Ko je gledao Šotrin dokumentarac "Evo naše dece" zna o čemu se ovde radi.
"Znate li za selo u Hercegovini, gde svaka kuća, svaki kamen i svaki čovek imaju ožiljak? Za selo u kojem je dva puta zaustavljan život, a ono iznova oživljavalo? Gde su jednom ubijeni, opet ubijani? Gde, uprkos svemu, život i dalje govori? Znate li kako je u selu Prebilovci došlo do preobražaja od mržnje do ljubavi? Kako je iz smrti nastao život? Kako je dobro pobedilo zlo?"
Dugo sam, dugo, odbijao da pogledam ovaj snimak, jer sam se jasno sećao kolko sam se loše osećao posle dokumentarca o jami Golubinka kod Međugorja u režiji Zdravka Šotre. Baba je odma izvalila da nešto nije u redu sa mnom dok smo pili jutarnju kafu na terasi. Morao sam da joj priznam šta sam gledao, nisam mogao da lažem. Posle toga me je uporno savetovala da teram to kraju i da više nikad ne pogledam ništa slično, jer se i ona svačega nagledala za vreme tog rata iako je bila samo devojčica od 10-ak godina. Prođe od tad jedno dva meseca, i kao ja se primirio, mada su mi drugari iz Hrvatske uporno govorili da i dalje svuda vidim ustaše i da to po njima nikako ne valja. I zaista, nisu bili daleko od istine iako je to njima možda smetalo iz nekih drugih razloga, počeo sam u skoro svakom tekstu da pominjem ustaše, jer stalno me je svašta vraćalo na to, a pošto se bavim uglavnom ljudskim užasima u svojim tekstovima mene sve to jako podesća na te zločine i odma vučem paralelu ka Jasenovcu, Jadovnu i naravno jamama koje su mi mnogo veći užas nego sami logori. E sad, dal' sam ja oboleo i zreo za jedno "resetovanje" u Lazi, to će daljnja istraga utvrditi. Ja iskreno mislim da nisam, mislim čak da sam skroz zdrav uz to malo poremećaja ličnosti koji veze nemaju sa bolestima, jer to nosim sa sobom od malena, deo su moje ličnosti tako da ne mogu nikako biti bolest. Baš sinoć sam razmenjivao komentare sa jednom devojkom iz Beograda koja živi u Norveškoj, i koja je rekla da nije čula za te dve jame, i da će obavezno morati to da pogleda iako sam joj ja govorio da je svako ko je gledao imao posledice, neko veće, neko manje. Posebno sam je upozorio jer sam video da ima ćerkicu od 5-6 godina da se ne zajebava sa tim, i da tera to kraju, što bi rekla moja baba. Naravno da me nije poslušala, uvatila je da odgleda oba dokumentarca. E onda ja reko, ako može ona e moćiću vala i ja pa makar me vezivali u Lazi dva meseca, jebe mi se. I uvatim, pustim snimak.
Dinara. Šuma neka, jako strmo, 40-ak ljudi oko jame, speleolog veli: "U narodu se zna, jame su za druge vrste kostiju, a ne za ovakve kosti, za ljudske kosti, i za ljude uopšte." Lagano počinju pripreme za spuštanje u jamu ne bi li se prikupile sve kosti stradalih i sahranili ih kako i dolikuje. Ivan Goran Kovačić je inspiraciju za svoju poemu "Jama" našao upravo kod ove jame iznad Livanjskog polja. Inače, u Livanjskom polju najbitnije jame gde su se desili i najveći zločini, su Bikuša i jama Ravni Dolac. Za razliku od Bikuše, jama Ravni Dolac (Donji Rujani) je mnogo dublja (46 metara). Ustaše su na isti način prikupljali Srbe, jer narod je obavljao seoske radove po poljima i nije bio svestan šta se sprema. Po pričama četrnaestoro preživelih, ustaše su sve zarobljene stavili u jednu pećinu u neposrednoj blizini jame odakle su ih po spisku prozivale i redom bacale u jamu. Ova jama je specifična jer su u nju gotovo svi koji su bačeni bili žene i deca. Jamu niko od potomaka žrtava nije obilazio 50 godina, sve do 8. juna 1991. kada su uz velike muke, po pričama preživelih, Srbi iz Livna i okolnih sela uspeli da pronađu jamu i iz nje izvade kosti žrtava a što je prikazano u ovom filmu. Posmrtni ostaci su preneti u spomen-kosturnicu koja je sagrađena ispred pravoslavne crkve u Livnu.
30. jula 1941. godine u jamu je bačeno 218 žena, devojaka i dece. Zanimljiv podatak je da je sam pad u jamu sa čak 46 metara preživelo dosta žena. Kako je to moguće pitaju se mnogi? Pa samo dno jame nije ravno nego ide ukoso na dole, tako da je to jedan od razloga zašto su ljudi preživeli, drugi se odnosi na to što je jama u dubokoj šumi i svo ono lišće se godinama taložilo na dnu jame te ublažilo pad mnogima. Međutim ustaše su to vrlo dobro znale tako da su patrole danima proveravali ima li preživelih u jami i nastavili da bacaju bombe i kamenje sa ciljem da ubiju i ono malo preživelih na dnu. Naravno, nisu sasvim uspeli u tome jer jama je ko pećina tj. jama i jeste jedna vrsta pećine, gde čovek može fino da se sakrije da ga ne pogodi šrapnel ili kamenčuga. Nažalost većinu koji su preživeli nisu dotukle ustaše nego glad a najviše žeđ ali o tome više u dokumentarcu da ne otkrivam baš sve. Posle 42 dana, iz jame je izvađeno živo četrnaestoro žena i dece. Kako su preživeli tih 42 dana to sam bog zna, a možda ni on, ali o tome pogledajte svedočenja preživelih u okviru emisije "Kvadratura kruga" čiji video sam takođe postavio. Inače, Budo Simonović je napisao knjigu "Ognjena Marija Livanjska" u kojoj je na osnovu iskaza preživelih i malobrojnih svedoka slikovito opisao muke žrtava. O zločinima se nakon rata ćutalo, zbog političke situacije i zarad bratstva i jedinstva.
Zaključak: Za razliku od dokumentarca "Evo naše dece" o stradanjima u jami Golubinka kod Međugorja, ovaj snimak o jami Ravni Dolac bi svakome preporučio da pogleda, jer nije baš tolko jeziv, a i tamo kod Mostara to je sve kamenjar, dok je ovde šuma, pada neka kišica, pa je mnogo lakše podneti te prizore, ili sam barem ja tako istripovo, nemojte mi šta zameriti jbga.
Ko je zapravo bio Koča Popović? Pesnik, nadrealista, filozof, genijalni vojskovođa, ministar inostranih poslova, hardkor komunista koji se podsmevao komunističkoj dogmi, potpredsednik Jugoslavije koji je na posao dolazio svojim "spačekom" i šta sve ne? Na sva ova pitanja u ovom biografskom dokumentarcu, jedan od najznačajnijih srpskih reditelja Goran Marković, pokušava da odgovori.
"Dokumentarni film “Konstantin Koča Popović” Gorana Markovića o visokom partijskom i državnom funkcioneru bivše Jugoslavije, koji je bio i publicista, književnik i jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe. Ko je zaista bio ostala je misterija, koju će bar donekle pokušati da odgonetne Markovićev film."
Strahote i užasi moderne civilizacije, sveži plodovi ljudskog nakota. Ne znam kako vas, al' mene ovo neodoljivo podseća na scene iz Jasenovca, ko da je tu neko od nekoga krao, mada ljudska mašta je čudo, nema šta tu puno da se izmišlja, sve je tu, zapisano u genima još od vajkada. Došla japanska imerijalna vojska decembra 1937. te zauzela tada glavni grad Republike Kine Nanking i za dva meseca pobili sve živo. I aj' što su pobili, to i nije neka novotarija u ratu, nego kako su ih pobili, al' to gledajte u dokumentarcu. Ovi Japanci se definitivno kolju s ustašama, tu su negde, doduše u maloj prednosti da ne budem baš skroz pristrasan. S tom razlikom što su ovi mislili da je njihov car BOG lično, a ovi da su im Srbi krivi za sve, mada mu to na kraju dođe na isto. Pogledajte dokumentarac svakako (svuda vidim ustaše jbga, "imagine the ustasha").
"The Nanking Massacre, commonly known as the Rape of Nanking, was an infamous genocidal war crime committed by the Japanese military in Nanjing, then capital of the Republic of China, after it fell to the Imperial Japanese Army on December 13, 1937. The duration of the massacre is not clearly defined, although the violence lasted well into the next six weeks, until early February 1938.
During the occupation of Nanjing, the Japanese army committed numerous atrocities, such as rape, looting, arson and the execution of prisoners of war and civilians. Although the executions began under the pretext of eliminating Chinese soldiers disguised as civilians, it is claimed that a large number of innocent men were intentionally identified as enemy combatants and executed—or simply killed outright—as the massacre gathered momentum. A large number of women and children were also killed, as rape and murder became more widespread."
Ovaj jedinstveni dokumentarac Zdravka Šotre govori o jami Golubinka kod Prebilovaca u Hercegovini u koju su tokom drugog svetskog rata ustaše masovno bacale Srbe. Pa to niko bre pre njih nije radio, a pogotovu ne nacisti, oni su se toga čak i gnušali, tako da su ustaše to izmislile, to je njihov bolesni izum. E sad, zamislite koliko neko mora da bude zao da baci dete ili nečiju majku u onu užasnu jametinu dubine i do 50 metara. Meni je to nezamislivo, to mi je najveći zločin ikada počinjen, veći čak i od klanja koje su vršili i ustaše i četnici i to niko ne može da ospori, veći i od nacističkih konc. logora jer tamo niko nije bio tučen i klan, nego je cilj bio samo da ih se istrebi što brže i efikasnije, pa su ih stoga gušili onim gasom. To jeste jako bolna smrt ali je bar brza, a vamo po Hercegovini ako nedajbože kojim slučajem ostaneš polomljen i živ posle pada, mučiš se danima dok ne umreš od žeđi ili čega već. Taj koji je to smislio na umu nije imao samo istrebljenje Srba iz NDH nego i što veću patnju, što veći užas, te se postavlja pitanje što bi to neko radio tako sistematski jer napunili su svaku jebenu jamu za koju su znali, a po Hercegovini ih ima na desetine, stotine, jer sve je šuplje zbog tog krečnjaka. Ko je bio u Mostaru i okolini tačno zna kako izgleda taj krajolik. Što bi to neko radio na taj način? Ako štediš municiju pa zadavi ga, zakolji ga, otkud znam šta već, nisam se time bavio, ali nemoj jebote da bacaš ljude u jame a posebno ne malu decu od 4-5 godina alooo!
Inače, najveće katoličko svetilište u BIH je zasigurno Međugorje i čuvena Gospa, i tu godišnje u hodočašće dođe i do milion vernika te ostave ogroman novac tom kraju, i OK ja to, poštujem ako tolki broj ljudi svedoči da jasno vidi Gospu i da čuje njenu poruku, ja u to verujem jer kontam da bi i ja doživeo takvu ekstazu ako bih bio u transu sa još par stotinu ljudi, jer to su masovni događaji i svest se širi, ljudi mogu svašta tu da dožive i osete, tako da bi i ja bio "vidjelica" garant. Jedini problem sa tom divnom pričom je u tome što se na samo 2 kilometra od Gospe nalazi jama Golubinka gde je u leto 1941. za tri dana stradalo preko 600 duša, uglavnom žena i dece, jer meštani sela Prebilovci su saznali da dolaze ustaše pa su svi muškarci otišli u zbeg misleći da njih traže, da žene i decu neće dirati, al' su ustaše imale drugačiju nameru te su pokupili sve žene i decu i obavili svoj jezivi posao. Kasnije tokom rata u tu jamu ustaše su bacale Srbe iz celog tog kraja pa i šire, a jama je na kraju 1962. zabetonirana od strane komunističke vlasti. U ovom dokumentarcu Zdravka Šotre beton se probija i jama otvara posle 30 godina ne bi li se izvadile kosti stradalih i sahranile kako i priliči. Tek tu nastaje pravi horror. Znači gledajte i verujte, nemojte skretati oči sa ekrana. Najpotresniji dokumentarac koji sam ikada gledao i jako težak za psihu.
"Од септембра 1990. године спелеолошка организација “Зелена брда” из Требиња почела је из крашких јама на подручју доње Неретве да вади посмртне остатаке Срба страдалих у Другом свјетском рату.
Прво вађење обављено је из јаме Јагодњаче у Ржаном долу, гдје су према ријечима спелеолога, извадили остатке преко хиљаду жртава. Приликом вађења остатака из јаме Шурманци крај Међугорја, за 12 дана рада извађено “800 жртава, гдје је бачено 300 деце, а нађена је и лобања нерођеног дјетета”.
Слиједила је јама на Бивољем брду, с преко хиљаду жртава, те јама Видоње крај Читлука, гдје су вађени остаци монаха свештеномученика.
Пронађене остатке жртава обрађивао је Институт за судску медицину Војномедицинске академије из Београда.
У децембру је с истим послом наставила екипа спелеолошког одсјека Планинарског савеза Београда, иначе чланова мобилног тима Цивилне заштите скупштине Београда. Иницијативу за наставак вађења формално су дали становници чапљинског села Пребиловци, односно Срби који су током Другог свјетског рата доживјели тешка страдања, као уосталом и сви становници села доње Неретве. Кости су вађене из седам јама од тринест колико их, према ријечима мештана, укупно има: Голубинке, јаме крај села Шурмановца, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из двије јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.
Цјелокупна акција трајала је 32 дана, а према тврдњама спелеолога из њих су изнијете мошти више од 4.000 Срба. Спелеолози су овај посао урадили бесплатно, а награду мјесне заједнице Пребиловци уплатили су у фонд за изградњу заједничке спомен-гробнице цркве костурнице, чија изградња је већ отпочела у јануару 1991.
Са спелеолошком екипом била је и екипа ТВ Београда, под водством редитеља Здравка Шотре, као и новинар Радио Београда Ратко Никић. И они су се заједно са спелеолозима сајлама спуштали на дно јама.
На основу снимљених материјала приликом вађења костију, те свједочанстава особа које су преживјеле усташке покоље у Другом свјетском рату, снимљена је и документарна ТВ емисија “Ево наше дјеце” приказана 19. априла 1991. у 20:00 на Другом програму ТВ Београда."
Prvo veoma kratak uvod o tome šta je zapravo Agent Orange za one koji još ne znaju. Agent Orange je herbicid koga su Amerikanci koistili za uništavanje šuma po Vijetnamu tokom rata od 1962. do 1971. Uništavali su šume navodno jer su se Vijetnamci tamo krili i jebali im majku, pa je stoga rat toliko i potrajao, a na kraju ga nisu ni dobili kolko sam upućen. Pored toga bacali su ovaj herbicid masovno i na japansko ostrvo Okinawa gde su bile stacionirane američke trupe a gde su ga navodno isprobavali (i na Koreju, Kambodžu, Laos, svuda gde su ratovali). E sad, little did they now, ili su se pravili ludi ko i uvek što rade, da Agent Orange pored toga što uništava šume temeljno ima dejsvto i na ljude i životinje, tako što menja genetski kod, pa dolazi do mutacija i još gore genetskih naslednih bolesti. Svi direktno izloženi ovom herbicidu ubrzo obolevaju od širokog spektra raznih oboljenja od kojih rak naravno prednjači, pa tako nisu najebali samo Vijetnamci mada su oni velika većina, nego i Ameri koji su ratovali u Vijetnamu i ova grupa na Okinawi.
No, nije to bilo tolko ni strašno dok veterani u SAD decenijama kasnije nisu shvatili da im se i deca i unuci rađaju sa tim genetskim promenama te takođe obolevaju od spleta raznih bolesti. Znači, em su sjebali ceo Vijetnam em su sjebali na stotine hiljada svojih vojnika. Ali, američkom vrhu to nikad nije bio problem, tako da se ta deca, ti unuci pa i praunuci danas pate diljem Sjedinjenih Država ali o tome u nekom sledećem dokumentarcu, ovaj govori o stradanju isključivo potomaka vijetnamski boraca ali i civila jer Agent Orange ne bira, te i dan danas postoje mesta po Vijetnamu na koja ne sme da se ide, a gde se jasno vidi da je šuma i dalje spržena, da tu ništa ne raste te da nikako nije sigurno za život. Ne znam sad dal' se o tome govori konkretno u ovom dokumentarcu, ali pogledao sam ih dosta jer me ovo skroz šokiralo, zaista nisam znao ranije za Agent Orange osim što sam čuo za onaj metal bend, pa sam uvatio da pogledam što više toga, te ću postavljati lagano sve što valja a vi ne budite lenji no malo guglajte, ima npr. na wikipediji sasvim solidan članak.
Strašno je naći se u koži ljudi kojima je genom sjeban, zamislte samo da vam neko kaže da će vaši potomci do ko zna kojeg kolena imati nasledne bolesti. Kod nas je NATO određene delove Kosova uporno filovao osiromašenim uranijumom pa su stradali ne samo naši vojnici, nego i američki koji su prvi počeli da se bune kada su krenuli da oboljevaju od raka. Stradali su naravno i skroz "nevini" Šiptari al' šta da im radim kad prave pakt sa Đavolom. Naravno, uranijum kolko sam ja skontao još nije u potpunosti prodelovao pa ćemo njegov efekat moći da vidimo tek za par decenija, tako da je Kosovo em okupirano, em skroz uništeno, no nadam se da grešim, da je sve ovo samo laž raznih sumnjivih naučnika i doktora medicine. Kapiram da se svi jasno sećate te 1999. kod nas u Beogradu, centralnoj Srbiji i Vojvodini, i šta je sve padalo sa neba tokom ta tri meseca. Pored flajera, raznih meni sumnjivih grafitnih bombi (kasetne, tomahavci i ostalo nisu tema), padala su još svakakva neidentifikovana sranja o kojima pojma nemamo a koja oštrom oku nisu mogla da promaknu. Pošto sam ja na Vidikovcu, za neupućene najvišoj tački Beograda, svaki dan i noć sam mogao jasno da vidim Straževicu (i sve ostale ciljeve prema Batajnici) koja je najviše puta bila gađana i to uglavnom po danu. Voleli su da je spiče po danu pa to ti je, ali na kraju ipak navodno nisu uspeli da se probiju kroz stenčuge do onoga šta su ciljali a to je glavni vojni štab odakle se vodila celokupna odbrana teritorije Srbije, ali su zato jebali majku svima nama po okolnim naseljima. Za sad su locirane 2 bombe koje su omašile cilj al' srećom nisu eksplodirale pa je tako jedna pala na Vidikovac u jednu njivu iza Tržnog Centra (iza Meka), a druga je pala na jednu zgradu na Labudovom Brdu gde je probila zidove i upala čoveku u sobu bukvalno. Opet kažem, srećom pa nisu eksplodirale. Verujem da ih je bilo i još ali da nisu locirane jer oko Straževice ima dosta šuma, livada i polja, nisu sva mesta naseljena.
Nego da se vratim na to šta je sve padalo sa neba. Iskreno, nemam pojma šta je sve padalo ali sam uveren da su vlasti nakon rata dosta toga krile od javnosti da se ne bi pravila panika. Uostalom zapitajte se, otkud ovolika epidemija raka u svim oblicima baš sada, i to najviše kod dece rođene posle 1999? Koliko ljudi koje poznajete je obolelo od raka a koliko ih je umrlo? Pitanja se samo nameću, no videćemo šta će se još dogoditi, samo posmatrajte.
"Teme o kojima se decenijama šaputalo – likvidacije “narodnih neprijatelja” u režiji OZNE, skrivanje masovnih grobnica, politička suđenja, progon seljaka i kulaka, stradanja na Golom otoku i u drugim zloglasnim logorima okosnica su dokumentarnog filma “U ime naroda“.
Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate vođenje kroz postavku, kao i utiscima i komentarima brojnih javnih ličnosti, istoričara i umetnika, među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski, Lazar Stojanović. U dokumentarac su inkorporirane i sekvence iz antologijskih ostvarenja koja su obeležila domaću kinematografiju, poput “Zasede” Živojina Pavlovića, “O pokojniku sve najlepše” Predraga Antonijevića, “Tito i ja” Gorana Markovića".
"A thrilling, award winning investigation into the ghosts of the Soviet Union and the mind of an irradiated Ukrainian artist on a quest to discover the "criminal" behind the Chernobyl nuclear disaster. Unforgettably eccentric artist Fedor Alexandrovich begins his quest by revealing to the world an enormous secret Soviet weapon that stands in the shadow of Chernobyl, and which Kremlinologists in the 1980s thought might be a giant mind-control device. But what Fedor discovers is much more sinister. While his theory that Chernobyl was an inside job may seem mad, the audience too starts to question reality when secret police appear and one of the crew members is shot by a sniper, as revolution, paranoia and terror engulf the crew."
"Dokumentarni film "Dobrovoljno umro" u produkciji RTRS-a je priča o Radi Radivojcu koji je kao dijete preživio stradanja u ustaškom logoru Јasenovac. Јula 1942. godine po završetku ofanzive na Kozari, u ovoj logor zatočeno je 12.236 djece, otete od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Samo nekolicina djece preživjela je strahote ovog pakla. Među njima bio je i i Rade Radivojac."
"During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations. But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews. Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...Through this camps have passed 20 000 children. Only few survived. Good and brave people has helped them.
Documentary film "I was just a child" is a story about the man, who has rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during the World War II, risking his own life. 14 years old Miloš Stanišljević was 1942 on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death. Some of those children are still alive. And they remember...
Most of us remember our childhood friends of our childhood games. For those camp-children a game was an escape from death."
"Film Valter bavi se odnosom između mita i stvarnosti, svojevrsna je oda herojstvu, "stvarnih" i "filmskih" junaka. Sagovornici filma govore o tome ko su istinski heroji i da li su i danas među nama. Procjenjuje se da je više milijardi ljudi širom svijeta upoznalo Valtera gledajući film Valter brani Sarajevo u režiji Hajrudina Krvavca. Film Valter pokušava da odgonetne taj fenomen."
"The film deals with the question of how ideology performed itself in public space through mass performances. The author collected and analyzed film and video footage from the period of Yugoslavia (1945 – 2000), focusing on state performances (youth work actions, May Day parades, celebrations of the Youth Day, etc.) as well as counter-demonstrations (’68, student and civic demonstrations in the ‘90s, 5th October revolution, etc.). Going back through the images, the film traces how communist ideology was gradually exhausted through the changing relations between the people, ideology, and the state."
"An Indonesian man with a communist background killed when the "Communist" purge occured in 1965. After that, his remained family members lived in fear and silence. His brother visits the suspected killers and their companions at the present time as an eye-examiner. These meetings uncover the details of the killings, which possibly will give them the answer from the questions about the real executor and the killing process. He forced to face his own fear and meet the people whom possibly responsible for his brother's death."
"For three days in 1971, former US soldiers who were in Vietnam testify in Detroit about their war experiences. Nearly 30 speak, describing atrocities personally committed or witnessed, telling of inaccurate body counts, and recounting the process of destroying a village. The atrocities are casual, seem routine, and are sanctioned or committed by officers. Images from the war illustrate the testimony; there's a side discussion among veterans about racism and a couple of interviews about the soldiers' self-realization. The testimony appears in the US Congressional Record on April 6 and 7, 1971."
Herzog said: "it is about children who are fighting in a war, not a film about the Sandinistas or Somoza. (…) Originally the Miskitos had fought against Somoza as allies of the Sandinistas, and in their social structure they traditionally lived a primitive form of socialism. The Sandinistas wanted to help the Indians take a step forward towards 'real' scientific socialism, and in an attempt to reorganize the village communes a whole strip of Miskito land on the Honduran border was categorically depopulated and sixty-five towns and villages razed to the ground. The excuse the Sandinistas gave was they wanted to transform the region into a military zone of protection against the Contra rebels, and inevitably, after these great abuses had been committed against them, the Indians broke from the Sandinistas. For some people, showing nine-year-old kids fighting against the Sandinistas meant I was clearly an American imperialist. No one would even contemplate that the Sandinistas could violate the essential rights of native Indians (…).What was most interesting about the Miskito children was that they were all volunteers, and a very personal and traumatizing experience had forced every one of them to take up arms. (…) This war was about a traditional culture being ripped apart by the introduction of modern instruments of killing, and to talk about it in political or military terms is not useful."
Directed by: Jayne Loader Kevin Rafferty Pierce Rafferty
Ovo je tolko jako, da ja nemam tolki fond reči da bi opisao valjano, a i u minusu sam tako da mi nije do života a kamoli do pisanja nekakvih tamo rivjua. Uglavnom, kraj 2. svetskog rata i početak hladnog, nuklearni testovi na teritoriji SAD, testovi i nad svojim ljudstvom, širenje mržnje prema domaćim komunistima, prajsles propagandni i vojni filmovi iz 50-ih, tadašnje vesti sa radija, uglavnom jedna opšta paranoja i ludilo, i naravno veličanstvene scene detonacija atomski i hidrogenskih bombi u New Meksiku i po Pacifiku. Dokumentarac koji je dosego kultni status u SAD. (85 min)
"The Atomic Cafe recounts a defining period of 20th century history and serves as a chilling and often hilarious reminder of cold-war era paranoia in the United States, artfully presented through a collage of newsreel footage, government archives, military training films and fifties music. Inventive, sharply satiric montage of Cold War propaganda is hilarious, alarming by turns. Too repetitive for some, but cult-status film appeals to fans of black humor, social satire, offbeat documentaries."
