Život niskog intenziteta

Da bre, život niskog intenziteta.

Zanimljivo zvuči, ali šta ti to dođe zapravo?

Pa to ti je brate kad ja npr. uvatim pa se ko ona kornjača uvučem u oklop samo tamo ne ostanem neko vreme nego ostanem oho-ho, zabole mene baš za outside world, ima čak i sjajnih primera takvog ponašanja i međ životinjama, ima onih žaba pa i riba koje se uvaljaju u blato i tako žive mesecima, pa eto čak i mudri međed spava taj neki svoj zimski san, tako nešto, spustiš sve životne funkcije na minimalu i bežiš u neki taj zdrav razum što bi reko legenda Krile. Ma ko dobrovoljno padanje u komu samo što si kao svestan, jer odeš ti do WC-a, gledaš ti TV, ali nisi tu, i upravo u tome je čar, to je dojaja, i ja to redovno upražnjavam, pa kako ti misliš da sam ja do sad onim svojim nedobog načinom života uspeo da preživim do te i te godine? E, al' samo onda isključiš i mobilni, batališ internet, jer kakva kurac komunikacija, što će ti to jadan kad si sam sebi dovoljan, što bi rekli ovi na rubu znanosti, samoodrživi razvoj ali uz malu pomoć prijatelja, jer ipak treba ti neko voljan da ti obezbedi one osnovne životne funkcije, jer ne možeš bit nit redovno zasposlen nit školu pohađati, a valja pojesti, valja popiti, a ko će platit komunalije, pa struja, a normalno struja ti treba isključivo da bi gledo filmove i serije, npr. za takva stanja preporučujem lagani old school, tipa Kamiondžije one prve crno-bele, Paja i Jare, a još savršenije legne Državni Poso jer smo Kamiondžije gledali na RTS-u i previše puta mada ih ja vazda iznova gledam sa još većom strašću. Prvo mi mnogo bio drag Paja Čutura, jer logično ko je taj a da sme da kaže da nije volio takvu ljudnu kao što je bio Pavle Vuisić, ali kasnije kako sam gledo izvalim ja i Jareta lagano, i tek onda shvatim zašto su se naše babe i dede tolko ložile na Čkalju i njegove fazone, pa on je bre bio jugoslovenski Džeri Lujs, to su tačno sve ti gegovi i forice, pa moja baba i dan danas kad vidi Čkalju ko Tita da je vid'la, i tako ja to gledajući skontavam lagano šta je bila zapravo ta Jugoslavija i kakav je to trip opasan bio njima koji su to proživeli, iako sam ja samo malo 80-ih zakačio al' i to malo mi bilo vrh. Ih kad se samo setim. Ma to se ne može rečima opisati, i tačno sad ovoj omladini danas to ne vredi objašnjavati, to je se valjalo doživjeti. Ko ono kad te neko pita a kakav LSD ima rad, i aj' kako da mu objasniš? Nemoguće burazeru, nemoguće dok sam ne proba, e al' s time što LSD danas i možeš očas posla nabaviti al' onu Jugoslaviju loma morgen, i to ti je ko u onom filmu Irreversible, nema nazad, zlo je urađeno i kraj priče, ma znaš bre kolko puta se meni desi da ja skroz živo sanjam kako ja bre vraćam vreme unazad, kako menjam ej bre istorijske događaje samo da bih to sprečio, da bih sprečio ona klanja i užase, al' džaba, ne može, šta god ja uradio na kraju opet dođe sve na isto. Isto tako sanjam često i da sam Jevrejin na putu ka Aušvicu, samo što ja za razliku od ostalih sapatnika u onim vagonima vrlo dobro znam šta će da se desi, i vičem, molim, kumim, zaustavite voz, ljudi aj' da bežimo, barem će se neko spasti, i opet sve isto, nepovratno, e to je brate moj horror, pravi onaj užas, a ne ovi filmovi. Isto tako, onaj moj komšija Milovan Šerbedžija što ima vikendicu kraj moje kolibe dole u banji, on je Slavonac i još ko dete je prošo i Jasenovac i Gradišku Staru, i svega se seća u detalje, sve mi pričao, jer to kad si klinac, kad ti se ti užasi urežu u koru mozga to ostaje zanavjek, a on ti sad ima oko 70 godina, tu negde, nisam siguran tačno koje je godište, znam samo da je mlađi od moje babe, uglavnom vitalan je, odličnu orahovaču pravi al' ubaci još pride na desetine onih lekovitih biljaka što nabere tu okolo, jer tu je još bukvalno netaknuta priroda, četnički kraj pa se ništa nije ni gradilo do skora, baš zabit, pa šta misliš odakle mojoj babi para da kupi taj plac, to bre bilo džaba 60-ih, ceo taj kraj, Valjevski, Mionica i okolo, pa Ravna Gora 10-ak kilometara dalje u brda, samo to nije ona Ravna Gora kako ju je onaj kreten Bajić sa Tijanićem prikazao, nema to veze s mozgom, to treba otić pa videti uživo. Ma do pre 10 godina tu puta bilo nije, samo blato, a mi fino uvatimo bosi pa uz brdo, pa niz brdo, pa uz brdo, ma divota. Nema većeg zadovljstva nego bos stati na onu zemlju, pa pričo sam ti to, kad sam onomad tripovo da umirem, da napuštam telo, majke mi kažem ti, poslednja želja mi je bila da još samo jedan jedini put bos stanem na onu toplu zemlju prošaranu travicom. Eto ako mi veruješ, a stvarno sam mislio da je kraj, nije zajebancija...