Monday, December 31, 2012

5. oktobar 2000. - adrenalinski izveštaj


Ovo prvo sam pisao 5. oktobra naveče, dakle dajrektli from da keos, a drugi tekst je napisan šestog, tj. sredio sam ovaj prvi i dodao brdo detalja na koje sam zaboravio, tako da se već šestog našao na mejling listama diljem ex-YU. Naravno, i prvi i drugi sam pisao onako skroz adrenalinski, na keca, na dah, tako da je tekst možda na nekim mestima malo isuviše euforično-maničan, ali to možda i najbolje dočarava atmosferu tih dana. Inače, Ica koji se pominje u drugom tesktu je notorious Ivan Bogdanov, nekima poznatji i kao "Zver iz Đenove", ali ja meni bio i ostao najjači lik ikada, toliko puta mi je pomogao kada su me cimali nacisti, da sam mu dužan do kraja života, a dok su se na drugu stranu tzv. levičari pravili da me ne znaju, da ne bi i oni slučajno popili po koji šamar, jer to su tada bile strašne stvari, to boli jebotebog! Mislim, zakuni se. Uglavnom, nacisti su tih godina dobili tolko batina od Ice, da čoveku treba realno dići spomenik na Trgu, a ne da ga se ovako pljuje po medijima i svuda.

Primetićete takođe da se u uvodu prvog izveštaja ova sisaljka Aco P. Pop (ex-Hoću?Neću!, Kontrapunkt) ograđuje od mene, al' šta da se radi, takvo vreme beše, trebalo je dokazati svoju političku korektnost kolegama iz okolnih država pa po cenu i da prodaš jarana najrođenijeg. Uostalom zna Ratibor šta je posle bilo, prodade me sisa kraljevačka al' bukvalno ni za šta, gistro da se ogradi od huligana i desničara. Ma zakuni se! No na stranu to srpsko-seljačko sektašenje na ekstremnoj levici, čitajte izveštaje, jer mislim da sam čak i tad, pre 12 godina, umeo skroz solidno da opišem akcijanje. I ne bih zaista sad iznosio svoj stav o 5. oktobru, jer nama je bio trip samo da srušimo Slobu, a za tu neku bolju budućnost u vidu demokratskog društva nam realno pucao kurac, jer brate realno je bilo da će da se opare samo ovi što su bili po većim strankama a mi svi ostali da ga duvamo ko i uvek. Uostalom tako je i bilo, vrlo se brzo pokazalo ko je tu ko, ali ja se nisam razočarao nimalo, jer ništa lepo nisam ni očekivao. Meni je bilo samo bitno da ne gledam više Dačića i slične po TV-u. A i činjenica stoji, da je tad Sloba hteo da nas razbije mogao je i to vrlo lako, dakle samo da je izveo prave jedinice za razbijanje demonstracija a ne one klovnove i rezerviste kojima su dali pendreke i kacige čisto da liče na zajebanu muriju, mi bi bežali, ne bi se okretali. Znači smejurija, i to režirana jako, jako loše, jer je bilo tolko providno da nam je bilo žao da ih bijemo, tj. barem meni. Toliko, ajd' sad.



6. oktobar - drugi izveštaj



Sunday, December 30, 2012

BDSM na srpski način...


Znači, obrati pažnju, muvu da ne čujem :))


Saturday, December 29, 2012

Growing Up with John Waters (1993)


Director:
Paul Joyce

Runtime: 30 min

"Growing Up with John Waters. The self-proclaimed Pope of Trashland, king of US Independent Cinema, John Waters discusses his traumatic childhood in Baltimore and the films which came out of these experiences."


"This is a Fabulous treat for John Waters fans. This is a funny and revealing interview with the director filmed for Uk's Channel Four. The emphasis is less on his films - though of course they're discussed - but more about his early years, influences, growing up in Baltimore and the 'fifties and sixties. He talks about his childhood fears, drive-ins, drugs, criminality, race, fashions, music and his first date!"






DOWNLOAD :
http://depositfiles.com/files/vlkxgmzxn

Friday, December 28, 2012

Why Kids Kill: Inside the Minds of School Shooters (PDF)


"Ten years after the school massacre at Columbine High School in Colorado, school shootings are a new and alarming epidemic. While sociologists have attributed the trigger of violence to peer pressure, such as bullying and social isolation, prominent psychologist Peter Langman, argues here that psychological causes are responsible.

Drawing on 20 years of clinical experience, Langman offers surprising reasons for why some teens become violent. Langman divides shooters into three categories, and he discusses the role of personality, trauma, and psychosis among school shooters.

From examining the material evidence of notorious school shooters at Columbine and Virginia Tech to addressing the mental states of the violent youths he treats, Langman shows how to identify early signs of homicide-prone youth and what preventive measures educators, parents and communities can take to protect themselves from the tragedy."

DOWNLOAD :
http://www.sendspace.com/file/0knp5q

Thursday, December 27, 2012

Betty Page: Pin Up Queen (1998)


Director:
Irving Klaw

Runtime: 97 min

"A collection of 1950's striptease "loops" featuring the one and only Betty Page. There is also an audio commentary track, so you can hear Betty describing the good old days of these sexy shorts. Plus there are bonus features on the glamour girls of the era, a Betty biography, a photo gallery and more."

IMDB




DOWNLOAD :
http://depositfiles.com/files/wesjaqyrd

Wednesday, December 26, 2012

Show Business Homicides: An Encyclopedia, 1908-2009 (PDF)


"A companion volume to the author's Suicide in the Entertainment Industry: An Encyclopedia of 840 Twentieth Century Cases (2002), this reference work chronicles 298 cases of what can be broadly defined as "celebrity" homicides from the early twentieth century onward. Cases are drawn from the realms of film, theatre, music, dance and other entertainment fields. In each instance, the person was either the actual or suspected perpetrator or the victim of a murder. Included are entries on such well-known personalities as film comedian Roscoe "Fatty" Arbuckle, actress Sharon Tate, music producer Phil Spector, rap artist Notorious B.I.G., and superstar Michael Jackson. Each entry covers the crime, its legal disposition, and the subject's personal and professional background, comprehensively documented with notes and a separate bibliography."

DOWNLOAD :
http://www.sendspace.com/file/if5400

Tuesday, December 25, 2012

Vještice - Live u Domu Omladine 08.03.2002.(bootleg)


Prvi koncert posle rata, 30 pesama, znači VR' provod za sve prave ljubitelje okultnih Vještica, a bilo ih je bogme oho-ho, čak sam i Rizu (Elvis J. Kurtovich) sreo u noćnom autobusu posle, pa ga maltretiro i propitivo. Uglavnom, odličan butleg, jer super oslikava tu vanserijski veselu atmosferu, a i bili smo baš željni dobrog koncerta, apstinencija beše vaistinu predugačka. Nisam napisao spisak jer je brate vrisak, a neću da mi neko rikne ovde, stoga skidaj i uživaj! :)



The Man Who Shot John Lennon (1988)


Runtime: 52 min

IMDB







DOWNLOAD :
http://depositfiles.com/files/ebf6klagr

Monday, December 24, 2012

O mojoj babi i Višegradu: Kako sam zamrzeo popove


Višegrad, Kraljevina Jugoslavija, tridesete godine prošlog veka. Familija moje babe po majčinoj strani, dakle notorious Šunderići i selo Bosanska Jagodina, koje gle čuda, ili barem kako mi baba veli, uopšte i nije bilo u Bosni, već je 'amo, s ove strane duge aka Drine. Dakle, kolko sam ja to skonto, iz Užica kad idete ka Višegradu, Bosanska Jagodina vam dođe taman tu negde između, možda ne baš na drumu, ali tu je, na 5 kilometara od Višegrada, a dalje ide Dobrun, pa i najluđa rečica ever - Rzav, čije samo ime dovoljno govori kakva joj je priroda i kako izgleda kupati se u njoj. I vaistinu, bejah dete, možda 5-6 godina, al' se jasno sećam tih brzaka i ladne ledene vode, al' opet se skupilo naroda na kupanju. Inače, Rzav vam se kod Višegarada uliva u Drinu, tako da je to u principu ta ista divlja priča. Al' dobro, da baš ne preterujem sa istorijskim detaljima, jer ipak mi je izvor jedino i isključivo moja baba Radosava od 82. godine, tako da bi' se osvrno samo na taj čuveni fenomen "grada i sela" u to doba, ali i mnogo kasnije, pa skoro sve do ovog poslednjeg rata kada se sve izmenilo. Dakle, kao što je većini poznato, ili se ja bar nadam da vam je poznato, Srbi pravoslavne veroispovesti pa i ovi drugi pagani, živeli su po selima oko grada, dok su muslimani dominirali u samom Višegradu, mada je naravno, ko i uvek, bilo izuzetaka na obe strane.


Da bi došla do svoje osnovne škole u gradu, baba je vatala voz, pa onda lagano peške preko čuvene ćuprije. To beše neke 1938. godina, kada je i krenula u prvi razdred, naime, u školi je veronauku za srpsku ali i muslimansku nejač, držo jedan jako zajebat i bradat pop, naravno preke naravi, tako da baba od sve te izuzetne ljubavi prema Hristu i bližnjem svome pamti jedino incident koji se dogodio evo baš ovako:

Znači, zamislite samo na tren to suludo vreme. Deca od 7-8 godina, ko zna kakva osnovna škola, i ovo bradato čudovište ko bog i batina. Pa to je tempirana bomba u najavi, zar ne? Zaboravih da napomenem, razredi su bili skroz izmešani tako da je tu bilo svih ljudskih vrsta i rasa, možda samo crnaca nije bilo eventualno. I moja baba se posvađa sa nekom jaranicom, inače Begovom ćerkom koja je sedela tačno ispred nje i zajebavala je što je sa sela, i tako u tom klasnom podjebavanju ova mala valjda izrekla neku zajebanu uvredu, al' očigledno toliko gadnu da je baba na keca dovatila ono novo penkalo i duboko joj ga zarila u leđa, iz sve snage naravno, gde je jaranica logično krenula da vrišti, znači orila se škola. Kako je to izvalio ovaj pop pa logično da je skroz popizdeo, jer em se radilo o Begovoj ćeri, em međunacionalni sukobi, i đubre bradato zaključa malo dete u školi posle časova, i to tako da se do kasnih noćnih sati nije znalo šta je sa malom Radosavom, te je njen otac Mihajlo u sred noći osedlao konja i pravac Višegrad, ne bi li je oslobodio iz ove iknvizicijske tamnice.


Al' nije ni to, posle kad su se deca prebacila u seosku školu, i tamo beše jedan most sadistic pop koji je terao decu da kleče na kukuruzu, i to bukvalno za najmanji prekršaj. E, tu je baba ali skroz zamrzela popove i sve vezano za hriščanstvo, jer je bila jedna od problematičnijih, tako da je bila baš redovna na tim kuruzima, a to se nikad ne zaboravlja, a kamoli oprašta...

No, ubrzo je došla i '41 sa sve Švabovima i ostalima, tako da je krenulo masovno drukanje i cinkanje po selu, te je jedan musliman odruko ove moje kako navodno sarađuju sa partizanima i četnicima, što naravno nije bilo tačno ni pod razno, jer ljudi su imali strugaru i boleo ih kurac za rat. Znači sa majčine strane ja mogu da potvrdim sa sigurnošću da nije bilo tako tih ratobornih u familiji ko npr. ovih sa očeve strane koji skoro svi izgiboše. Al' ne lezi vraže, jedan drugi musliman, mlad dječko, je sve tačno čuo kako je ova jajara drukala, te brže bolje potrča uz brdo prema kući Šunderića ne bi li ih upozorio da ovi dolaze i da se sprema zlo. I jadan, kako je to onako zadihan preneo mom pradedi Mihajlu, krenuo je da se vraća nizbrdo prema centru sela, al' ga dušmani očigledno izvalili, te sačekali i skenjali tu na licu mesta. Al' moji su ipak uspeli nekako da pobegnu, te se nastanili kod Zaovine na Tari, gde nemačka čizma teško da je kročila ikada i tu zablejali sve do kraja rata, da bi već '45 došli u Zemun, i evo baba i dan danas živi u istom tom Zemunu.

- moj pradeda Mihajlo u Zaovini tokom rata -

E, sad ide glavni deo priče, dakle od kad znam za sebe prve babine priče su bile o tom odrastanju u Višegradu i okolini, a posebno o toj njenoj praiskonskoj mržnji prema popovima, te nas je zavetovala da kad bude umrla da joj ni u kom slučaju ne dovodimo popa na sa'ranu, što smo mi naravno prihvatili, a ja kasnije bio čak i jako ponosan što imam tako hrabru babu koja ima svoje ja, i ne jebe tu masovnu histeriju oko pravoslavlja, koja se pokrenula tamo krajem 80-ih. Ali ni tu nije kraj, baba je tad imala ipak jedva 60-ak godina, a danas ima 82, tako da ju je pored 300 bolesti pre nekoliko godina u'vatila i žešća paranoja od umiranja, i uz to strah od "onog sveta", tako da je čak i ona, tako jaka celoga života, potpala pog uticaj Gebelsovske propagande SPC, a koju gledamo bukvalno svaki dan po svim medijima, te je rešila da ipak dovedemo popa na sahranu.

- ajd' u vodu Sotono! -

Pogađate, bio sam blago je reći šokiran, a onda se to pretvorilo u mržnju prema popovima i svemu onom što predstavlja SPC, tako da sam babi sad zabranio da umre dok ne raskrsti sa ovim zlikovcima (ko Radovan III), i šta me briga, ima vala da živi sad ako treba i preko 100 godina al' ja popa na sa'rani nema šanse da gledam, eventualno bi ga pustio da priđe kada bi prihvatio da baje i nariče za DŽ, ali pošto isuviše dobro znamo naše popove, to je u praksi al' totalno nemoguće, tako da ima BAN do daljnjeg. U svakom slučaju, ako baba ipak ostane pri svom stavu, pustiću ovu jareću bradicu da isere svoju priču do kraja, a onda mu komotno izotimati sve te evre i lagano ga dotući lopatom. E, tako, čisto da se zna, da upozorim na vreme, da ne bude da nisam rek'o, molim lepo! Hvala.



P.S. "Ovu je pesmu napisao Dragiša Nedović, iz Kragujevca. Napisao je i "Kad si bila mala Mare", "Stani, stani, Ibar vodo", "Prođoh Bosnom kroz gradove" i mnoge druge pesme koje su vremenom postale "narodne". Čovek je voleo ljude i nije pitao da li je neko Srbin, musliman ili Hrvat, samo je želeo da drugi uživaju u njegovoj muzici. Zbog svoje ljudskosti je valjda i zaboravljen danas, kada se slave samo bukači i nacionalisti."

Sunday, December 23, 2012

Aftermath party: 21-22. decembar


Konačno dođoh sebi posle skoro dvodnevnog šoka, te reših da se oglasim, a i brate da proverim dal' ima još preživelih. Dakle, šta se desilo sa zimskim solsticijem? Kao što smo i nagađali, naizgled ništa, doduše i dalje je mrak, i tako će biti sve do ovog zapadnjačkog Božića sad, a to smo već poodavno znali. Ali ako još ima onih koji misle da se baš ništa promenilo nije, verujte mi, duboko greše, jer prva i jedina bitna stavka koja je izmenjena je moja percepcija, znači ne znam za druge ali meni je bilo dovoljno i to jedno veče, da obiđem sve bitnije klubove nekad belog grada, ne bi li skontao o čemu se zapravo radi. Dakle, sve se iskristalisalo. Doduše, ako ima raje kojoj može biti još nije jasno šta se desilo u toj noći 21. na 22. decembar, nek se slobodno jave, jer jako je lako za skontavanje ako na celu stvar gledamo iz ugla Left Hand Path filozofije, dakle iz lične percepije, iz "PRVO JA, pa tek tamo iza svi ostali" načina razmišljanja i delovanja.


Po ko zna koji put smo pobedili hrišćanstvo, još samo temelje da mu razgulimo-ba na sve strane sveta, da se naivan narod ne bi greškom vraćao iznova i iznova kao što je do sad radio, jer navika je doista čudo, svaki dan kupuješ u istoj prodavnici, pa i kad promeni i ime i vlasnika ti i dalje nastavljaš tu da pazariš jer ti je najbliže. E, tako su se i komunisti zajebali, lepo im je rečeno šta i kako treba da se radi, ali jok, oni mora da pametuju, i evo šta im se desilo, korov iznik'o iz svih pa i onih najmanjh pukotina. Što reče Sejo, što je bila partija sad je opet crkva, i to se tako al' bukavlno milenijumima vrti u krug. Jedna religija smenjuje drugu da bi došla treća radi četvrte, pa se menjaju. E, vidite, to više neće da može, jer KO JE IMO - E NEĆE!


Ali sve je stvar, opet ponavljam, lične percepcije i doživljaja sveta, tako da će oni i dalje slaviti te njihove praznike, i dalje će njihov patrijarh da talasa po medijima, a njihovi popovi da leče od narkomanije i da ih venčavaju i sa'ranjuju za evre, dakle nije to problem, pustimo ih neka delaju po svojoj volji, kako im se god ište, jer samim tim delovanjem čine ono što se od njih i očekuje, tj. ono što mi očekujemo. Jer nema veće satisfakcije nego kad vidiš osobu koja je totalno izdala sva svoja uverenja, kako i dalje maše tim mrtvim idealima na papiru, samo da neko slučajno ne bi provalio da nije više iz iste priče. Boje se bre promena ko stanovitog Šejtana, istog onog Šejtana koji nije ništa drugo do plod njihove paranoje, jer ništa bolje nisu mogli da smisle, a ta priča o dobru i zlu uvek upali, ta čuvena bajka o moralu koji se gazi dnevno i po 365 puta. E, to će upravo da im se desi sad, i to baš za ovaj zapadnjački Božić, uostalom evo ga ide za dva dana, samo ih posmatrajte, biće to ista ta mimika i gestikulacije, isti patern ponašanja ko i prethodnih 100 godina, jedino Boga neće biti, jer se čak i Bog smorio od njihove pokvarene ploče. Vrte je bre od same zore čovečanstva i logično da se pohabala, jer ipak je to samo vinil, dakle potrošna roba, i nikako nije Vlado Dapčević pa da i posle 20 i kusur godina tamnovanja i mučenja po njihovim Golim Otocima ostane utvrđen u svojim stavovima, nepokolebljiv ka no klisurine, jer ga praksa ni u jednom trenutku nije opovrgla.


I po 1000 puta su udarili glavom o isti zid a i dalje im nije jasno, pa bi sad opet da udaraju, a Planeta Zemlja opet da trpi taj njihov teror, e to loma morgen, ako treba srušićemo im i taj zid da nema gde da se cepaju, jer prošli put smo ga samo pomerili na drugi kraj sveta, ali dokone budale ga i tamo našle ladno, našle ga samo da bi se udarale, zato ovaj put idemo na rušenje do temelja, znači nema više zajebancije, a ovi fanatici ako opet budu počeli da grade te zidove oko sviju nas, ima da po kazni slušaju Y.O.T. i po 108 puta dnevno ako treba, i nazad, jer Rej Kapo tu lepo kaže, uostalom pogledajte ovaj skroz neverovatni video snimak, a ja odo da rušim tuđe jer mi tako slađe:



P.S. "Smo črni duhovi od tega sveta, opevamo noro podobo gorja. Po stotič razbite zrcalo sveta, vaš trud je zaman. Presegli smo noć, naš dolg je poplaćan, in naša je luč."

Friday, December 21, 2012

Neki deo nečega, fragmenti sečenja...


Odma’ na početku se pronela informacija od studenata sa filozofskog koji su bili tu prvog dana protesta, jer logično, plato im ispred fakulteta, da je protest pokrenula Demokratska stranka, navodno izašli neki likovi ispred faksa sa zastavama DS-a i počeli da bune narod, što je i pored sve euforije bio težak faul jer je protest gistro trebao da bude spontan i vođen od strane isključivo studenata. Da, da, verovali ili ne, jasno se sećam da je i pored današnje neverice to bilo jako, jako važno u datom trenutku. A već tada sam se deklarisao kao anarhista, iako realno pojma nisam imao o tome, možda sam jednu knjigu pročito u vr’ glave, Kropotkina nekog, il’ tako nešto, tako da smo tu odmah na licu mesta napravili naš anarhistički kružok, u kom su pored mene bili Jovana i Vladimir, brucoši ko i ja, ali sam Jovanu znao i od ranije, a Vladimir joj je bio drugar iz gimnazije, tako da smo se skontali na keca i od možda već drugog, trećeg dana, krenuli da idemo zajedno u te šetnje. Mora da napomenem da je te ’96 u Beogradu bilo možda u vr’ glave 20-ak anarhista i onih koji su se tako nazivali, sa sve Trivom Inđićem u paketu, ali većinom su to bili anarho-pankeri, dakle ljudi koje si mogao na ulici da prepoznaš po načinu odevanja, po dugoj kosi i dredovima, ali i po jako čudnoj muzici koju su slušali. Naravno, svi znamo za eventualno Crass, ali ovi ostali bendovi, pa to niko drugi osim njih nije slušao, a valjda je u tome I bila poenta, jer sećam se po sebi, ja sam pre toga bio fanatični strejter (straight edge), nisam pio, pušio, niti se drogirao od rođenja, još plus postao i vegetarijanac, ali je nas, strejtera, opet u celom gradu bilo možda jedva 10-ak, a i to je diskutabilno, i fazon nam je bio da budemo jebiga posebni, da se izdvojimo iz te sive mase dizelaša i ostalih šabana, da bend koji obožavamo sluša možda 5 ljudi u Srbiji, što je tad bilo i te kako realno, jer retko ko da je imao vinile, tako da smo uglavnom presnimavali jedni od drugih sa kaseta. I onda kad odemo petkom u KST, kad na jedvite jade namolimo DJ-a da nam pusti Crippled Youth pesmicu od 30-ak sekundi, tu nije bilo veće ekstaze, jer ceo KST gleda belo i nije im uopšte jasno o čemu se radi, a nas 5 divljamo, i automatski smo bar tih 30-ak sekundi bili u centru pažnje, što je logično imalo svoj jako poseban rad za nas, tada klince, tinejdžere. I bukvalno smo išli u taj KST samo da bi tu jednu pesmu čuli, jer ništa drugo od muzike koju smo mi kao slušali nije prolazilo. Slušao se Rage, Body Count, Ministry i uglavnom muzika sa onog soundtracka Judgement Night. I to se tako vrtelo i po više puta, pa si tako npr. mogao da čuješ za veče i po četiri pesme Rage-a, i ceo KST bi opušteno skakao i pevao, a čega smo se mi naravno i te kako gnušali, jer bukvalno svakog petka je bila ista jebena muzika. Znači, DJ ko da je imao winamp u doba kad još nije izmišljen, jer čovek ladno pusti listu i ne menja je godinu dana, i to bez ikakvog blama. Takvo vreme bilo, nije šala.


Nego gde sam ja ono stao? Da bre, anarhisti i strejteri. To ti je bilo jako blisko u to doba, jer logično je bilo da sa strejt edž stavovima možeš vrlo lako da se podvedeš pod anarhistu, ali je bilo malo teže da kao anarho-panker budeš i strejter, jer su anarhisti npr. pušili marihuanu, što je nama tada bio smrtni greh. Ali opet smo se družili, jer Beograd je malo selo bio i ostao, svako je tu svakoga znao i smešno je bilo deliti se. Kad pomenuh anarhiste-strejtere, zaboravio sam da napomenem da je zapravo egzistirala jedna takva ekipa u Kraljevu, vezana za kultni bend Hoću?Neću!, ali znaš gde je tad bilo Kraljevo? Bukvalno ko sad preko bare, i viđali smo se svake prestupne, a komunicirali isključivo pismima. I dan danas čuvam Popova pisma, i to ne četr’ pisma, nego brdo pisama, mada sam i sa Sićkom bio jako dobar, izuzetno sam ga cenio, jer taj dečko je stvarno imao muda, ko retko ko na tadašnjoj sceni. Dakle, masovna korešpodencija tu beše u pitanju. Inače, Pop je tad pravio čuveni fanzin Kontrapunkt koji sam ja jako obožavao, jer anarhističkih knjiga logično nije bilo. Bile su možda 3-4 knjige, 2 Kropotkina, jedan Bakunjin, a sve u prevodu, verovali ili ne, Zorana Đinđića. To sad kad pokažem nekim ljudima oni se čudom čude, nije im jasno, a sve članovi i simpatizeri DS-a. I eto koliko takvi znaju o Đinđiću a kunu se u njega, pa bre Zoki bio bre šmeker kad je bio mlad, po Nemačkoj diz’o bune, ovde prevodio, i da nije bilo njega pa kurac bi imali bilo kakvu ozbiljniju literaturu na tu temu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Doduše kasnije je istripovao da Srbija može da se menja iz korena, da ima nade za ovaj čemer, ovu rđu, pa otiš’o u politiku, al’ zaista ne bih sad o tome, ima ko je zadužen za tu priču.


Vratimo se ovom našem kružoku. Vladimir je bio, pa i ostao, jedna vrlo posebna persona, onako u onom svom đubretarcu koji nije skidao čitavo vreme protesta, znači mogao si da ga opušteno prepoznaš u najgušćoj masi, sav živahan i po mojim procenama skoro pa maničan, i uvek sam se pitao odakle mu tol’ka energija. A beše načitan u pizdu materinu, jer taj je samo čito i čito. Što on pročita za jedan dan, ja za godinu dana, jebeš mi sve, a sve stručna literatura, u fazonu npr. Marksovog Kapitala, što složićeš se nije nimalo naivno štivo, nije za usputno čitanje pred spavanje, na klonji i slično, nego brate sa razumevanjem, znači nema zajebancije, tako da sam mu se oduvek divio, što na fanatizmu, što na neiscrpnoj energiji, jer ja sam morao da se dopingujem da bi bio ko on, a njemu to bilo ko dobar dan, doduše danas se malo konsolidovo te ne skače više okolo naokolo, ali tačno vidiš da mu se oči I dalje sijaju, i da je to taj isti čovek, samo je eto energiju usmerio na mnogo ozbiljnije stvari.


Za razliku od Vladimira, Jovana je više bila anarho-panker, ili se bar tako odevala, i naravno feministkinja, a već je poodavno bila uključena u rad mnogih nevladinih organizacija, koje tad uopšte nisu bile na lošem glasu, nego čak naprotiv, jer su svi ganjali Miloševića, i niko se nije bavio “izdajnicima srpstva” I sranjima. Npr. Žene u crnom su tad bile udarna grupa, i ja sam uz neke moje jarane sa HCpunk scene bio redovan na tim protestima, a posebno onima protiv vojne obaveze, ali to je već druga priča. Uglavnom, Jovana je mene iscimala da se malo pokrenem, svuda smo išli i svašta pohodili, a ko je upoznat sa Beogradom 90-ih sigurno zna tu ekipicu, znači Romca, Bangavog, Acu Destilatora, i tako redom. To je bilo malo društvo ali odabrano, doduše lenjo za bilo kakvo akcijanje, ali valjda takvo vreme bilo, jer naci-skinsi su tad cvetali i nije bilo baš poželjno talasati previše, jer su se vrlo lako dobijale batine, a nisu svi baš bili raspoloženi za batine. Danas kad šetaš gradom u bilo koje doba vidiš million policajaca na svakom uglu, a tad si mogao opušteno da popaseš dobrane batine od 10-ak takvih jarana u sred Knez Mihajlove, i nikom ništa, ti u urgentni a oni nazad na Akademiju. Šta je bilo? Ništa. I sutra opet Jovo nanovo. I to je tako trajalo dok ja nisam izvalio da su to bre iste pičketine ko i mi samo što se kreću jajarski u čoporima pa su logično jači, i tad sam rešio da nema više bežanja ili kako navijači vole to da kažu, strateškog povlačenja. Dakle, staneš na crtu, najkrupniji te nabode, ti eventualno padneš ako je jači, ali ustaneš istog momenta, ovi klinci njihovi krenu da oklevaju jer su navikli samo da šutiraju, i kraj priče. Doduše bilo je tu svega, i razbijanja flaša o glavu, i krvi do kolena, ali poenta je bila da više nije bilo bežanja i to po cenu al’ bukvalno bilo čega, ili sam barem ja takav fanatik bio, mazohista jebiga, mene je taj adrenalin samo dizao i budio onaj praiskonski inat u meni, isti onaj inat što se prenosi genetski, sa kolena na koleno. Mada i oni su dobijali svoje. Samo nek se sete Doma omladine i noćnih autobusa za Vidikovac-Cerak. Ma bre, cimao bi ja njih i više samo da sam imao s kim, ali cela ekipa beše smorena, i sve što je iole vredelo batalilo je priču još ’96, tako da su ostali samo pojedinci iz mase. A i murija je taj naci ološ bukvalno rasformirala ’97, posle ubistva onog deteta u Beogradskoj ulici, tako da nisi više mogao da vidiš klasičnog skinsa bilo gde u gradu, tako da su se samo presvukli u ono što se danas zove casual moda, dakle barberi, fred peri, huligan, stoun ajlend, i sve ono što u principu danas šetaju ponajviše navijači, i nastavili sa svojim kurčenjem, ali više to nije bilo to, jer cokula je ipak cokula a patika realno kurac...

Tomaž Hostnik (1961-1982), 30 years after...


december 21st 1982 - december 21st 2012

"Tomaž Hostnik continues to be a source of fascination even amongst those who have only recently discovered the music of Laibach. Given the length of Laibach's existence, it is all the more remarkable for someone whose spell in the group was brief and was long gone before the band was known outside Yugoslavia. However his importance to Laibach is significant and the band would have been quite different without the imput of Tomaž.


Born in the town of Medvode in 1961, about 8 km to the northwest of Ljubljana. Formed Laibach with Dejan Knez along with a group of friends from Trbovlje and guided by Dejan's artist father Janez. Laibach was created in Janez's Trbovlje studio, who also had an important influence in the creation of the band and its work. However Tomaž was very much the leader of Laibach with a forceful, dynamic personality and had been attending a college that prepared Slovenia's political elite. He completely dominated in interviews and had a huge presence, intellectually and physically. His ideas and designs have continued to shape Laibach to this day and it's no surprise that his presence is soon felt by those interested in the work of Laibach.


The year 1982 saw a dramatic increase in activity from Laibach as members finished their military service; performing their first concert in January 12th at the FV 112/15 Club in Ljubljana. Other concerts soon followed including the New Rock Festival at Krizanke where Laibach stole the show, so much so that the band appearing after Laibach were reluctant to take to the stage fearing their performance would be very much an anticlimax. Laibach's impact was immense; their slot opened with a women reading a provocative letter concerning Laibach's use of their name, rousing the fury of some members of the audience, even more so when Tomaž appears in military uniform resulting in a number of projectiles being thrown with one smashing into and cutting his chin. Tomaž stood defiantly as Laibach launched their set with a tremendous and powerful rendition of Cari Amici Soldati.


The last performance with Laibach was on 11th December 1982 in Zagreb, shortly later through the effects of serious depression he committed suicide on December 21st. He was buried on December 23rd in Zale cemetery. Igor Vidmar on his radio show created and broadcasted Smrt Tomaza Hostnik on 2nd of January 1983; the piece created from Apologia Laibach read by Tomaž shortly before his death with Ohm Sweet Ohm by Kraftwerk (one of his favourite bands) playing in the background."




The Great Sower

You searched for yourself in vulgarity
and prayer, lurked like a beast
at the Revelation. Now you have
purified yourself and I
gained faith in you.

Strange are the paths amongst the haystacks,
surrounded by rustling grasslands and fields,
where the corn turns yellow -
fresh blood dripping into to a field of gold.
We searched for you in the woods and meadows
at full moon with our women and dogs.
We searched for you all night and all day.
We never found you, but the quest
was not in vain.

Everything the earth offers this autumn,
is strangely warm
and you reveal yorself faithfully -
the wind lifts the horizon and in it
glows the last glitter of wheat.

You sprayed your seeds so far,
that we men turned in anguish
towards the sun, and the dogs slaughtered each other,
while the women hid their faces in their palms.

Through the green branches glitters
the golden luster, like fiery coals
love burns through death.

The soil is still alive at the core,
your will - a plow of fire.
Like a tireless God you procreate,
with a scorched back you step along the furrow,
and a mighty waterfall of seeds falls from your hand.

You are a forester!
It is written on your forehead.

A blade of steel from your coffin springs.

(The poem is dedicated to memory of Tomaž Hostnik on the fifth
anniversary of his death. "Hostnik" means "forester" in English.)



Apologia Laibach

Since when, sons of truth, are you the brothers of night?
What colours your hands with the redness of blood?

The explosion in the night is the flower of woe,
nothing can be justified by it.
The altar cannot be destroyed,
the altar of lies, that multiplies shapes.

The spotless picture, the painless lights,
the only harbours of the terrible night.

We are the children of the spirit and the brothers of strength,
whose promises are not fulfilled.
We are the black ghosts of this world,
we sing the mad image of woe.

The explanation is the whip and you bleed:

Break the mirror of the world for the hundredth time,
all your efforts are in vain. 
We have overcome the night:
our debt has been paid
and the light is ours.

(Written in 1982 by Tomaž Hostnik shortly before his death, led some to read it as a suicide note. The song features in the NSK production Krst Pod Triglavom-Baptism, also features in the compilation Slovenska Akropola.) 


Tomaž Hostnik performed with Laibach for the last time at the Mosa Pijade Hall in Zagreb on December 11th 1982. The concert was investigated by the Zagreb police and army officers, and shortly later on December 21st Tomaž was found hanged. This is recording of his last appearance...



...in memoriam...

Thursday, December 20, 2012

Predavanje na temu "Ja, sociopata" u dnevnoj bolnici psihijatrijske ustanove "Dr Laza Lazarević"


U utorak, 18. decembra u 15h, u dnevnoj bolnici stacionara psihijatrijske bolnice "Dr Laza Lazarević" pri Kliničkom Centru, održao sam predavanje na temu "JA, SOCIOPATA". Nisam pravio reklamu na blogu jer je ovo gistro bilo samo za studente sociologije mentalnih poremećaja sa Filozofskog Fakulteta, ali pojavio se i limited edition moje raje da mi dadnu podršku, jer vaistinu poodavno nisam učestvovao u sličnim akcijama, i to još od Šok Koridora ako se ne varam, te im se ovim putem zahvaljujem svima. Naravno, nit' sam ja predavač a kamoli stručnjak za ovakve teme, ali praksa me jebiga ponešto naučila, te znam bolje na zadatu temu no svi psihijatri u Lazi zajedno. Znači, bez blama odgovorno to tvrdim. Na moje pogolemo zadovoljstvo, sve je prošlo više nego odlično, dakle smorio definitivno nisam, prodao sam čak 5 knjiga, a po prvi put nisam gubio nit, niti se zbunjivao i skretao sa teme po starom dobrom običaju, tako da je bilo i dosta šale i smeha, ali naravno i gomile korisnih informacija koje nećete ni u najavi naći u dostupnoj stručnoj literaturi.


Pošto je ovo predavanje bilo više zatvorenog tipa za ovu mlađanu studentariju, i to u jako nezgodnom terminu, a interesovanje jače i od beogradske promocije, odlučili smo da uradimo i reprizu, i to tamo odma' posle nove godine u klubu Milana Tarota u samom centru grada, o čemu ćete naravno biti blagonavareno obavešteni kada sve utanačimo. Vidimo se znači tamo, a sada prilažem par fotki, čisto da ne bude da sam sve ovo ishalucionirao il' šta već ko tripuje, hehe...


- Milfozna gospođa desno predaje "sociologiju mentalnih poremećaja" na katedri za Sociologiju na Filozofskom Fakultetu BU, ali je i terapeut u Lazi, tako da ono, kupila je knjigu, alal joj vera -


- Studenti treće godine sociologije bili su više nego zahvalna publika, al' zato kakvih je cura bilo, za nepoverovati, stoga momci, nemoj da neko ne bi upisao sociologiju, ili bar psihologiju il' filozofiju, ako kojim slučajem bude u prilici sledeće godine -


- Skroz desno (ne)možete videti mog jarana, kolegu T.B., na čiji sam predlog i održao ovu usmenu tiradu. Inače, vaistinu šteta što prvi red nije slikan spreda jer to su bile te čuvene omladinske brigade (21 god) sa sve udarničkim značkama na reverima - 


Vaistinu surova poenta za kraj:


Related Posts with Thumbnails