Classic Albums: Iron Maiden - The Number of the Beast (2001)

Director:

Tim Kirkby

Moram odma' na početku priznam da sam uvek mnogo više cenio Paul Di'Anna kao vokalnog solistu, i neopozivo mislim da je prvi album Mejdena realno i najbolji njihov album, što se naravno mnogi neće složiti sa mnom, a što je i razumljivo, jer nema većih podela nego kad su fanovi Mejdena u pitanju (Jore, Baklja, javite se!), samo im Srbi eventualno tu prete, tj. kolju se sa njima za prvo mesto i primat na globalnom nivou.

Uglavnom, pored prvog, "u večitoj borbi" za najbolji album su i Somewhere in Time (1986), zatim navodno komercijalni Seventh Son of a Seventh Son (1988), i naravno prvi album sa Dickinsonom, The Number of the Beast (1982), a tu i tamo se spomene čak i Killers (1981) zbog svoje zaista specifične produkcije. E sad, što se mene tiče, Somewhere in Time su mogli komotno i da preskoče u svom opusu, tj. da ga nikad ni ne snime, i tačno znam da će fanovi Mejdena sad da skoče na mene, ali šta ću, istina ponekad ume baš da zaboli. Ali pošto to nikako nije tema ovog dokumentarca, ostavimo to po strani i pokušajmo da se pozabavimo definitivno najboljim albumom sa Dickinsonom, i zaista nije nimalo čudno da kada se ljudi opredeljuju za najbolje albume svojih omiljenih bendova, da uvek nekako dominiraju prvi albumi, što samo potvrđuje moju teoriju da je najbolje ono što dođe prvo, ona incijalna kapisla, onaj početni kick in the nuts entuzijazam, dok je to ipak još samo demo bend oslobođen svih pritisaka muzičke industrije, i baš zbog toga u tom periodu na površinu isplivavaju najbolji radovi, tj. ono što se tokom odrastanja taložilo u svakome od nas, i naravno ovo se ne odnosi samo na muziku, nego na sve vrste umetnosti. Doduše to ne mora da bude pravilo, jer ima i skroz obrnutih primera, ali su meni nekako uvek draži ovi rani radovi. I zaista, pregršt je bendova čiji su mi prvi albumi vrhunac njihovog stvaralaštva, jer ipak nije isto kad ti to radiš za svoju dušu, za slavu ko Indijanci, i kada radiš za pare, ili zbog potpisanog ugovora, jednostavno nije to TO. I baš zbog toga uvek potenciram prvi album Mejdena, jer kad pustite ploču i kad krenu početni taktovi Prowler-a, vi shvatite da je to zapravo to, ta sirovo-iskrena priča iz Leytona, koja se kuvala još od '75, da bi konačno isplivala 5 godina kasnije u svoj svojoj slavi. No opet kažem, vratimo se albumu "The Number of The Beast", jer pobogu nije tema prvi album, koliko puta treba da ponavljam?

Ovaj put vam neću pričati o dokumentarcu (a kao inače pričaš?!) nego o nekim mojim ličnim utiscima povodom ovog zaista genijalnog albuma. Dakle, doš'o Bruce Dickinson (prezime sve govori) u bend na mesto Di'Anna, i mogu da kažem da se u startu pokazao kao skoro pa dostojna zamena legendi, i iako ne tako savršenog vokala kao kralj, uspeo je da iznese album i pored svih onih klasičnih "metalsko-pevačkih mana" od kojih je patila  većina velikih vokala tog vremena. Dakle, umesto sirovo-prljavog punk-metala, da ga tako krstim, dobili smo čisti, upeglani metal, a naravno sve zahvaljući autoru velike većine pesama, genijalnom basisti i osnivaču benda Steve Harrisu, koji je tada iz meni nepoznatih razloga procenio da Mejdeni treba "malčice" da promene kurs, i što se tiče produkcije i što se tiče vokalnog fazona, što se naravno kasnije pokazalo kao skroz opravdano na veliku radost većinske metal publike a na malo manju radost nas koji smo ipak više naginjali tom punk delu kompleksne ali i shizoidne ličnosti ranog Ajron Mejdena. No, u svakom slučaju, treći album nam je doneo dosta novina u svim segmentima, znači skroz profi urađen omot, ultra kontraverzan naziv albuma, i pregršt zakultno-okultnih pesama koje će, uveren sam, biti aktuelne i kad nas više ne bude, pa bogme ni naših potomaka.

Izdvojio bih za početak "Children of the Damned" kao prvu pravu metal baladu ikad napravljenu, jer tu pesmu ladno čak i moja keva gotivi, zatim "22, Acacia Avenue" kao skroz dostojni nastavak priče iz legendarne "Charlotte the Harlot" sa prvog albuma, onda naravno naslovna "The Number of the Beast" sa skroz kontraverznim intro-om za to doba, i za kraj možda najjaču stvar na albumu, "Hallowed Be Thy Name", čija gitarska solaža tj. više rif odsviran kao solaža, je tolko jaka da realno drži čitavu pesmu, i odgovorno tvrdim da je to jedna od najjačih heavy metal akcija ikada izvedenih. Mislim šta reći a opet ne smoriti, samo 666, the number of the Beast. Gledaj, ne oklevaj, hell yeah BRE! (50 min)

IMDB

"The Number of the Beast is the third studio album by British heavy metal band Iron Maiden. The album was released on March 29, 1982 through EMI and on it's sister label Capitol on the Harvest imprint in the US originally before it was re-released by Sanctuary/Columbia in the US. This was the debut of vocalist Bruce Dickinson in Iron Maiden. Of all the songs in the album, "The Number of the Beast", "Run to the Hills" and "Hallowed Be Thy Name" remain on the set lists of nearly all of the band's concert tours, with the latter two often used to close a show. All three songs have been released as singles in various forms. The Number of the Beast is one of two Iron Maiden albums listed in 1001 Albums You Must Hear Before You Die (Iron Maiden is the other)."

Rapidshare :

http://rapidshare.com/files/346977582/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part1.rar

http://rapidshare.com/files/346992883/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part2.rar

http://rapidshare.com/files/347007551/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part3.rar

Hotfile :

http://hotfile.com/dl/27505574/37ac390/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part1.rar.html

http://hotfile.com/dl/27500961/cef9980/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part2.rar.html

http://hotfile.com/dl/27499806/047cd52/Classic_Albums_-_Iron_Maiden__The_Number_of_the_Beast.part3.rar.html