supružnici Mihajlo (61) i Milena (61) Despotović, njihov unuk Goran (23) i njegova žena Jovana (21), kao i dvogodišnji sin David, zatim komšinica Ljubina Ješić (64) i njen sin Miloš (48), komšija Velimir Mijailović (78) i njegova supruga Olga (79), rođaka Dragana Stekić (50) i njena majka Danica (78).
Veći masakr sprečen je po dolasku policijske patrole, jer je Bogdanović, kada ih je ugledao, pucao sebi u glavu.
Bogdanović je imao dozvolu za nošenje oružja od 1981. godine, a pištolj do masakra nikada nije koristio niti je do tada imao problema sa zakonom. Važio je za imućnije domaćina, bio je u ratu pošto je 1991. godine mobilisan u Mirkovcima u Slavoniji i tamo je proveo četiri, pet meseci. Kada se vratio nije želeo da priča o ratu.
Jeziv pir u Jabukovcu zbog "crne magije"
Masovno ubistvo koje je šokiralo čitavu javnost dogodilo se u julu 2007. godine u selu Jabukovac kod Negotina, kada je tada tridesetdevetogodišnji Nikola Radosavljević u crno zavio šest kuća u rodnom selu. Radosavljević je imao psihičkih problema i lečio se u Austriji u kojoj je živeo i radio. Verovao je da je bio meta crne i vlaške magije koju su mu bacale komšije zbog čega se, nakon svađe sa ženom i pokušaja samoubistva skokom u bunar, odlučio na ubilački pohod.
Radosavljević je oko 17 sati pretukao suprugu, a zatim je skočio u bunar s namerom da izvrši samoubistvo. Otišao je do svoje kuće po pušku i uputio se prema selu gde je najpre ubio tri osobe - Veljka Đorđevića (58), njegovog sina Dragana (22), i taštu Marinu Kutkurenović (75).
Zatim je usmrtio supružnike Draginju (55) i Branislava Borongića (57), Persu Banković (37), Branislava Badejevića (30), Srđana Bađikića (15) i Aniku Čogić (62). Teško je ranio Sinišu Bađikića (36) i Vanucu Baderević (70), čije je zdravstveno stanje kasnije stabilizovano. Poslat je u psihijatrijsku ustanovu Centralnog zatvora.
Nerazjašnjeni masakr u Horgošu
U Horgošu u blizini Subotice, februara 2005. dogodilo se šestostruko ubistvo, kada je ubijena čitava porodica poznatog trgovca iz tih krajeva Nandora Salme, njegovi roditelji, žena i dvoje maloletne dece. Po verziji istražnih organa, u prizemnoj kući u kojoj su živeli najstariji članovi porodice, Jožef Salma (69) je ubijen s više uboda nožem, a njegova supruga Jolan (65) usmrćena je s više uboda nožem i presecanjem grkljana.
U istom dvorištu, u kući s potkrovljem, njihov sin Nandor (40), snaja Neli (34) i njihovo dvoje dece, David (13) i Beti (9), ubijeni su iz blizine s po jednim metkom iz pištolja kalibra 7,65 milimetara. Pretpostavljalo se da je ubistvo naručio biznismen iz Mađarske sa kojima je sarađivao Nandor Salma. Istraga ovog ubistva je i dalje u toku.
Ubio sedmoro zbog "ljubomore" u Leskovcu
Nezapamćena tragedija dogodila se i u julu 2002. godine u Leskovcu kada je Dragan Čedić ubio sedmoro i teško ranio još četvoro ljudi. Čedić je, zbog dugotrajnih bračnih razmirica i razvoda, pucao na svoju bivšu suprugu, Biljanu Čedić (28), a potom ubio još četiri osobe: rođene sestre, Ivanu Klačić iz Požarevca i Jelenu Zdravković iz Leskovca, njenog supruga Bobana Zdravkovića i komšinicu.
Prethodno je u bilijar klubu i na ulici usmrtio Nenada Lukića (31), Biserku Ristić, a njenog supruga, Blagoja Ristica i sina starog 16 godina, ranio. Zločinac se ubio, a njegovo telo nađeno je prvog septembra 2002."
New mural from my neighborhood (Weedikovac) dedicated to young Serbian soldiers who died in 1999 in the battle with Islamic terrorists from Albania whose members later joined ISIS as the most extreme butchers. 1,500 Islamic fighters with the support of NATO aviation on 9 April 1999 attacked the watchtower "Kosara" on the border of Serbia with Albania, where they were welcomed by the figure of 1,200 18-year-old Serbian soldiers who held the mujaheddin forces over 3 months. In the end, thanks to the exclusive bombing by NATO pact, Serbian forces have lost a very important border stronghold after 3 months of constant fighting and therefore my homeland Serbia lost our holy south land of Kosovo. NATO then literally gave 1/3 part of our territory as a gift to the Islamic forces. 108 young Serbian boys were killed in that siege, and more than 500 Islamic fighters (KLA).
Donald Trump said that if he wins the US presidential elections, he will immediately return Kosovo to Serbia. Of course, I know that he lies, he is politician, but I'm glad that at least someone remembered this treacherous action by our allies from the West.
All glories to the young heroes who were the first to began defending Europe from new wave of Islamic extremism!
Bootleg snimak koncerta u beogradskom SKC-u 12. septembra 2008. Inače to je prvi koncert koji je Jadranka održala u Beogradu još od odlaska u Japan krajem 80-ih.
Jadranka Stojaković, poznata bosanskohercegovačka i jugoslovenska kantautorica, juče je u Banjoj Luci sahranjena sa gitarom dok su grobljem u banjalučkom naselju Vrbanja odzvanjale melodije njenih pesama. Jadranku su na večni put ispratili mnogobrojni prijatelji, rodbina, kolege i poštovaoci.
Brojni muzičari i pozorišni radnici na komemoraciji u Narodnom pozorištu u Sarajevu oprostili su se od Jadranke.
U organizaciji Asocijacije kompozitora i muzičkih stvaralaca (AMUS), njene kolege muzičari i pozorišni radnici odali su joj počast minutom ćutanja uz stihove poznate pesme "Sve smo mogli mi".
Salu Narodnog pozorišta u Sarajevu, uz prigušena svetla, ispunila je tišina, uz pokoji jecaj. Na platnu su se smenjivale fotografije iz života Jadranke Stojaković, a pozorišne daske, uz postavljenu gitaru, bile su prekrivene laticama belih ruža.
Njena prijateljica iz tinejdžerskih dana Ismeta Dervoz, muzička urednica i producentica, podsetila je na mladalačke dane i druženje sa preminulom Stojaković. Istakla je kako je Jadranka Stojaković bila nadaleko poznata po svome osmehu, koji je krasio i u najtežim životnim situacijama.
"Jaca je moja životna drugarica, ona bi rekla: jaranica. Da vidi i čuje sve ovo, mi bismo čuli kako kaže: boničko, ne pretjeruj. Ona je osoba koja je u moj život došla kada je meni bilo 14, a njoj 17 godina. Upoznale smo se na sceni Doma 'Vaso Pelagić' u Sarajevu. Na jednoj takvoj fotografiji ovih dana, koju sam vidjela, Jaca i ja se gledamo i smijemo se. I uvijek smo se smijale, i onda kada je bilo teško i meni i njoj, kad bismo se pronašle, to bi završavalo smijehom. Ona je osoba koja uvijek vidi samo dobro u ljudima, samo dobro u budućnosti, koja svima želi dobro", rekla je Dervoz suzdržavajući suze.
Podsetila je kako Stojaković nikada neće i ne sme biti zaboravljena te kako će njene pesme ostati kao trajna uspomena na jedno vreme.
"Pamtim njene kasnonoćne pozive iz Japana, zvala je samo da pita kako je raja, ima li sudžuke koju ona voli i da kaže da su procvjetale trešnje u Japanu. Ona je neodvojivi dio života cijele jedne generacije. Draga Jadranka, sad si tamo gdje ćeš s anđelima pisati neke nove pjesme. Naučila si nas kako se voli život, kako se uvijek čuva osmijeh na licu, uprkos svemu. Ne pozdravljam se, ne opraštam se, samo kažem: doviđenja", rekla je Dervoz.
Jadranka Stojaković je preminula u 66. godini u Banjoj Luci nakon duže bolesti u noći sa 3. na 4. maj ove godine. Duže vreme je bolovala od amniotrofične lateralne skleroze, a preminula je banjalučkom Specijalnom centru "Ivan Pavao II" Dom za starije osobe."
Otišla i naša Jaca bogjeneubio, sad definitivno niko više vredan ostao nije na ovim ubogim prostorima u zemlji seljaka. Danas slušam samo pesmicu "Čarobnjaci", ta joj je bila omiljena, i uvek se radovala da je svira, a pošto većina ljudi nije čula za tu pesmu svaki put kad bi bio bis, ja sam na kvarno vikao ko manijak "Čarobnjaci, Čarobnjaci" i ona bi me naravno čula u onoj graji i samo bi se osmehnula i počela da svira. Bilo kako bilo, nikad više na ovim prostorima nećemo imati tako jaku ženu, tople duše, koja tolko dobro svira gitaru i komponuje. Činjenica. A bukvalno svi su je cenili, svi od Vardara do Triglava pa sve do Japana. I to se najbolje pokazalo kolko je ljudi vole u ovih par poslednjih godina kad je bolest uzela maha i onemogućila joj kretanje bez invalidskihkolica. Znači svi živi su došli da je posete u Banjaluku u taj dom za stare, nema ko nije bio, možda samo onaj koji se rodio mnogo posle tog vremena kada je ona bila popularna u Jugi te stoga ni nije imao priliku gde da čuje njene pesme.
Inače, bio sam na svim njenim beogradskim koncertima od kad se vratila iz Japana 2008. Imam čak i par ploča, i smatram je za našu najbolju kantautorku i izvođačicu sevdalinki. Izdala je i autobiografiju pre jedno pola godine. To je poslednje što nam je poklonila nažalost.
HAIL JACA!
"Rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, studirala je Akademiju likovnih umetnosti u Sarajevu, a muzikom je počela da se bavi obradom sevdalinki i izvođenjem pesama Alekse Šantića i Desanke Maksomović.
Učestvovala je na brojnim muzičkim festivalima bivše Jugoslavije i bila je velika zvezda jugoslovenske šansone. Njene pesme poput "Sve smo mogli mi", "Što te nema" i "Ima neka tajna veza" spadaju u najveće muzičke hitove na ovim prostorima.
Stojaković je radila i muziku za dečje televizijske emisije, napisala je uvodnu temu 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Od 1988. godine živela je u Japanu, do 2012. godine, kada se preselila u Banjaluku.
Bolovala je od multiple skleroze. Posljednje dve godine provela je u Domu za starije osobe "Ivan Pavao Drugi" u Banjaluci. Datum i mjesto sahrane biće saopšteni naknadno."
...otišla je ali samo da bi se iznova vratila, kao sunce što zađe naveče pa se kad zora zarudi ponovo rodi...
"Posle kraće bolesti, u Beogradu je u 36. godini preminuo Marko Nikolić, urednik veb portala Espreso.
Nikolić je rođen 1980. godine u Beogradu, gde je i diplomirao 2008. godine na Fakultetu političkih nauka.
Radio je kao novinar u dnevnim listovima Frankfurtske vesti i Politika. Kao vrsni poznavalac popularne muzike bio je i kritičar veb magazina Popboks, gde je objavio i veliki broj intervjua. Osnovao je 2010. i sopstveni sajt Slovopres.
Septembra 2015. postaje deo tima Adria media grupe, koji pokreće veb portal Espreso. Do poslednjeg dana radio je kao urednik rubrike Svet i regioni, a bilo je u planu da Nikolić bude i urednik na novim projektima Adria media grupe. Bolest i smrt su ga sprečili u tome."
Sinoć je svoje ovozemaljsko telo napustio naš drugar Milanče sa Lekinog Brda, basista u kultnim beogradskim bendovima S.K.I.D.S. i Pelagijska Argosija. HAIL!
