Terry Pratchett: Choosing to Die (2011)

Director:

Charlie Russell

Runtime: 59 min

Ovaj dokumentarac emitovan 13. juna ove godine na BBC-u, dakle pre samo par dana, digao je veliku prašinu, te pokrenuo polemike u javnosti oko asistiranih samoubistava koja se vrše po švajcarskim specijalnim klinikama.

Teri Pračet, ne bih ga posebno predstavljao, boluje od Alchajmera, ali bolest još nije ušla u onu najgoru fazu pa je tako na vreme odlučio da vidi koje su mu opcije ostale dok ne bude kasno. E sad, pošto nisam pisao o Alchajmeru, svi koji ste gledali odličan igrani film "Forget Me Never" iz '99, sa Miom Farou u glavnoj ulozi, znate o čemu se tu radi, i koliko je to zapravo zajebana bolest, dakle ljudi počinju totalno da se gube, zaboravljaju prvo tako te neke osnovne stvari, tipa gde su ostavili nešto jako bitno, pa onda kako se npr. pravi kafa, kako da se obuku, i tako sve do stadijuma gde ne mogu da prepoznaju ni svoje najbliže, svoje supružnike, svoju decu, a na kraju ni sebe, jednostavno ne znaju više ni ko su a ni otkud oni tu, dakle realni horor, i ja mislim da goreg užasa od toga nema. I baš sam se istraumirao gledajući taj film svojevremeno na TV-u. Sad ga jurim po internetu, valjda ću ga navatati. Uglavnom, Alchajmer je neizlečiva bolest i kad krene ide do kraja, a politika tih klinika u Švajcarskoj je da asistirana samoubistva odobravaju samo pacijentima sa teškim i neizlečivim bolestima, tako da je Teri tu video sebe.

Što se mene tiče, ja naravno apsolutno podržavam asistirana samoubistva samo što bi ja to proširio i na duševna oboljenja, jer duševni bolesnici su jedini kojima nije dato to pravo na dostojanstveno samoubistvo, iz fazona kao oni ne mogu da rasude da li stvarno žele da napuste ovaj svet ili je to samo trenutna posledica depresije ili nekog drugog poremećaja.

I samoubistvo zaista ne bi bilo problem kad bi bilo bezbolno, ali većina samoubistava su jako bolna, i naravno da niko nije lud da se upušta u takvo nešto tek tako, dakle samo oni najočajniji poduzimaju tu poslednju akciju, pa se bese, skaču sa zgrada, mostova, pod vozove, seku vene itd. Ali nije u tome poenta, zašto pošten čovek ne bi mogao da bezbolno izvrši samoubistvo kao na tim klinikama, zašto mora da postoji neki debeo razlog za samoubistvo, jer ako bi na nešto trebali da imamo pravo - to je naš život, i šta ima ko da mi određuje kako ću da ga okončam, npr. kod nas ako ne uspete da se ubijete, završite u Lazi , u onom kazamatu od zatvora, i tamo vas drže bukvalno koliko im se 'oće jer im je država na to dala pravo. Dakle, po njima ti nemaš pravo na svoj život, ne mož' ti sam da odlučiš kad ćeš da umreš, nego jedino država može da odredi tako što te pošalje u rat. A ako trenutno nema nekog rata u opticaju onda su tu saobraćajke, ubistva u porodici, najteže bolesti tipa rak, pa onda srce, itd.etc. Znači sve gore od gorega. I lepo je reko pokojna legenda Zijo u jednoj pesmi, kaže : "Volio bih umrijet samo da ih ne vidim, kako pričaju priče kao naši starci, bivše djevojčice, bivši dječaci", i zaista je tako, ne želim da ostarim, da budem bolestan i da umrem u najgorim mukama, a plus još što kaže Zijo, ono tačno gledaš svoje vršnjake kako umiru, svoje drugare i jarane iz mladosti, pa nema li gore stvari od toga ?

A i ta priča, kao ako ne želiš da živiš automatski si bolestan, pa ti još i prikače neku dijagnozu, čisto da ne ispadne da si zdrav, jer kao gistro zdrav čovek voli da živi, pa bre ko bre voli da živi, svi uglavnom preživljavaju i čekaju svoj čas, jedino ovi baš mladi što im je sve dojaja jer ne razmišljaju o tome, i ovi što imaju para pa zamaskiraju sebi taj strah od starosti tj. smrti materijalnim. Naravno ima tu i drugih činilaca zašto se ljudi ipak ne odlučuju na samoubistvo, npr. bedak zbog svojih bližnjih, što reče Satan Panonski : "Majka će plakati", i to je samo takva istina, jer mnogi od nas bi poodavno bili sretno mrtvi da nije te porodice koja te vuče da nastaviš da živiš tj. da se patiš. I nisu to sad neki izgovori, to je zaista tako. Veruj ne veruj , libo me ckura.

No da se vratimo na eutanaziju. U SAD kad neki serijski ubica ubije npr. 30-ak mladih devojaka on dobije smrtnu kaznu, ali kakvu smrtnu kaznu, skroz bezbolnu, smrtnosnom injekcijom, i ja tu zaista ne vidim baš puno razlike između takvih eutanazija i ovih koje se vrše u Švajcarskoj. I šta sad, ja ako želim da umrem, a nemam tražene uslove, niti dovoljno para za ovaj švajcarski metod, ja mora da odem u SAD i to npr. u Kaliforniju, i da počinim neki dovoljno užasan zločin da bi dobio smrtnu kaznu, jel' to poenta ? Pa jebote po ovome ispada da je tamo neki serijski ubica i silovatelj bolje prošao nego neki naš nesrećnik što se obesio ili skočio sa zgrade, dakle ovaj prvi ništa nije osetio, lepo ga uspavali, a ovaj drugi preživeo sve užase gušenja ili tog zastrašujućeg pada sa ko zna koliko metara na beton.

Teri Pračet nam u ovom dokumentarcu pojašnjava svoje probleme sa Alcahjmerom, npr. on već par godine ne može da kuca, dakle praktično ne bi mogao više da piše da nema asistenta kome diktira svoje misli, jer počinje da zaboravlja gde je stao, šta je sledeće hteo da napiše, i otvoreno ovde kaže da kad bolest bude uznapredovala on više neće moći da piše svoje knjige, a samim tim i njegov život će izgubiti svaki smisao i stoga želi da umre, ali još ne zna na koji način i kada, jer poenta života je uživati u njemu, a u Terijevom slučaju to je isključivo pisanje, dok moja majka tvrdi da je poenta živeti isključivo za druge, pa makar se i čitavog života patio. I naravno da će mnogi reći svaka joj čast, humana žena, ali ne zaboravite, nismo svi isti, jer ima i nas što nas nazivaju "sebičnima", što prvo mislimo na sebe, ali zato i mi trpimo kroz život na jedan malo drugačiji način, jer večito nosimo tu etiketu, i onda nas većina ljudi izbegava, ali šta ja tu da radim, ja sam takav i gotovo, takav sam postao još dok sam bio dete i zaista nisam imao izbora. Mislim, nema leka za "samoživost", zar ne ? Ali velika većina ljudi to tako ne konta, oni misle svi su KO JA, i onda tu nastaje sukob obično oko nekih moralnih načela. Npr. kad bi ja u nekom većem društvu rekao da sam ja PRO-SUICIDE većina bi me pogledala u fazonu IDI LEČI SE, i slično.

Pračet nas vodi kod čoveka koji pati od 'Motor neurone disease', neizlečive bolesti koja napada motoričke neurone, ćelije koje kontrolišu voljne mišićne aktivnosti, uključujući govor, hodanje, gutanje, pa čak i disanje. I aj' sad, svi vi koji ste na moralnoj poziciji da je asistirano samoubistvo nešto loše, ili još gore, da se protivi Božijoj volji (to ovi retardirani), razmislite da li biste voleli na ovakav način da skončate ?

Dalje putujemo u Belgiju kod udovice Hugo Clausa, jednog od najbitnijih belgijskih pisaca, koji je takođe patio od Alchajmera, da bi 2008. izvršio eutanaziju jer je i u Belgiji takva akcija legalna.

I konačna poenta, zašto čovek, danas kada ima uslova da to uradi dostojanstveno, i dalje skapava ko pas u nekoj smrdljivoj bolnici ili od infarkta na ulici, kome to ide u prilog i zašto je to neophodno ? U redu mi što smo kao mladi, pa kao ima šanse za nas da ostvarimo neki smisao u životu, ali šta je sa tolikim starim ljudima po bolnicama, ej bre, to uopšte nije prijatno, a kamoli kako je njihovim bližnjima i naravno njima samima, jer sećam se kad je jedan moj rođak umirao, ja sam njega odma' skontao, on da je imao prilike i snage on bi se bez puno razmišljanja ubio, ali ovi su ga održavali u životu iako je bio u teškoj depresiji, samo da bi umro na gistro "prirodan" način, da bi sve bilo po PS-u. E, tako je jebiga i umro, i to u ko zna kakvim mukama, doduše u okruženju svojih najbližih pa oni tripuju da su mu kao olakšali. I ja sebe vidim u njemu, jer sam isti depresivan tip i namćor ko on, ma pljunuti, ali ja nema šanse tako da završim, o tako mi Krsta i Božića mene nećete zajebati na te forice tipa TAKO TREBA, jer TREBA samo ono što JA kažem da treba, uostalom IT'S MY FUCKIN' LIFE, SO BAC DA FUC UP, YOU BETTER BAC DA FUC UP !

I da, umalo zaboravih, ono što je diglo ovol'ku prašinu u britanskoj javnosti je scena gde čovek umire pred kamerama, ali ne na onaj užasan način, nije ovo snuff pobogu, nego skroz spontano, i naravno moralna stoka je tu odma' videla nemoral, kako takve scene na televiziji, a bre čovek se samo oslobodio najgore one bede, pa nema li lepše stvari od toga, okončao svoju neizdrživu patnju, alo rođaci, se čujemo ? I šta reći za kraj osim "Kako je u Švici, brate full je u Švici", a može i ono "Moj je život Švicarska, skoro pa saršen"...

IMDB

"In a frank and personal documentary, author Sir Terry Pratchett considers how he might choose to end his life. Diagnosed with Alzheimer's in 2008, Terry wants to know whether he might be able to end his life before his disease takes over. Travelling to the Dignitas Clinic in Switzerland, Sir Terry meets people who have made different choices about their death. Particularly Terry meets Peter Smedley a man in his early 70s with motor neurone disease, a condition that would eventually make him unable to swallow or breathe. Terry joins Peter as he decides to die at the Dignitas clinic in Switzerland. Terry witnesses first hand the procedures set out for assisted death, and confronts the point at which he would have to take the lethal drug."

DOWNLOAD :

http://www.megaupload.com/?d=GAMY4FU0