01. Pozdrav brate. Za tebe kao autora ljudi su do sad čuli uglavnom preko bloga "Zatvorska priča" gde u tekstovima veoma plastično opisuješ svoj 8-omesečni boravak u odajama Centralnog Zatvora u Beogradu, notorious CZ-a. Pokretanjem nekih do sad tabu tema uspeo si bogami da podigneš oho-ho dosta prašine, jer sve to o čemu pišeš je i te kako aktuelno i nažalost do daljnjeg će biti, ali ljudi i dalje ne znaju bukvalno ama baš ništa o tebi lično, jer ni u jednom trenutku nisi sebe pogurao u prvi plan, pa evo možda prilike da nam premijerno kažeš otkud ti uopšte u Cezaru, za koje delo si pao, i kad si otprilike pohodio to sveto mesto, mislim kojim dobrom?
- Pozdrav i tebi, brate, hvala ti na ovoj prilici da malo iznesem neke činjenice vezane za blog, knjigu i ta neka životna iskustva koja su prethodila svemu tome i dovela me tamo gde sam bio. Zovem se Aleksa Nešić, iz Beograda sam, sa Vračara, bivši sam student sociologije, a sada fizički radnik. Mnogi kažu da sam u suštini dobar momak, a dušmani kažu da sam veliko govno od čoveka i žele mi zlo. Ali znaš kako, o tome kakav sam lik neka sude ulica i istorija. U Cezaru sam bio od leta 2011. do početka 2012. Delo za koje sam pao je pokušaj ubistva hladnim oružjem, kao posledica uličnog sukoba na ideološkoj osnovi.
02. Tekstovi na blogu su ti vrlo objektivni pa čak u neku ruku i novinarski ako smem tako da se izrazim, a što mi se posebno svidelo, pa me zanima kako si uspeo da svoje lične frustracije potisneš u stranu, da obuzdaš svoj ego, jer meni se čini da čitalac ni u jednom trenutku nema priliku da vidi onog opravdano nadrkanog pritvorenika punog negativnih emocija, već naprotiv skroz trezvenu, racionalnu osobu koja ima veoma jasnu poruku?
- Pre svega sam se trudio da tekstovi budu upečatljivi, da teraju ljude na razmišljanje, da ih šokiraju, a da u isto vreme budu potpuno realni, bez trunke preterivanja i da prenose što je više moguće celu atmosferu surovosti, dosade, ludila, najcrnjeg humora i neverovatne neljudskosti zatvora. Naravno, kompletnu atmosferu u CZ-u nije moguće preneti ni rečima, ni slikom, ni filmom, jer to potpuno kapira samo onaj ko je prošao kroz to. Ali mislim da je jako bitno da ljudi koji nikada nisu imali dodira sa zatvorom skapiraju kakva je to jedna neljudska, anticivilizacijska ustanova. Takođe, bilo mi je jako bitno da pokažem tim ljudima da robijaši nisu neki “zlikovci” i “psihopate”, već obični ljudi naterani od kapitalističkog sistema na neke stvari koje su u suprotnosti sa društveno prihvatljivim vrednostima tog sistema. Naravno, sad će neko reći: “a šta sa silovateljima, sadistima, narkomanima?” Reći će da ne mogu svu krivicu da svaljujem na sistem, a ja ću takvima mirne duše reći da slobodno odjebu, jer društveni sistem u kojem živimo jeste kriv za sva ta sranja koja ljudi prave, jer se zasniva na eksploataciji i lišavanju 98% čovečanstva od svih blagodeti života, dok 2% kapitalista uživa u ogromnom bogatstvu stečenim krađom i eksploatacijom ostatka čovečanstva. Suština je u tome da kriminalci nisu u zatvoru – kriminalci su u svim mogućim upravnim odborima, vladama, partijama itd. Jako mi je bilo bitno da na jedan svakom razumljiv način ovekovečim te neuslove u koje su bačeni ljudi koji nisu počinili ni hiljaditi deo nekih stvarnih zločina. Želja da sve to prikažem kako treba me je motivisala da potisnem u stranu sve te neke lične frustracije, moj neopisivo ogromni ego i želju da se do besvesti kurčim, jer mi je to ipak bio neki da kažemo viši cilj.
03. Kolko sam izvalio čitajući blog unazad 2 godine a možda i jače, neki tekstovi su objavljeni još onomad dok si bio u CZ-u, pa me zanima otkud ti ta ideja i ta volja za takvu jednu akciju u onim bre katakombama tamo, znači kako si uspeo to da izvedeš? Nemoj mi samo reći da si kucao sve na mobilni pa objavljivo direktno na blogu, dakle priznaj ko ti je pomagao spolja da se na tako drzak način rugaš državi koja ti je podarila krov nad glavom i tri obroka dnevno! Znači ko su ti jataci, ko to ruje spolja dok mu ga ti daješ iznutra, evo slobodno meni reci, pa naši smo pobogu?
- Brate, uhvatio si me nespremnog sa ovim pitanjem, ali ajde kad si mi ga već postavio da odgovorim. To što sam imao želju da prikažem život u CZ-u na jedan realan, autentičan način naravno nije dovoljno da se to i ostvari, jer želje i motivacija su jedno, a stvarnost nesto sasvim drugo. Kada sam odlučio da se latim ostvarivanja ovog monumentalnog poduhvata, razmišljao sam o tome da moram nekako da stvorim sebi uslove za pisanje i vrlo brzo sam skapirao da je jedini nacin da ih stvorim tako što se potpuno učaurim u sebe kada uzmem da pišem. Bukvalno se na silu izolujem od cele situacije u kojoj se nalazim i ubedim sebe da posmatram celu stvar nekako spolja i da je moja “sveta” dužnost da što vernije prenesem celu stvar na papir. Što se tiče glavnog krivca za celu ideju bloga, pisanja tekstova i potonjeg njihovog objavljivanja u obliku knjige, to je moj veliki prijatelj, anarhistički spin doktor, večiti romantik, amaterski fizičar, notorni alkoholičar i poznati međunarodni terorista Tadej Kurepa, koji mi je sve vreme pružao nesebičnu podršku kakva se i očekuje od ideološkog saborca. On je kačio sve te tekstove na blog, širio priču i popularizovao celu stvar, a osim njega tu su bili i neki neverovatni, potpuno genijalni ljudi koji su nesebično donirali svoj rad tako što su prekucavali moj skoro nečitljiv rukopis na kompjuter i lektorisali moje polupismene tekstove.
04. A reci mi, suđenje i to, transport sa istrage na izvršenje kazne, to bre ko neka mašina koja te automatski samelje? Dakle kako je dalje tekla ta tvoja odiseja kroz kazneno-popravni sistem republike Srbije, koliko si na kraju ukupno odležo?
- E što se tiče tog transporta, vožnja maricom i ceo taj gas, to je bre jedan potpuni pakao. Zatvore te u neku potpuno bizarnu kocku u kojoj je sve od nekog čelika. Imaš dve klupice jako uske i jako kratke uz zidove marice i tu kao može 4 čoveka da stane. Međutim, pubovi bez blama gurnu po 6 ili 8 ljudi, u fazonu “samo sipaj”. Suđenje je trajalo neka 4 meseca i svaki put mi je to vozikanje bilo pakao. Ono, peglira mi se, vrti mi se u glavi i ceo taj pravosudni sistem i te sudije što se postavljaju kao neki autoriteti koji odlučuju o životima hiljada ljudi na osnovu toga kako im se digne kurac, da li im je žena dala pičke ili da li imaju menstruaciju. To me je žestoko nerviralo i svaki put u onoj smrdljivoj palati nepravde sam razmišljao o svemu tome i kako je potrebna jedna , što bi De Niro rekao u “Taksisti” ,“velika kiša” , koja će da spere sav taj kapitalistički, državni šljam sa naših ulica i koja će da oslobodi ovaj i sve ostale narode sveta od lanaca ovog neljudskog sistema u kojem neki kriminalci uzimaju ogromne pare i šalju neke siromašne ljude koji nemaju ništa na dugogodišnje robije zato što su nešto opljačkali, valjali gudru ili nešto oteli kako bi osigurali sebi neki malo svetliji život, jer u ovom društvu novac može maltene sve da kupi, pa i tu sreću koja većini deluje toliko daleko. Na ulici sam video svakakve nepravde, ali su one ništavne u poređenju sa nepravdom zvanom pravosudni sistem liberalne demokratije, jer se tu najbolje vidi sva trulež ovog sistema. Znam prilično puno ljudi i imam prilično puno prijatelja koji su bili kao i ja žrtve tog pravosudnog sistema. On im je oteo deo njihovih života zato što su njegovi psi goniči oličeni u pandurima, sudijama i tužiocima odlučili da su zaslužili da im oduzmu slobodu kretanja na 6 meseci, godinu, dve, pet, deset itd. U svom tom sivilu ja sam video jednu veliku pobedu običnog čoveka, a ona se sastojala u tome što su u zatvoru bukvalno svi protiv države, mrze je i žele uništenje svim njenim oblicima, što je jedan jako progresivan proizvod tog užasnog okruženja. Posle CZ-a sam prebačen u KPZ Valjevo, što je zatvor za mlađe punoletnike, jer ja sam pao sa samo 20 godina. Osuđen sam na tri i po godine od kojih sam odležao tačno dve i po, jer me je usralo to što me je zatekla amnestija, a i dobio sam od moje drage države Srbije i mesec dana uslovne slobode. A da, putovao sam i 14 puta maricom od Beograda do Valjeva zbog nekih drugih (ne)dela, tako da mirne duše mogu da kažem da imam više marice nego što neki imaju robije.
05. Da li misliš da zatvor (pritvor) u određenoj meri , npr. do 6 meseci, može da bude i korisna životna škola za mladog čoveka, da možda može i nešto OK da se izvuče iz toga, ili naprotiv kontaš to ko totalni dizaster, znači najcrnju onu rupu, gubitak smisla u potpunom besmislu, “gde sam bio, šta sam radio” i taj rad?
- Mislim da zatvor ne može kao takav da bude koristan za nekoga, jer je to jedno okruženje koje nije dostojno ni ljudi ni životinja, a ni jebenih insekata. U njemu se sistematski radi na pokušajima institucionalnog uništavanja bilo kakve volje, kreativnosti i autonomne inicijative pojedinaca, a i kolektiva. Sa druge strane, zatvor može da bude jedna potpuno genijalna životna škola ukoliko ga iskoristiš na taj način. Sreo sam jako puno likova koji su se na robiji samo prepustili tom paklu u kojem su se našli, onako bez volje za životom i u fazonu da samo žele da to vreme prođe, da sunce što pre zađe da odu na spavanje i da bukvalno prespavaju robiju. Te likove je bukvalno ubila robija, jer nemaju volje ni za čim konstruktivnim niti razmišljaju o okruženju u kom se nalaze, već samo besciljno lutaju ko neki zombiji koji čekaju kraj robije da bi ponovo postali ljudi. A na kraju umesto da postanu ponovo ljudi, oni samo ostanu zombirani i na slobodi ne mogu da se naviknu godinama (a neki nikada) na neki zdrav život ljudskog bića koje može koliko toliko da samo odlučuje o svom životu (jer u kapitalizmu niko ne odlučuje sam o svom životu, već mu sistem servira karte od kojih može ili ne može da bira koju će da odigra), jer na slobodi moraš da razmišljaš, moraš da igraš tu surovu igru zvanu život, moraš da se boriš, dok unutra imaš ta 3 buđava obroka dnevno, krevet, kupanje dva put nedeljno i živis isto svaki dan. Dakle, to da li će zatvor biti neka životna škola nekome odlučuje on sam. Meni su konstantno bili na umu anarhistički revolucionari poput Mihaila Bakunjina i Buenaventure Durutija, koji su bezbroj puta bili u zatvoru, ili poput svih revolucionara koji su bili zatočeni godinama po zatvorima širom sveta i koje robija nije slomila već ih je još više izgasirala na ideolosku borbu. Čim sam pao, posle nekih mesec, dva, čvrsto sam odlučio da na koliko god budem osuđen (pretila mi je kazna od 5 do 15 godina), da to vreme iskoristim na najpametniji mogući način, da radim na sebi, da stvaram, da budem užasno produktivan i da sve te okolnosti koje su maksimalno okrenute protiv mene zapravo okrenem u svoju korist. Odlučio sam da ću da pišem najrazličitije stvari, od ovih tekstova, preko pesama, priča, pa do zapisivanja seksualnih iskustava i fantazija, odlučio sam da ću divljački da treniram, da želim da budem u najboljoj fizičkoj formi ikada i da ću pročitati gomilu knjiga, od ideoloških pa do klasika. Napisao sam ove tekstove od kojih će biti sastavljena knjiga, značajno sam se fizički izgradio i pročitao sam gomilu knjiga koje verovatno nikad ne bih pročitao i psihički sam se izgradio na jedan užasno pozitivan, odmeren, životno nastrojen način. Za mene je zatvor ispao jedna fantastična životna škola, jer sam ja tako odlučio. Odlučio sam da od tog za nekog fatalnog životnog poraza stvorim jednu genijalnu pobedu volje pojedinca nad državom. Tu gde je za neke bio kraj sveta i jedna beskrajna tragičnost, za mene je tek počinjala jedna borba iz koje sam izašao kao pobednik, zahvaljujući sebi i zahvaljujući golemim carevima i caricama koji su bili uz mene.
06. Kapiram da to rečima nema šanse da se opiše, ali daj nam bar neku ideju kako izgleda biti 23 sata dnevno u sobi zatvoren sa krdo ljudi (mada to što oni zovu soba to je pre tamnica jer nema niti jedan prozor koji gleda na spolja), i koliko je zapravo tačna ona Mošina da nije teška robija nego robijaši?
- Znaš kako, to življenje 23 sata dnevno u jednoj sobi je pre svega psihički zamorno i mnogo jebeno dosadno. Pogotovo kad ni ne izađem nekim danima na šetnju kad se pubovi izgasiraju pa izvode blok u 6 ujutru odmah posle smene. Budem u fazonu: “ma zapali me, brate, sa time”, ili zimi po onom paklu od minus 20 ne izlazi mi se nikako, pa zaređam 48 sati u sobi i smorim se ko krastavac u tegli. Postoje najrazličitije varijante i sitnice koje te smaraju u tom suživotu sa još desetak ljudi u jednoj sobi koja je realno predviđena za jedno 4–6 ljudi. Sam koncept grupne sobe od desetak–petnest ljudi je kao stvoren za uništenje ljudskog dostojanstva i ponižavanje čoveka. Cela poenta je da ti država kroz svoj represivni aparat slomi volju i pretvori u najobičnijeg roba na kojem može da se iživljava kako god hoće, da te potpuno dehumanizuje i zato se u javnosti i kreira ta slika o robijašima kao nekim zlikovcima (šta uopšte znači dobro i zlo!) od kojih država štiti pošten narod tako što ih zatvara u neke katakombe i šalje na temeljno psiho-fizičko uništavanje od strane nekih isfrustriranih govnara koji poslušno, bez pitanja izvršavaju svako naredjenje i ako treba kidaju za taj krvoločni poredak, sve to za neko bedno parče koske od 30-40 soma dinara. Naravno, umeju robijaši da budu jako teški, ali nisu oni jako teški zato što su to neki pokvareni ljudi koji vole da se iživljavaju, maltretiraju itd, već su teški zato što žive u jednom užasnom okruženju koje neke od njih pravi takvim ljudima, što je i normalno, jer su ljudi generalno onakvi u kakvoj strukturi funkcionišu, to jest ako žive u jednoj kretenskoj, autoritarnoj strukturi koja je protiv ljudi, onda će i oni vremenom takvi postati i tako će se ponašati. Znači, robijaši nisu teški po sebi, već ih zatvor pravi takvima, jer je robija ta koja je neljudska i zapravo teška. Realno, koji ljudi su stvoreni da budu 23 sata zaključani negde sa gomilom drugih ljudi! Trebalo bi malo te pubove, tužioce, sudije, političare i gazde poslati u zatvor, pa da vide kako je to, ali u suštini ne bi trebalo ni njih, jer zatvor ni ne treba da postoji, već ih treba lepo poslati na smetlište istorije , isto onako kako su naši preci poslali okupatora u narodno oslobodilačkoj borbi.
07. Ajoj bre, još brdo pitanja bi ti ja sad postavio, znaš i sam kako to ide, ali pošto je ovo ipak samo opskurni intervju daj da pređemo da poentu tj. na zašto smo se ovde skupili. Naime, ti si konačno rešio da digneš ovu priču na viši nivo, tamo gde realno i pripada, i da izdaš knjigu sa svim tim tekstovima, ko se bre usudio da to izda? Sad zvučim ko Milomir Marić jebiga. Znači, ko su ti fanatici što na temelj države udaraju, što oće i ovo malo represije u vidu zatvorskog sistema da nam ukinu? Druga stvar, pa ti bre ladno u tim tekstovima cinkariš one poštene bogobojažljive pubove ključare, ono fino osoblje, a vamo ti kao ne valjaju cinkaroši? Ne valja ti poso, malo si ti ležo druže moj, vratio bi ja tebe na jedan popravni, pa ne zovu džaba CZ od milja i Koledž, zar ne?
- Da, ovo i jeste na neki način suštinsko pitanje, jer kapiram da ljude zanima ko su ti bezobraznici koji smeju da bez blama objave ove tekstove i još da ih promovišu, iako su suštinski antidržavni. Rećiću ti bez uvijanja, u pitanju je jedna ne preterano velika, ali izuzetno dobro organizovana grupa ljudi koja je u smrtnoj zavadi sa državom Srbijom i kapitalističkim poretkom. To je Anarhosindikalistička inicijativa, čiji sam i sam ponosni pripadnik, a Centar za liberterske studije, naša izdavačka kuća, konkretno, štampaće knjigu kao što je i tvoju štampao. Što se tiče cinkarenja bogobojažljivih pubova ključara, ako je to neispravno i ako je to što sam napisao kakva su pandurska govna stvarno cinkarenje, onda sam ponosan što sam takav cinkaroš, jer celokupna javnost mora da zna kakva je to jedna neljudska, sadistička stoka za koju ne postoji nikakvo opravdanje. Kenja mi se kad čujem ono opravdanje “oni samo rade svoj posao”, pa što ne nađu drugi posao, “pa nema drugog posla”, onda neka umru od gladi, jer što bi meksički revolucionar Emiliano Zapata rekao “bolje je umreti na nogama nego živeti na kolenima”, a pubovi su izabrali da žive svoje živote poslušno klečeći na kolenima pred svojim kapitalističkim gospodarima, da bezuslovno ispunjavaju svako njihovo naređenje i da brane interese svojih gospodara, a ti interesi su strogo antinarodni, usmereni protiv radničke klase, koja sačinjava daleko najveći deo svetske populacije. Nikada neću moći da imam razumevanja za te parazite koji su izdali radničku klasu, klasu iz koje dolaze i svojom voljom odabrali da služe krvnike naroda, da služe one tlačitelje koji u različitim oblicima i pod različitim imenima tlače sve narode sveta stotinama godina. Za takva bića me onako snažno zabole kurac da li misle da sam ih cinkario, da li sam ovakav ili onakav, jer oni za mene predstavljaju sav idiotizam današnjice, to su bezmozgaši u uniformama koji su slika i prilika svega onoga što prezirem i protiv čega ću se boriti dok god dišem, tako da mislim da sam ti objasnio šta mislim o “cinkarenju pubova”.
08. Aj sad konkretno, šta je zapravo ta knjiga, koja ti je ciljna grupa, kome je sve namenjena (oće li biti tekstovi koji su već na blogu ili i novi), gde će moći da se kupi, naruči, i sve vezano za to?
- Knjiga će biti skup od 30 i nešto tekstova koje sam napisao što u CZ-u, što u Valjevu na izdržavanju kazne i tu će biti svi tekstovi sa bloga, plus još gomila neobjavljenih tekstova. Mogu ti reći da osim svih najočiglednijih tema koje su se nametnule, obuhvatio sam i neke za običnog smrtnika koji nije bio unutra verovatno prilično čudne i neverovatne stvari, kao recimo “Sobna dekoracija”, “Proslava Nove godine u CZ-u”, “Delfini” (ko zna – zna, ko ne zna – znaće), i još svakakvi aspekti robije u CZ-u koji su prilično neverovatni, ponekad mučni, ali uglavnom samo suludi i koji zapravo najviše govore o jednoj neverovatnoj kreativnosti i domišljatosti ljudi koji su zatvoreni u četiri zida sivila, koji su bukvalno prinuđeni da osmisle sebi neku vrstu života ne bi li im to pomoglo da ne prsnu skroz, da se malo izduvaju i da očuvaju svoj razum za neka bolja vremena kada će ceo taj boravak unutra biti samo jedno sećanje na bespotrebno i nelogično smaranje koje su izdržali i koje su što bi rekao Oskar Davičo “preživeli uprkos životu”. Knjiga će moći da se kupi u knjižarama širom Srbije, kao i kontaktom preko interneta sa distribucijom Centra za liberterske studije (CLS) , preko bloga, fejsbuk stranice “Zatvorska Priča”, kao i preko fejsbuk stranice CLS-a.
09. A ne misliš da bi možda mogao da imaš problema zbog ovakvog tipa knjige, a posebno ako krene masovno da se čita kako se meni javlja da će biti? Zamisli (dalekobilo) padneš opet i sačeka te ista ona ekipa tamo, i to iz fazona – opa, evo došo nam opet onaj pisac, onaj umetnik, onaj što nas ovekovečio, slobodanka mu kliče?
- Nije da ne mislim da ne mogu da imam problema zbog knjige, već znam da ne mogu da imam problema zbog knjige ni sa kim osim sa represivnim aparatom države Srbije, jer svako ko pročita ovu knjigu, a nije pandur, političar, kapitalista ili njihov simpatizer, sasvim sigurno će kapirati celokupnu priču i pružiće mi podršku. Očekujem da ova knjiga naiđe na masovnu podršku svih ljudi – od mojih prijatelja, običnih radnika, studenata, navijača, huligana, onih burazera koje država naziva kriminalcima, a samo su braća sa planom da poboljšaju kvalitet svojih života, robijaša, bivših robijaša, najrazličitijih supkulturnih grupa, umetnika, nezaposlenih i svih onih kojima je borba protiv svih nepravdi ovoga sveta na srcu, tako da nemam razloga da se zentam od bilo čega i bilo koga, jer svako ima neke dušmane. Imam ih i ja, ali to je sve samo deo ove borbe zvane život, a znaš kako, život je samo jedan, a ja nisam neko ko odustaje.
10. Dobro, malo smo se našalili ali u biti nažalost i nismo, stoga evo za kraj jednog malo ozbiljnijeg pitanja. Sad kad s ove pozicije posmatraš, CZ je iza tebe, sve te “ustanove” su iza tebe, godine su prošle, da li si uspeo da skontaš koja je prava svrha tih zatvora u Srbiji, čemu to zapravo služi, jer ja evo razbijam glavu već skoro čitavu deceniju a i dalje ništa skapirao nisam, al’ kontam ti si ipak bio na pravoj, realnoj robiji, pa si kapiram imao mnogo više vremena da uđeš u suštinu problematike, pa te pitam konkretno da mi odgovoriš al’ skroz otvoreno, zašto uopšte postoje ti zatvori i ko tu koga zapravo od koga čuva?
- Ovo je u suštini najozbiljnije i po mom mišljenju ključno pitanje ovog intervjua. Još sa 15 godina sam shvatio da sa ovim svetom u kojem živimo nešto katastrofalno nije u redu. Kao vrlo mlad sam video mnogo toga trulog, bolnog i izopačenog i u dosta toga sam i sam učestvovao. Godine su prolazile i trulež je postajao sve veći, gledao sam raspadanje porodice, smrt, navlačenje na gudru, kocku, odlaske na robiju. Sve je delovalo prilično besmisleno, ceo svet je delovao kao izuzetno pogrešno mesto, mesto na kom baš u onom trenutku kad hoćeš da poletiš, da se vineš u visine sreće, emotivnog, materijalnog i svakog drugog blagostanja, nešto ti saseče krila, nešto te povuče na dole, nešto te krvnički zadrži. Razbijao sam glavu par godina šta je to, da li je to neka tajanstvena sila, da li je to neki bog ili šta koj kurac i eventualno sam negde oko 18-te godine shvatio da je to ovaj poredak u kojem živimo, da je to ovaj sistem, da je to jebeni kapitalizam koji koči celokupno čovečanstvo da iskusi stvarnu, nesputanu istinsku slobodu, izobilje svega onoga što čini ljudsku sreću, da je to ono što nam ne da da poletimo u svemir naših želja, htenja i večitih nadanja. Tada sam skapirao, iako još nisam bio na robiji, da je ceo svet jedan veliki zatvor i da je glavno ishodište mog života upravo u tome da budem deo te borbe za oslobođenje od tih neljudskih lanaca koji nas stežu i prave nam krvave rane. Shvatio sam da prosto moram da budem deo one sile koja planira najveće bekstvo iz zatvora u istoriji čovečanstva, jer je život u tom zatvoru neizdrživ. Znaš, mnogi ljudi to kapiraju, ali se plaše te borbe, plaše se izazova i patnji koje ta borba nosi sa sobom, jer mnogi ljudi su morali i moraće da daju i ono najdragocenije, svoje živote u toj borbi kako bi konačno počela prava istorija čovečanstva, kako bi prestalo to puko preživljavanje i kako bismo konačno počeli da živimo. Državna institucija zatvor je samo društvo u malom, to je jedna hiperrealnost u kojoj su sve pokvarenosti sistema hipertrofirane, 500 puta veće, i tu ko ne zamrzi ovaj poredak, ko ne zamrzi državu, iskreno, za mene je potpuno izgubljen čovek, i zato mi je bilo jako drago što većina robova koje sam upoznao iz dna duše mrzi sistem. Da ti konačno odgovorim na tvoje pitanje, zatvori služe da bi čuvali državu od naroda, kao i svi represivni aparati, murija, državna bezbednost, sudovi, sva ta sranja služe kako bi čuvala buržoaski kapitalistički poredak od naroda, to jest od radničke klase i svih njenih oblika. Tek kada budu uništene sve države sveta, sve granice, sve institucije represije, sva hijerarhija i svi autoriteti, tek će onda biti uništeni i svi oblici zatvora, a to će se ostvariti jedino revolucijom koja će biti delo naroda, a ne neke tajanstvene sile, jer nas neće niko spasiti do nas samih, zato što će “oslobođenje radničke klase biti delo samih radnika ili ga neće ni biti”, a ja sam spreman da sve pare stavim na to da će ga itekako biti.
