Ćale ga ko malog početkom 80-ih vodio na istok, cigane nazivao kalašturama, hteo i da se potuče nako pjan. Pričo mu kako su se '68-'72 ganjali s kalašturama i 3 sata pre tekme oko JNA. Danas skroz obrno ploču, kaže navijači, ma to sve go huligan, narkoman i kriminalac. Poriče da se ikad tuko s ciganima, kaže u moje vreme to bilo drugačije, na fer, šmekerski, a ovo danas sve ološ. Naravno, laže da nije bilo noževa a izlazio u zemunsku Sinagogu po zlu poznatu početkom 70-ih. Uzrečica mu "Jebem ti Partizan". Danas kad mu se omakne da ode na neku tekmu tri dana kune malog što ga nagovorio da se gura po istoku dok Partizan po običaju gubi. Jebem ti Partizan, nikad više neću otići na utakmicu. Mance, Živković, Klinčarski, Varga, to su bili igrači, a ne ove pičke danas. Još ona stoka od navijača, samo bezveze pale baklje i prekidaju utakmicu, šta im to znači, što to koj' kurac rade, samo štete Partizanu, jebo im ja mater. Pu, jebem ti Partizan. Mrzi i sebe i Partizan...
Srbi 2 sinoć izgubiše od Srba 1. Ma čudnog li mi čuda...a vi'š opet mi je tužno i doista šokantno da neki taj poraz u Beogradu slave još od sinoć kad su bili pjani, a ko fol valjalo bi se na pos'o gistro mi ga šatro. U cilju smirivanja stasti, pomirenja i budućeg suživota naše sitne đece, postavljam ovu predivnu ariju u kojoj je skroz plastično opisana ta praiskonska neizmerna ljubav između Srba 1 i Hrv...ups, greška jbga, dakle LJUBAV između Srba 1 i Srba 2. LOVE IS IN THE AIR. :)
- desno je prastari "bogumilski" stećak iz sredine 19. veka koji se nalazi na jedno 200 metara od moje kolibe, dok je levi trenutno nastanjen u Etnografskom muzeju u Beogradu -
A short video of my guerrilla-survivalist estate, that I recorded yesterday at undisclosed location near Banja Vrujci, Serbia, Fuck EU!
Jebeni VVAR se ovde nikad nije ni završio: PTSP, F-dijagnoze, narkoze, alkoholizmi, skromno nasilje u krugu porodice, besnilo, patologija, nekrologija, nekrofilija, jednom rečju Lud'lo...al' nikako ono iz Tuzle. Jabukovac, Novi Banovci, Velika Ivanča, Žitište, pa bre sama imena tih sela dovoljno govore da se radi o nekakvim paganskim okultnim pizdarijama, to bre sve sekta i vlaška magija, šejtanizam, ritualna ubistva još onomad kad je onaj Bazdmeg Kroulijevac početkom 90-ih pobio svoje drugove vojnike u Leskovačkoj kasarni, a mesecima šetao tetovažu sa datumom masakra, al' jbga kad ga niko nije shvatio ozbiljno. A da ne pričamo o Pohorskoj, o Vobu iz Inđije, o Miliću-Miliću Satanisti što zaklo kevu, o vađenju organa, o mesaru iz Surčina, ma bre nema kraja toj listi. Shvatite: VVE ARE AT VVAR!
"Jezivi masakr u kojem je noćas Siniša Zlatić (38) u Žitištu kod Zrenjanina ubio pet osoba i ranio 20 ljudi, nažalost, podseća na monstruozne zločine u Velikoj Ivanči, Martonošu, Jabukovcu, Horgošu i Leskovcu koji su u poslednjih 15 godina šokirali Srbiju.
Krvavi pir u banatskom selu je već treće masovno ubistvo u poslednje tri godine u kojima je život izgubilo ukupno 24 osoba.
Krvava svadba u Martonošu
Rade Šefer (55) iz Sente ubio je 17. maja prošle godine šestoro ljudi u Oromu i Martonošu kod Kanjiže, dan nakon svadbe sina Vlastimira. Neuračunljivi ubica lovačkom puškom usmrtio je Vlastimirovu suprugu Nataliju (25), njene roditetelje Karolinu i Šandora Bajtaija, bivšu suprugu Rožu (47), taštu Izelu (68) i Jenea Traćik (74). U jezivom masakru teško je Ranio Natalijinu tetku Natali i to pred maloletnim detetom. Da bi zaštitio dete i suprugu, Natalin muž Emanuel Danjoj, francusku državljanin, ubio je Šefera u samoodbrani.
Rade je zločin počinio odmah pošto je izašao iz policijske stanice gde je bio na trežnjenju pošto je na svadbi napao bivšu suprugu i mlađeg sina Aleksandra. U krvavi pohod je, navodno, krenuo kako bi spasio sina od "muka sa ženama kroz koje je on prošao". Šefer se nije slagao sa izborom svog starijeg sina, o snaji je pričao sve najgore, a bivšu suprugu, sa kojom se razveo godinu dana pre zločina, optuživao je da je ona odabrala ženu za Vlastimira.
Masakr u Velikoj Ivanči
Ljubiša Bogdanović (60) rano ujutru 9. aprila 2013. godine ubio je pištoljem CZ 88 čak 13 osoba među kojima sina Branka (42), majku Dobrilu (83), teško ranio ženu Javorku, a potom hicima u glavu u čak pet kuća pobio najbližu rodbinu.
Sve žrtve usmrtio je na spavanju. U jezivom pokolju život su izgubili i supružnici Mihajlo (61) i Milena (61) Despotović, njihov unuk Goran (23) i njegova žena Jovana (21), kao i dvogodišnji sin David, zatim komšinica Ljubina Ješić (64) i njen sin Miloš (48), komšija Velimir Mijailović (78) i njegova supruga Olga (79), rođaka Dragana Stekić (50) i njena majka Danica (78).
Veći masakr sprečen je po dolasku policijske patrole, jer je Bogdanović, kada ih je ugledao, pucao sebi u glavu.
Bogdanović je imao dozvolu za nošenje oružja od 1981. godine, a pištolj do masakra nikada nije koristio niti je do tada imao problema sa zakonom. Važio je za imućnije domaćina, bio je u ratu pošto je 1991. godine mobilisan u Mirkovcima u Slavoniji i tamo je proveo četiri, pet meseci. Kada se vratio nije želeo da priča o ratu.
Jeziv pir u Jabukovcu zbog "crne magije"
Masovno ubistvo koje je šokiralo čitavu javnost dogodilo se u julu 2007. godine u selu Jabukovac kod Negotina, kada je tada tridesetdevetogodišnji Nikola Radosavljević u crno zavio šest kuća u rodnom selu. Radosavljević je imao psihičkih problema i lečio se u Austriji u kojoj je živeo i radio. Verovao je da je bio meta crne i vlaške magije koju su mu bacale komšije zbog čega se, nakon svađe sa ženom i pokušaja samoubistva skokom u bunar, odlučio na ubilački pohod.
Radosavljević je oko 17 sati pretukao suprugu, a zatim je skočio u bunar s namerom da izvrši samoubistvo. Otišao je do svoje kuće po pušku i uputio se prema selu gde je najpre ubio tri osobe - Veljka Đorđevića (58), njegovog sina Dragana (22), i taštu Marinu Kutkurenović (75).
Zatim je usmrtio supružnike Draginju (55) i Branislava Borongića (57), Persu Banković (37), Branislava Badejevića (30), Srđana Bađikića (15) i Aniku Čogić (62). Teško je ranio Sinišu Bađikića (36) i Vanucu Baderević (70), čije je zdravstveno stanje kasnije stabilizovano. Poslat je u psihijatrijsku ustanovu Centralnog zatvora.
Nerazjašnjeni masakr u Horgošu
U Horgošu u blizini Subotice, februara 2005. dogodilo se šestostruko ubistvo, kada je ubijena čitava porodica poznatog trgovca iz tih krajeva Nandora Salme, njegovi roditelji, žena i dvoje maloletne dece. Po verziji istražnih organa, u prizemnoj kući u kojoj su živeli najstariji članovi porodice, Jožef Salma (69) je ubijen s više uboda nožem, a njegova supruga Jolan (65) usmrćena je s više uboda nožem i presecanjem grkljana.
U istom dvorištu, u kući s potkrovljem, njihov sin Nandor (40), snaja Neli (34) i njihovo dvoje dece, David (13) i Beti (9), ubijeni su iz blizine s po jednim metkom iz pištolja kalibra 7,65 milimetara. Pretpostavljalo se da je ubistvo naručio biznismen iz Mađarske sa kojima je sarađivao Nandor Salma. Istraga ovog ubistva je i dalje u toku.
Ubio sedmoro zbog "ljubomore" u Leskovcu
Nezapamćena tragedija dogodila se i u julu 2002. godine u Leskovcu kada je Dragan Čedić ubio sedmoro i teško ranio još četvoro ljudi. Čedić je, zbog dugotrajnih bračnih razmirica i razvoda, pucao na svoju bivšu suprugu, Biljanu Čedić (28), a potom ubio još četiri osobe: rođene sestre, Ivanu Klačić iz Požarevca i Jelenu Zdravković iz Leskovca, njenog supruga Bobana Zdravkovića i komšinicu.
Prethodno je u bilijar klubu i na ulici usmrtio Nenada Lukića (31), Biserku Ristić, a njenog supruga, Blagoja Ristica i sina starog 16 godina, ranio. Zločinac se ubio, a njegovo telo nađeno je prvog septembra 2002."
"Documentary road movie following Milan Radonjic, the star of 'Commercial Tarot' on his odyssey through rural, provincial parts of Serbia, where he's invited to be the guest of honor at local TV stations. On his journey Milan will explore and reveal the characters of people living at the very edge of society, the ones who lost their jobs during transition, refugees from Bosnia and Kosovo, war veterans, invalids, sick people, betrayed lovers, girls possessed by demons, lonely pensioners, exorcists and all other people asking him for help and solution to all their problems."
"Mnogo je država u svijetu u čijim nogometnim prvenstvima postoje utakmice koje prati posebna policijska pripravnost, nemile scene navijačkih ratova, a često i ubistva navijača suparničkih klubova. Činjenica da se ljudi ubijaju zbog boja svojih timova, ne predstavlja ništa spektakularno i spada u općepoznate i relativno prihvaćene devijacije savremenog društva.
Ipak, historija nogometa bilježi da su sukobi na zelenim terenima bili povod pravim ratovima. To se prvi put dogodilo 14. jula 1969. godine kada je El Salvador napao Honduras, a indirektni povod ratu bio je sukob navijača tih država tokom kvalifikacijske utakmice za Svjetsko prvenstvo u Meksiku ’70.
Istina, razlog za izbijanje sukoba bio je problem vlasništva nad zemljom u graničnim područjima te dvije države, odnosno pokušaj Hondurasa da zemljišnom reformom oduzme dio posjeda građanima El Salvadora i dodijeli ga svojim državljanima. Iako je taj oružani sukob trajao šest dana, spor je u potpunosti okončan tek 1980. godine mirovnim sporazumom.
Deset godina poslije, nekoliko dana nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, u vrijeme početka raspada Jugoslavije, u nedjelju 13. maja 1990. godine na zagrebačkom stadionu Maksimir dogodilo se, navodno, nešto slično. I danas postoje ljudi koji će reći da je ta utakmica između Dinama i Crvene Zvezde bila uvod u rat između te dvije bivše jugoslavenske republike.
Taj događaj američka televizijska kuća CNN uvrstila je među pet nogometnih utakmica koje su promijenile svijet. Na toj listi, maksimirski događaj zauzeo je četvrto mjesto. Onim šta se, zaista, događalo u Zagrebu tog 13. maja, bavi se dokumentarni film Igora Grahovca "Nedjelja 13."
Namjera filma je predstaviti svjedočanstva učesnika događaja od kojih većina, bar do danas, nije poznata javnosti.
Prikazano je šta se događalo uoči utakmice na maksimirskom stadionu, ali i izvan njega. Svoje poglede i sjećanja u dokumentarnom filmu "Nedjelja 13." iznose kompetentne osobe: navijači Bad Blue Boys i Delije, pripadnici Službe državne bezbjednosti, pripadnici tadašnjih milicijskih jedinica, novinari, predstavnici klubova i igrači oba tima...
Film je realizovan u koprodukciji Al Jazeere Balkans i B-produkcije iz Zagreba. Korišten je zanimljiv materijal iz arhiva HRT-a i RTS-a koji su, također, koproducenti filma."
"Mnogo je država u svijetu u čijim nogometnim prvenstvima postoje utakmice koje prati posebna policijska pripravnost, nemile scene navijačkih ratova, a često i ubistva navijača suparničkih klubova. Činjenica da se ljudi ubijaju zbog boja svojih timova, ne predstavlja ništa spektakularno i spada u općepoznate i relativno prihvaćene devijacije savremenog društva.
Ipak, historija nogometa bilježi da su sukobi na zelenim terenima bili povod pravim ratovima. To se prvi put dogodilo 14. jula 1969. godine kada je El Salvador napao Honduras, a indirektni povod ratu bio je sukob navijača tih država tokom kvalifikacijske utakmice za Svjetsko prvenstvo u Meksiku ’70.
Istina, razlog za izbijanje sukoba bio je problem vlasništva nad zemljom u graničnim područjima te dvije države, odnosno pokušaj Hondurasa da zemljišnom reformom oduzme dio posjeda građanima El Salvadora i dodijeli ga svojim državljanima. Iako je taj oružani sukob trajao šest dana, spor je u potpunosti okončan tek 1980. godine mirovnim sporazumom.
Deset godina poslije, nekoliko dana nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, u vrijeme početka raspada Jugoslavije, u nedjelju 13. maja 1990. godine na zagrebačkom stadionu Maksimir dogodilo se, navodno, nešto slično. I danas postoje ljudi koji će reći da je ta utakmica između Dinama i Crvene Zvezde bila uvod u rat između te dvije bivše jugoslavenske republike.
Taj događaj američka televizijska kuća CNN uvrstila je među pet nogometnih utakmica koje su promijenile svijet. Na toj listi, maksimirski događaj zauzeo je četvrto mjesto. Onim šta se, zaista, događalo u Zagrebu tog 13. maja, bavi se dokumentarni film Igora Grahovca "Nedjelja 13."
Namjera filma je predstaviti svjedočanstva učesnika događaja od kojih većina, bar do danas, nije poznata javnosti.
Prikazano je šta se događalo uoči utakmice na maksimirskom stadionu, ali i izvan njega. Svoje poglede i sjećanja u dokumentarnom filmu "Nedjelja 13." iznose kompetentne osobe: navijači Bad Blue Boys i Delije, pripadnici Službe državne bezbjednosti, pripadnici tadašnjih milicijskih jedinica, novinari, predstavnici klubova i igrači oba tima...
Film je realizovan u koprodukciji Al Jazeere Balkans i B-produkcije iz Zagreba. Korišten je zanimljiv materijal iz arhiva HRT-a i RTS-a koji su, također, koproducenti filma."
Da skratim. Prvo bih se zahvalio drugarima s Vidikovca koje nisam znao od ranije a opet im nije bio cim da me dovedu do stadiona, jer je prevoz bio u totalnom haosu (59,50) a i nisam bio na Banjici sigurno 15 godina. Dakle došo, fino ušo na zapad da nađem moje društvo s Vidikovca, i odma' tu izvalim novu tribunu na jugu i to bogme bahato punu, znači skroz nadrealan prizor. Po mojoj ne baš tako pouzdanoj proceni na jugu je bilo circa 450 Forsa + 100 ljudi na zapadu uključujući i gornju tribinu gde su bili stacionirani klinci, njih jedno 30-ak. Na početku idu plavi dimovi i surovo navijanje čitavo prvo poluvreme. Na početku drugog baklje i još veći keos, ali o tome zasigurno bolje govore fotke tako da zaista nema potrebe da ja sad davim i glumim tu neku elokvenciju i novinarstvo, te stoga gledaj ove fotke i kuliraj.
Ovu kazetu smo moja sestra i ja, još ko jako mala dečica slušali al' bukvalno do iznemoglosti, a posebno noću kad su svetla pogašena pa ko fol pred spavanje. Posebno smo obožavali ovu verziju "Ivice i Marice" tako da smo "Mačka u čizmama" uglavnom preskakali. Inače, ove priče za decu sa muzikom i pevanjem je tada radio Jugoton, tako da ima veoma specifičnih glasova meni tada nepoznatih hrvatskih pozorišnih glumaca, al' je to bilo tako dobro ukomponovano uz pesmu i muziku da su nam sve do danas ostali urezani u sećanje nebrojeni citati pa i čitave pesmice koju su malo je reći genijalne. Mi smo to slušali kad smo imali jedno 4-5 godina, dakle pre čitave 3 decenije, pa opet uvek kad pitam moju seku - "Ivice, a zašto sova ne spava?" - ona spremno odgovori strogim glasom - "Spavaj ti, pa će spavat i ona" - a to je samo jedan od citata iz tih dijaloga koji vode bratac i sestrica. Uglavnom, sve preporuke da ovo preslušate sa svojom sitnom dečicom (mislim da ima i na jutjubu), jer ovo nije klasična verzija priče braće Grimm nego je ipak malo prilagođena zbog malo kao zajebanog kanibalizma u originalu. Inače, glavna melodija iz priče by Milivoj Koerbler je kasnije postala i osnova za matricu kultnog ZG hip-hop benda Bolesna Braća i njihovu zasigurno najluđu a meni i najjaču pesmice "Čiča Miča". Dakle, ne oklevajte no uživajte u ovoj duploj penetraciji, yeah!
Pišem ovaj tekst ne što volim nego što me muka naterala, a najviše iz razloga jer su mi skroz dokurčili tako ti buržujčići koji tripuju urbanu gradsku priču, lažne skvotove, gistro okupacije bioskopa, i uopšte taj art aktivizam i buntovništvo. Mnogima će zvučati neverovatno ali ja donedavno zaista pojma nisam imao da se takvi oblici života nazivaju "hipsterima", jer 90-ih takvi likovi su bili klasični zeldiji koji su se vozili dobrim kolima na fax, dakle nisi uopšte imao dodirnih tačaka s njima. Danas se to ali' skroz promenilo, samo su se maskirali u taj kao urbani fazon, i postali pankeri, tehno manijaci, anarhisti, feministkinje, filmofili, ma sva moguća ludila koja se mogu smisle, samo je navodno poenta biti skroz drugačiji, svoj i autentičan, dakle ako već ima malo veća ekipa ljudi koja se bavi npr. žongliranjem onda to više nije trip pa biraš nešto što će biti isključivo tvoje, ne bi li na kraju postao prepoznatljiv u tim krugovima i dostigao nivo "urbane gradske face", jer to je kao vrhunac svega i zapravo cilj svakog poštenog hipstera. Ali meni oni i dalje ništa ne smetaju, nek radi bre svako šta god oće. Problem nastaje kada počnu da kukaju kako se teško živi u Srbiji, kad krenu sa tom svom predstavom kako nemaju gde da žive pa moraju u skvot, a vamo imaju prepisana 2-3 stana na sebe od kojih im je ma samo jedan dovooljan da iznajmljuju pa da su prepuni keša. Ma teraj to u kurac, klasična ona akcija "pišaj po sirotinji". Ide tako ulicom pocepan i gistro gladan a u novčaniku kreditna kartica i tako te akcije. I zapravo jedini problem te omladine je u tome što jednostavno više ne znaju šta će sa tim parama, dosadilo im to bahanalisanje, i sad su odlučili da žive kao siromašni umetnici i aktivisti. Naravno ova pojava nije od juče, bilo je ovih urbanih pojava i 90-ih. Sećam se jedne ribe, zvali smo je Maja Brka jer je bila crust pankerka i nije depilirala brkove, i tako se raspadala u onim standardnim anarho-hipi nošnjama, a to ako ne znate to vam je uglavom polovna military odeća, vijetnamke pocepane i pohabane i one maslinaste pantalone sa džepovima sa strane, i neke cokule. E, ona je tih godina kad se više smorila od lokalne ekipe otišla da živi u nekom skvotu preko, a ćale joj bio direktor ili vlasnik ne sećam se tačno koje fabrike u Smederevu, i znači mogla je sama solo sebi al' ceo taj skvot da kupi sa sve okućnicom. Al' dobro, 90-ih je ipak to bila mala grupica tih pankera, ostali su bili dobrotojeći zeldiji, a danas da bog sačuva, danas ne možeš da izvališ ko je tu ko više. Mada uvek se postavlja ono zajebano pitanje: dal' bi se i mi tako možda ponašali da smo na njihovom mestu, da nam je život bio lagodan, da smo jednostavno imali toliko keša da nam čak i dosadi? Iskreno, voleo bih to da probam, da bar na par meseci mogu da se bahatim do kraja, da vidim baš dal bi mi ikada dosadilo. Šta vi mislite?
Imam taj problem...jbga ja izgleda uvek imam po neki problem pa kao kukam, al' to je valjda normalno, kao stil izražavanja, jer pre ću da kukam nego što ću da budem diskretno-konspirativan oko stvari koje mi smetaju. Dakle, govor, taj upotrebni govor je još od 90-ih postao jako problematičan na ovim prostorima a kako čujem iz belog sveta i tamo, a zapravo sa zapada je pritisak oko tog politički korektnog načina izražavanja i pristigao, jer oni tamo imaju problem sa crncima, tj. pre crnci sa njima jer su ih ovi držali ko robove decenijama, pa sad kad su iz nekog razloga odlučili da to nije OK, sad imaju potrebu da im navodno nadoknade tu patnju i duševni bol, da ih namire, umire, jer ih kao grize savest, ali naravno ne u smislu da će da im plate odštetu u vidu keša kako bi to bilo i logično, nego tako tim nekim trikovima, od onog da su im prvo dali pravo glasa, dopustili im da se voze i u prednjem delu autobusa, dali im da pišaju u njihovim pisoarima, da jedu u istim restoranima, da se školuju u njihovim školama, pa do toga da su im čak jednom dozvolili i da predsednik bude crnac, ali to je naravno bilo samo jednom, znači sad je bio Obama i ćao, zdravo, više nije s nama, ispunili su kvotu.
Ali tu nije kraj njihove velikodušnosti, ono što je meni najzanimljivije je taj novonastali PC (politički korektan) govor, pa je tako Crnja postao Afro-Amerikanac a da pojma nije imao, znači standardno NIGGA' je svedeno na N-WORD, doduše ima tu i F-word, B-word, pa i cela abeceda tih word forica, nastalih od reči koje su označene kao uvredljive za pojedine grupacije ljudi. I to se sad tako fura masovno po školama i medijima, a zapravo kad malo bolje razmisliš time ništa nisu postigli i dalje je taj rasizam mama u Sjedinjenim Državama i realno je da bi Crnci trebali da se pobune i da ih razjebu za ono šta su im ovi radili, a na prvom mestu zbog toga što su ih upravo ti crnci načinili bogatima, radeći na njihovim farmama za hranu i smeštaj, i to bogami smeštaj za medalju. I sad ovi jbga bogati a crnci kuliraju u getu. Mada što reče Sđu - "rep je nastao iz bunta politici, crnci su u marici, belci na ivici", dakle i belci su sad u tom istom sranju, jer većina je white trash sirotinja, ali ipak je najbitnija ova srednja klasa, jer po stanju u srednjoj klasi se obično vidi kolko je ko puko, i to je možda najbolje prikazano u vrh filmu Falling Down (1993) sa Majkl Daglasom, gde tačno vidiš čoveka koji je ceo život bio na toj ivici, i onda jednog dana samo prso i krenuo da pada, usput sjebavajući sve i svakoga. Znači ako su belci u toj fazi pa gde su bre onda crnci? Eno gde su, gledali smo akcijanje iz Fergusona. E sad, da bi se ta pobuna ipak što više izlovala i ugušila postoji taj PC govor, jeste da je privid i da je prevara ali naivnog back porch monkey-a i liberalnog belca koji mu obično pomaže i daje mu gas, drži u iluziji da smo kolko tolko dobri i fini jer ne vređamo jedni druge, tj. barem ne javno i ne u oči. A to što ja kad se vratim kući s posla, jebem mater crncima na sav glas, pa se napijem sa drugarima pa tek onda osujem paljbu, to je moja privatna stvar. Bitno je samo da se mi ne mrzimo javno, a ja ću ti posle jebati majku tajno. Pa normalno.
E vidite sad, taj talas novogovora, cenzure i PC foliranja, 90-ih je pristigao i u Srbiju i to u početku lagano preko nevladinih organizacija, a posle i malo bahatije putem zakona uslovljenih od EU, da bi danas to bila zvanična priča na nivou države, pa je sad i u udžbenicima, na medijima, dakle svuda gde se to može kontrolisati.
Danas znači nije lepo reći cigan, šiptar, peder, kosovar, balija itd.etc. jer se neko uvek nađe uvređen, ali zadržimo se za sad samo na ovim osnovnim tradicionalnim srpskim izrazima kao što su CIGAN i ŠIPTAR. Jbga, ja se nažalost ne sećam 70-ih, jer sam bio što se kaže "mala biba" ali tu je uvek bio moj ćale da mi osveži sećanja tokom kasnijih godina. Dakle, 70-ih reč Cigan nije bila reč koja se koristila samo za Rome, ili za navijače Zvezde, mada je moj ćale više voleo da ih zove Kalašture, naravno tu mislim na navijače Zvezde a ne na Rome. Pored toga, Cigan se koristilo za sve što je, kako da vam kažem, ciganjski jbga? Dakle kad je neko Gan on je bio Gan mio, ma koje vere il' nacije bio.
Na prvom mestu to su podrazumeva se bili ovi ganciji standardni kalašture, dakle navijači iz suprotnog tabora, zbog zdravog rivalizma, pa tek onda ova ekipa s deponije i iz karton sitija, i sumnjivo tamnoputi "Srbi" iz raznih krajeva Srbije kao što su Šabac, Pirot, Vranje, zapravo ceo taj jug dole je uvek nekako više bio crnački no belački. A jbga, šta da kažeš kad vidiš čoveka, faca ko u belca a skroz crn? Ih, kolko smo takvih u osnovnoj školi imali koji su zapravo najviše i srbovali kasnije kad je krenulo loženje. Ali posle sam izvalio da to nije tako samo u Srbiji no i u Makedoniji a možda i ponajviše u Grčkoj. Pa nije ni čudo da ove dole Atinjane nazivaju ciganima ovi sa severa. To se nekad odnosilo samo na navijače Olimpijakosa ali se primenjuje i na čitav taj region. To bre sve Bugarin i Turčin.
Vidiš zaboravio sam na Bugare, a posebno na Rumune, jer tamo krajem 90-ih bio sam nekim "poslom" na rumunskoj granici kod Kladova. Vozimo se kombijem kroz grad a ono sve Cigani, i to ne belci tamne puti, nego prave crnje ganciji, i ja pitam šta je bre ovo, i dobijam odgovor da su to Rumuni, Vlasi. OK, možda oni sebe nazivaju Rumunima ili Vlasima ali braćo mila to su Cigani, jer znam kako izgledaju Cigani, a znam i kako izgledaju Srbi jer kad odem na more u Grčku uvek prepoznam te ljude u moru Engleza, Bugara, Grka i Šiptara, a bez da čujem na kom jeziku pričaju.
Isto važi i za Šiptare, može on da bude Srbin sto puta al' po faci mu se vidi da je Šiptar. A to se najviše odnosi na jedan dobar deo ljudi koji su došli sa Kosova a koji za sebe tvrde da su Srbi jer su kao pravoslavci. Dakle, taj Kosovar je Srbin jer je pravoslavac, a ja sam loš jer mi puca kurac? OK. Pa naravno da mi skroz odgovara da ne budem u istom košu sa tim fizionomijama nedobog. Ako su to Srbi ja ne bi da budem, jer bedak je jbga, blam da mi neko preko kaže evo ti ga sunarodnik. Ma ima o ovom da se piše do sutra, al' ko će to sad, jer posebno su ti Šiptari zanimljiva tema, ali mislim da sam ispunio kvotu rasizma za danas, i da sam bar jednog Kosovara uvredio, da je ispizdeo u svom stanu od 1000 kvadrata u centru grada, a dete mu se rasplakalo, samo takvi ne čitaju ovo što ja pišem tako da je sve kul i nikom ništa. Maljo smo se šaljilji. Hehe.
Svaki dan mi penzioneri porodično gledamo našu omiljenu seriju "Lud, zbunjen, normalan", i to nam je što se kaže hajlajt dana. Svi se masovno budimo u 15 do 7 posle popodnevne dremke i entizijastično sedamo pred male ekrane. Šta reći osim alal vera, i falabogu da su se Sarajlije konačno setile da snimaju humor u kom su realno vazda bili najjači a ne tamo nekakve drame i patetična sranja o ratu. Naravno, i ovde ima dosta jeftinog humora i provaljenih fora al' sve to tako fino upakovano uz taj specifičan sleng i genijalnog Mustafu Nadarevića je i te kako zabavno i smešno za razliku od svih ostalih serija iz tzv. regiona, a posebno od kad je i Državni Posao počeo da se ponavlja i smara. Ali da budem iskren, da nisam naleteo na Izeta Fazlinovića ja te druge glumce osim Samira ne bih ni prepoznao pa se ne bi ni zainteresovao. Dakle pun pogodak.
I tako, pita mene ćale, kaže što Faruka zovu Rukfaš, a ja mu odgovorim da je to čist šatrovački koji se u Sarajevu još 70-ih godina možda i bolje primio nego u Beogradu, al' to ne zna baš svako sa strane nego samo onaj koji je pažljivo slušo Elvisa J. Kurtovića i Zabranjeno Pušenje i gledao Nadrealiste. I vaistinu, u seriji ima baš dosta šatrovačkog i tako tih forica da su mi i svi ostali glumci postali jako prepoznatljivi i dragi, ma ko da ih lično znam srodio sam se sa tim likovima a posebno sa Dinom jer smo iste građe. Jedan od njih je i sada već pokojni glumac koji igra doktora Điđimilovića, inače Izetovog najboljeg druga i saborca. Taj matori je samo takva faca, a kad on i Izet zasednu da piju maksuziju, tu čarobnu rakiju iz Hercegovine, znajte da je ludnica zagarantovana. I tako, smejemo se mi tim njihovim suludim akcijama, kad pita mene mater, veli kako su se samo setili takvog blesavog prezimena Điđimilović, i ja krenem da razmišljam i na keca se setim. E sad dal' sam ga ubo vi procenite, eno pesmice dole. Inače ako ste provalili svaki put kad ide scena u kafiću kreće jedna druga pesma od Bombaj Štampe, al' šta zapravo u slengu znači ovo "điđi miđi" ja to još nisam izvalio te se nadam da će mi neko od (ex)Sarajlija to pojasniti, jer kako bi to reko Taško Načić u Davitelju - "čovek se uči dok je živ, gospođice Dobrila" - zar ne?
True football hooligans, supporters of FC South (FK Jug) from Bosnia, in the mystical "sevdah", expanded state of consciousness, the Balkan sort of pagan trance, singing ancient shamanic song with a lot of subliminal messages, "Oj, djevojko, džidžo moja." Mentalita ultras, insanity domestica, must see!
Original song performed by the Master of Sevdah, Himzo Polovina:
