Director:Goran MarkovicPo meni ubedljivo najjači srpski horor film, čemu je možda najviše doprineo maestralni Mustafa Nadarević koji je i bukvalno sasekao glavnu ulogu, naravno ne treba zanemariti ni prelepu Anicu Dobru koja je tad imala samo 24 godine i to joj je bila prva prava uloga na filmu, jer je samo godinu dana ranije započela karijeru, a kad se na sve to nakaleme još i predrkani scenario i genijalne režiserske sposobnosti tada već prekaljenog Gorana Markovića, dobijamo film koji će večno ostati urezan u našoj podsvesti, i siguran sam da će i za 50 godina film imati svoju publiku i fanove, jer Marković je ovde pogodio tačno u nevenku, i to tako što je od relativno nevine psihološke drame napravio pravu pravcatu hardkor hororčinu. No o tome šta Marković ima da kaže o svoja dva horora (setimo se i Variole) možete pročitati u
intervjuu gde on priča čak i o tome kako je nastala priča za Već Viđeno, tj. odakle mu ideja da napravi takvo nešto, do tad neviđeno na ovim prostorima.
Kad malo bolje razmislim, nije loše nabaciti ni neko pravo, realno štivo na ovu temu srpskog horora, te vam stoga najtoplije preporučujem moju omiljenu "stručnu" knjigu o filmu pod okultnim nazivom
"U BRDIMA HORORI: Srpski film strave" koju je napisao, pogađate, pa naravno, Dejan Ognjanović, a ko drugi. Uglavnom, knjiga je dojajima, posedujem je već 3 godine i pročitao sam je nebrojeno puta (to zbog slabog pamćenja), i mogu da posvedočim da su posebno dobro napisani tekstovi o Već Viđeno, zatim Svetom Mestu, pa i svim ostalim Kadijevićevim filmovima, jer Ognjanović ima pik na tog Kadijevića, što je donekle i razumljivo jer ipak je Kadija naš najplodniji horor reditelj, i po kvantitetu a bogme i po kvalitetu.
Za kraj mora da napomenem da je dodatnu stravu ovom filmu donela činjenica da je veći deo film sniman u Domu Kulture u Rakovici, odmah pored notorious MOC-a (mašinska srednja škola), a ko je pohodio Rakovicu bar jedared u životu mogao je da se i sam uveri koji je to čemer i tuga, znači sama atmosfera tog raspalog doma kulture i onog ubedljivo najužasnijeg mosta u celom Beogradu, zatim gomile fabrika iz kojih kulja dim 24/7, i one malerozne železničke stanice na kojoj je preklan Bojan Majić (R.I.P.), te čuvene "reke" Topčiderke koja ladno prolazi direktno kroz centar IMR-ove fabrike (gde se naravno ispušta otpad daleko od očiju javnosti), sve je to neizmerno jako uticalo na moj lični doživljaj ovog filma, jer logično ko nije imao priliku da boravi u Rakovici verovatno pojma nema o čemu ja sad pričam, a moj Vidikovac se nalazi tačno iznad te crne rupe, tako da imam savršen pregled na ovaj hororični krajolik.
Da ne bude sve crno ima i jedna sivkasta stvar što se tiče tog doma kulture, naime početkom osamdesetih me je ćale vodio tamo da gledam Konana, i to je meni bio vrh vrhova, a kasnije kad sam krenuo u školu, organizovali su nekakav zimski bioskop gde smo išli besplatno da gledamo Povratak Džedaja i E.T-a, a kasnije su nam dolazile i razne pesnikinje pa smo organizovano sa školom tu slušali npr. Miru Alečković sa svojim partizanskim tripovima, i naravno Desanku Maksimović koja je zaista bila genijalna, jer "Ne, nemoj mi prići" je meni i dan danas ultra opaka pesma, i što je najvažnije totalno iz realne životne priče. O "Krvavoj Bajci" da ne pričam, jer samo kad čujem početak "Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu..." meni je odma' sve jasno, i naježim se, jer ta ZEMLJA SELJAKA je nažalost i dalje samo to, zemlja seljaka, i to ne samo u smislu ovih zatucanih nego i ovako, oduvek je Balkan bio u tom gasu i tu nam pomoći nema, a Desanka je imala taj redak talenat da prepozna suštinu i vaistinu, svaka joj čast, i jes' da je na samom kraju svog života onako senilna kao podržavala Miloševića, ali sam ja evo spreman čak i to da joj oprostim koliko mi je bila gotivna zbog te svoje pronicljivosti i iskrenosti. Znači Kraljica, nema dalje. (102 min)
IMDB
"Deja vu concerns a troubled piano teacher, Mihailo (Mustafa Nadarevic), and his efforts to come to terms with reality through a love affair with a poor but industrious girl, Olgica (Anica Dobra). When she dumps him for a younger boyfriend (hoping to make a political career in the Communist Youth organization), Mihailo is overrun by the ghosts of his past and begins a killing spree. Flashbacks which explain the killer's motivation are intrinsic to the film's central idea. The apparent contrast between the past and the present becomes a parallel, thanks to the clever transitions between shots. Mihailo becomes unable to distinguish the 'reflections' of the past upon his own present, and is thus driven over the edge."
Director:
Kad malo bolje razmislim, nije loše nabaciti ni neko pravo, realno štivo na ovu temu srpskog horora, te vam stoga najtoplije preporučujem moju omiljenu "stručnu" knjigu o filmu pod okultnim nazivom "U BRDIMA HORORI: Srpski film strave" koju je napisao, pogađate, pa naravno, Dejan Ognjanović, a ko drugi. Uglavnom, knjiga je dojajima, posedujem je već 3 godine i pročitao sam je nebrojeno puta (to zbog slabog pamćenja), i mogu da posvedočim da su posebno dobro napisani tekstovi o Već Viđeno, zatim Svetom Mestu, pa i svim ostalim Kadijevićevim filmovima, jer Ognjanović ima pik na tog Kadijevića, što je donekle i razumljivo jer ipak je Kadija naš najplodniji horor reditelj, i po kvantitetu a bogme i po kvalitetu.
Za kraj mora da napomenem da je dodatnu stravu ovom filmu donela činjenica da je veći deo film sniman u Domu Kulture u Rakovici, odmah pored notorious MOC-a (mašinska srednja škola), a ko je pohodio Rakovicu bar jedared u životu mogao je da se i sam uveri koji je to čemer i tuga, znači sama atmosfera tog raspalog doma kulture i onog ubedljivo najužasnijeg mosta u celom Beogradu, zatim gomile fabrika iz kojih kulja dim 24/7, i one malerozne železničke stanice na kojoj je preklan Bojan Majić (R.I.P.), te čuvene "reke" Topčiderke koja ladno prolazi direktno kroz centar IMR-ove fabrike (gde se naravno ispušta otpad daleko od očiju javnosti), sve je to neizmerno jako uticalo na moj lični doživljaj ovog filma, jer logično ko nije imao priliku da boravi u Rakovici verovatno pojma nema o čemu ja sad pričam, a moj Vidikovac se nalazi tačno iznad te crne rupe, tako da imam savršen pregled na ovaj hororični krajolik.
Da ne bude sve crno ima i jedna sivkasta stvar što se tiče tog doma kulture, naime početkom osamdesetih me je ćale vodio tamo da gledam Konana, i to je meni bio vrh vrhova, a kasnije kad sam krenuo u školu, organizovali su nekakav zimski bioskop gde smo išli besplatno da gledamo Povratak Džedaja i E.T-a, a kasnije su nam dolazile i razne pesnikinje pa smo organizovano sa školom tu slušali npr. Miru Alečković sa svojim partizanskim tripovima, i naravno Desanku Maksimović koja je zaista bila genijalna, jer "Ne, nemoj mi prići" je meni i dan danas ultra opaka pesma, i što je najvažnije totalno iz realne životne priče. O "Krvavoj Bajci" da ne pričam, jer samo kad čujem početak "Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu..." meni je odma' sve jasno, i naježim se, jer ta ZEMLJA SELJAKA je nažalost i dalje samo to, zemlja seljaka, i to ne samo u smislu ovih zatucanih nego i ovako, oduvek je Balkan bio u tom gasu i tu nam pomoći nema, a Desanka je imala taj redak talenat da prepozna suštinu i vaistinu, svaka joj čast, i jes' da je na samom kraju svog života onako senilna kao podržavala Miloševića, ali sam ja evo spreman čak i to da joj oprostim koliko mi je bila gotivna zbog te svoje pronicljivosti i iskrenosti. Znači Kraljica, nema dalje. (102 min)
"Deja vu concerns a troubled piano teacher, Mihailo (Mustafa Nadarevic), and his efforts to come to terms with reality through a love affair with a poor but industrious girl, Olgica (Anica Dobra). When she dumps him for a younger boyfriend (hoping to make a political career in the Communist Youth organization), Mihailo is overrun by the ghosts of his past and begins a killing spree. Flashbacks which explain the killer's motivation are intrinsic to the film's central idea. The apparent contrast between the past and the present becomes a parallel, thanks to the clever transitions between shots. Mihailo becomes unable to distinguish the 'reflections' of the past upon his own present, and is thus driven over the edge."
Director:
