Bilo je to davne 1988, jasno se sećam, išao sam u 5. razred osnovne a najbolji drugar u razredu mi je bio Himi koji se ložio na Kreator i imao prišivač pa smo išli kod njega kući da slušamo sve te meni nove bendove poput Metallice, Maidena i sličnih, al' meni se posebno svideo Anthrax. Tad im je već izašao album "State of Euphoria" pa ga Jugoton objavio, tako da sam trkom otišao u jedinu vidikovačku knjižaru i tamo kupio kasetno izdanje koje i dan danas čuvam s nadom da ću kad tad nabaviti novi kasetofon. Inače, tada su u našoj školi najveće face koji su zavodili red bili ne dizeli nego baš metalci na čelu sa Brukner Andrejem, Slončetom i tako tom ekipom koji nisu skidali metal majice. Oni su tad bili 8. razred i najjači u školi ali su se rađe pijani tukli međusobno iza škole. Okultni domar Vaske je više puta morao da interveniše. Inače Andrej je bio i kolovođa našeg izviđačkog voda Orlovi ('77 godište klinci) tako da smo ga gledali realno ko boga pa su i tu na kampovanjima diljem ex-yu mnogi šetali majice Metallice i slično. I jbga kad se nađeš u takvom plodnom okruženju a sklon si da budeš drugačiji onda ti je suđeno da postaneš nešto u ovom slučaju metalac. Brzo sam naložio ćaleta da treba da mi kupi majicu Anthraxa koga je on tad nazivao Anitrax samo da bi me zajebavo. Otišli smo u Bezistan i ja sam izabrao Judge Dead majicu koju i danas posedujem samo mi je mala inače bi je rado nosio hehe.
Pošto nije bilo drugih izvora počeo sam da se edukujem preko časopisa Bravo i Ćao. Sećam se, tad sam baš gotivio Alis Kupera, skupljao sve o njemu iz novina i lepio u svesku, al mi babo nije dao da odem na koncert na sajmu povodom Trash turneje. Na 3K je u to neko vreme išla emisija Ćao Heavy Metal lista koju sam pomno pratio svakog ponedeljka i tu skidao ono što su puštali a to znači Bon Jovi, Gorky Park, Aerosmith i slični bendovi, zapravo malo je tu bilo pravog metala ali opet nije loše za početnika kakav sam ja bio. Ubrzo sam nabacio i kasete Metallica - And Justice for All, Bon Jovi - New Jersey (opasan album bez obzira na sve), Aerosmith - Pimp, Motley Crew - Dr Feelgood, Guns n Roses - Apetit for Destruction tako da sam u suštini samo to i slušao, sve dok nisam nabavio od jarana Metalikin album Master of puppets i Anthrax Among the Living koji su mi skroz izmenili percepciju, te sam skontao da svi ti bendovi sa Metal Liste i nisu baš metal nego neki rikenrol/glam il kako se to već zove. Tad smo se moj drugar Himi i ja kurčili po školi tako što bi oblačili metal majice preko debelih zimskih jakni i divljali po hodnicima a Andrej i ekipa to pozdravljali, bilo im baš drago da stasava nova generacija. Kasnije smo od njega nabavili i Slayer i sve te thrash bendove koje evo i dan danas slušam. Možda danas ne nosim te majice i te akcije ali mi je metal definitivno u srcu, od Morbid Angela preko ranog Deicide pa sve do Danziga, ali jedan je Anthrax. :)
Omiljena stvar mi je "Carnage In The Temple Of The Damned". Na početku pesme može da se čuje deo notorious govora Jim Jonesa iz Gvajane 1978. u kom poziva 900 svojih sledbenika da popiju cijanid i tako izvrše najveće masovno samoubistvo ikad počinjeno. Ovu kazetu mi je Spale poklonio za rođendan još kad smo đeca bili.
Naravno, u istoj ravni su mi i "The Number Of The Beast" i "Seventh Son Of A Seventh Son" ali je prvi album ipak prvi, i Paul Di'Anno je samo jedan, a i taj garažni zvuk je neponovljiv, posebno u prvoj pesmi. Ko zna zna. :)
Nema Mejdena bez Paul Di'Anna, i tu nema boga. Stoga i postavljam ovaj butleg njihovog nastupa na festivalu "Svi marš na ples" koji se odigrao na beogradskom hipodromu 6. septembra 1981. Pored Mejdena sviralo je i Bijelo Dugme, Riblja Čorba, Atomsko Sklonište i sijaset manje poznatih bendova.
Nikad nisam nešto preterano slušao Sodom, valjda zato što su Švabe, mislim jebeš taj nemački treš metal koji Švaba peva na engleskom, što ne ide ne ide jebiga, zvuči bre ko Arnold Švarceneger. No na stranu te moje lične frustracije, jer ja zaista nisam kompetentan da pišem o Sodomu, ali zato imam dosta drugara koji ih baš-baš gotive, a nekima je Sodom bogme i omiljeni bend, tako da ovaj post posvećujem njima. Dakle, 3 sata brutalnog materijala, s tim da je ovo samo prvi deo dokumentarca, a nadam se da ću uskoro nabaviti i drugi. Eto, pa braćo metalci uživajte !
"This DVD tells as the whole story of the most influential band from West Germany. We've got here in details the story from 1982 till 1995 spoken mainly by Angel Ripper with tons of photos (from school, work, first rehearsals, first long forgotten members like Frank Testegen or Rainer Focke), flyers, behind the scenes, live stuff etc.
We can see here the views with ex-members like Witchhunter (a little bit drunken), Grave Violator (and his playing in the movie "Verlierer"), Brings, Hoffmann, Blackfire as also with Mille, produzent Harris Jones, SPV Boss Manfred Schutz, Bela B. (Die Arzte) whos telling us about the beginning of speed/thrash metal in Ruhrgebiet. Very, very exciting 3 hours for any true metal fan!"
Konačno, dokumentarac o MORBID ANGEL i priča o njihovom najjačem albumu "Blessed Are The Sick", mada i "Covenant" jebe oca, ali mi je ipak Blessed nekako draži, valjda zato što sam ga slušao baš u doba kada se pojavio, i ono baš sam ga slušao, jer takvo nešto ranije zaista nisam čuo, tako predrkana produkcija, tako jak vokal, i spori rifovi poput onog početog na "Fall From Grace" gde tačno možeš da osetiš to ZLO koje se lagano valja nekom vukojebinom. Naravno naslovna numera tu dominira sa onim završnim lafkraftovskim smirajem flaute "Leading the Rats". Ne treba zanemariti ni Laibach-inspired radove u "Doomsday Celebration" i "In Remembrance", gde sam kontao jebote ovi se ladno lože na Laibach ili sam ja istripovao, što se 3 godine kasnije ispostavilo kao skroz tačno kad je izašao EP sa Laibach remiksima pesmica sa "Covenanta". Ono što je mene možda i najviše dojmilo je pesma odsvirana na akustičnoj gitari "Desolate Ways" koju sam nekim čudom uspeo da skinem i evo, i dan danas je rado sviram.
Uglavnom, moje mišljenje je da je ovo najkompletniji album Morbid Angela, jer sadrži sve elemente death metala, e sad, ja sam ovo možda malo i lupio jer otkud ja znam šta su elementi death metala, ali tako sam ja to skontao, ima sporih stvari, ima brzih, ima akustičnih, ima tih prelaza kao što su "Doomsday Celebration" i šta ćeš više ? E baš zbog toga mi je izuzetno drago što se jedini dokumentarac o Morbid Angelu na koji sam do sad naleteo bavi upravo ovim albumom, a ne npr. "Covenantom" koji takođe ima odlične elemente, ali ih nema dovoljno da zadovolji moju istančanu potrebu za onostranim.
"MORBID ANGEL can still, despite their recent shortcomings, never fail to elicit a spirited cheer within the Metal underground. They single-handedly crafted some of the deadliest, most sinister riffs in American Metal history. For that, they are forever deserving of the utmost respect. "Blessed Are The Sick" was their second album, the "B" album - an album that was, and is, appreciated just as much as "Altars Of Madness" even though the two albums sound very unalike. As Trey Azagthoth, the guitarist, himself explained in an old video interview, "Blessed Are The Sick", "...has got fast stuff, it's got slow, sludgy stuff. It's got everything." True to his word, "Blessed…" is much more varied in focus than its predecessor. 'Tales of the sick - a closer look' predominantly focuses on the creation and promotion of "Blessed Are The Sick". It contains interviews of band members, studio engineers, techs, and tour managers who were all involved in the (often painful) cultivation of the metal magnum opus."
Mislim da sam malo prećerao sa neofolkom i ovim goth pizdarijama, tako da sam odlučio da vratim korenima bar na neko vreme. Mešano meso fazon. Dakle, kako je Sin počeo AKTIVNO da sluša muziku ? Namerno sam naglasio ovo aktivno jer nije isto slušati Bijelo Dugme, Magazin i tako tu ekipu u kolima na putu za hrvatsko primorje svakog leta, i sedeti kući i pobožno slušati muziku na kasetofonu, pa čak vatati i reči i prevoditi ih na srpski. Naravno, ko i sve vas i mene je ta opaka bolest navatala u pubertetu, dakle sa 12 godina, 5. razred osnovne, i sticajem okolnosti prvi bend na koji sam naleteo je bio Anthrax, naime kod nas u kraju je bila samo jedna knjižara i u njoj se pored opreme za školu, dakle pernica, gumica, olovaka i ostalog useless sranja nalazio i poseban odeljak sa kasetama Jugotona, Diskotona i naravno PGP-a. Znači verovali ili ne, ali 1989. godine na Vidikovcu, dakle bogu iza nogu, 2 dana jahanja od centra, ste mogli u knjižari da kupite licencirana izdanja kaseta Iron Maidena, Metallice, Def Lepparda, Judas Priesta, Motley Crew i Anthraxa, možda je bilo još nešto al' trenutno nema šanse da se setim. Da bre, od ovih gistro hardrock bendova je bio i Aerosmith i Bon Jovi. Uglavnom pored narodnjaka, zabavnjaka bilo je eto i malo rocka a bogme i metala. Jugoton je naravno izdavao većinu ovih izdanja, al' se PGP-u nekako zalomila Metallica - And Justice for All, a i nekako u to doba na tek pokrenutom Trećem Kanalu je išla "ĆAO Hevi Metal" lista, i to svakog ponedeljka, čini mi se oko 23h. Inače, za one koji ne znaju ĆAO je bio muzički časopis, mada više rađen u tabloidnom fazonu, doduše imao je i neke baš odlične tekstove da ne grešim dušu. S obzirom da sam ja tada već dobrano zakasnio da vidim kako su izgledali časopisi poput Džuboksa, meni je ovo bre bilo VR', još plus hevi metal muzika je zauzimala sasvim solidan procenat strana, a i bili su neki kao specijali sa metal posterima tako da mi je cela soba bila oblepljena. E sad, nisam ja počo da slušam metal što sam kao čitao ĆAO pa sam se prosvetlio, pa ja bre za tu novinu uopšte ne bih ni saznao da nije bilo ove emisije na Trećem Kanalu, i zaista je tako bilo.
Emisiju su vodili ona Jadranka, ne sećam joj se prezimena, ali i dan danas je jedina novinarka koja se bavi isključivo metalom, valjda Janković jebemliga, jeste, Jadranka Janković, a onda je ona otpala, valjda su je otpustili ili je dala otkaz, te je uleteo, pazi sad ovo, Jugoslav madafakin' Pantelić, dal' možete da poverujete ? Jeste, to je ono ultra mudo sa Studija B, onaj omanji TV tajkun, a tada, pa to je bila bre smejurija, jer em što pojma nije imao o metalu, dakle stavili ga da vodi to jer niko drugi nije hteo, em što je bio tolko smotan da je to bilo za plakanje, te najave spotova i "pravilno" izgovaranje imena bendova i numera, to je bilo za anale. A o njegovom autfitu da ne govorimo, pored teksas jakni koje su vrištale "Jugoslav ovo ne nosi!" do nekakvih rukavica sa nitnama, znači plakanje bukvalno, ko sad kad bi doveo Jugoslava Ćosića da vodi emisiju o HCpunku. Što ne ide zaista ne ide, no dobro, u to doba je bio fazon bolje išta nego ništa, jer pre toga je zaista bilo ništa, al' bukvalno.
Uglavnom, ja sam mnogo voleo tu emisiju, i pored usiljenog Pantelića, jer bila je to lista od 10 spotova od kojih su bar 3 vredeli nečemu, dok je ostalo uglavnom bio hardrok i glam na fazon Lite Ford, Aerosmitha, Skidrowa, Gansa, onda oni legendarni Rusi - Gorki Park haha, genijalno, pa Bon Fire, Alice Cooper, mada sam njega baš gotivio, onda Motley Crew, Vixen, naravno Bon Jovi, ma svega je bilo tu, prava papazjanija, mada da ne grešim ovo malo duše bilo je i bendova poput Annihilatora, Megadetha, Metallice, Iron Maidena, i tako redom, ali naravno u daleko manjim dozama. E tako sam ja stigao i do Anthraxa, doduše nisu pustili spot ali je Jugoslav najavio da u sledećem broju ima članak o njima a tad se kupovo i nemački Bravo tako da sam već znao što šta, te sam odma' sutradan poitao u knjižaru da kupim kasetu, a pošto je to bila '89 a Anthrax su '88 izdali svoj album "State Of Euphoria" a Jugoton ga objavio, to je bilo jedino što sam mogao da pazarim, i ja mislim da je to kaseta (i danas je živa) koju sam najviše puta preslušao u životu, al' bez preterivanja, jer samo nju sam imao tako da samo nju i slušao, znao sam da je to thrash metal i počeo sam opasno da se ložim, čak sam jedno vreme tripovo da oni u bendu imaju i violončelo zbog onog intoa na "Be All And All", jebiga, 12 godina.
I tako, malo po malo kupio sam i Metalikin album, zatim Ajron Mejdenov 7th Son, a ortak iz odeljenja mi dao da slušam Kreator, ali i pored sve te odlične muzike, tri predrkana albuma, meni je "State of Euphoria" bio svetinja i ubedljivo najjači album. Tek godinu ili dve kasnije kad sam nabacio i ostale albume Anthraxa skontao sam da je zapravo AMONG THE LIVING daleko jači i ujedno njihov najbolji album, ali eto ta Euphoria mi nekako ostala u ušima i dan danas sa onom legendarnom obradom ANTISOCIAL, znači VR'.
Ali vratimo se na sam početak i '89 godinu, naime tada su u našoj Vidikovačkoj osnovnoj školi Branko Ćopić, najveći mangupi bili metalci pa tek iza njih pankeri, dakle nikakvi dizeli i slični nisu dolazili u obzir, uostalom to tad nije ni postojalo ako ćemo realno. Starija ekipa se sigurno seća, npr. Slonče je tad išla 7. razred, pa onda Andrej Brukner i još brdo ekipe, i svi su šetali teksas jakne sa prišivačima, iza škole se slušao samo Slayer, cirkalo se, tuče su bile redovne, i mi smo njih gledali ko idole, a posebno Andreja koji je bio jedna izuzetna faca, dakle bio i osto, a posle nam je bio i vođa na izviđačima, onako sa sve majicom Metallice, ma šou. Dakle, mi smo ih gledali ko idole, jer kad imaš 12 godina tebi ovaj sa 15 izgleda daleko, daleko stariji, ko da ima 20, jebeš mi sve, takav je to trip. I naravno ja video šetaju oni razne metal majice, a moj pokoni drugar iz odeljenja Ćela šetao Slayer, i ja ga pitam gde ima se kupi, i on mi kaže, i naravno ja upregnem ćaleta i pravac Bezistan. Eh, kakva je to divota bila videti sve one majice na gomili, bukvalno nisam znao šta ću pre, ali čim sam izvalio Anthrax odma' je morala biti moja, to je ova crna gore, a kasnije sam uzeo i ovu dole, i to je bio realni hit u školi, barem u našim glavama, a pošto je bila zima da bi se što više prokurčili ortak i ja obučemo majice preko debelih perjanih jakni, i tako paradiramo kroz školu. Koje je to ludilo bilo, on Kreator a ja Anthrax, i čim nas je snimila ova starija ekipa bilo je alal vera klinci, samo cepajte, a nama puno srce. Kako smo samo bili ponosni. Eh, to su bila vremena...
No, dosta priče za danas, uostalom koga zabole šta sam ja radio sa 12 godina, samo je muzka bitna, dakle Anthrax, e sad pošto ja od Anthraxa priznajem samo period sa Joe Belladonnom za vokalom, postavljam njihov drugi album, koji je naravno kult sam po sebi, dakle A.I.R., Madhouse, Lone Justice, ne zna se koja je jača, i TVRDIM (dakle tako je) ANTHRAX je bio i ostao najbolji thrash metal bend, jer takve rifove, takav vokal i predrkanu produkciju niko nije imao, eventualno Metallica na Master of Puppets i to je to.
"The GET THRASHED journey begins in the early 80s, where Metallica and several other bands laid the groundwork for what would become a lasting impression on the face of heavy metal music. These bands helped ignite local scenes in Los Angeles, the Bay area of California and New York City, which helped fuel a worldwide thrash metal movement. By the dawn of the 1990's, thrash bands had gone from playing backyard barbeque parties to headlining arenas and Metallica were on their way to becoming one of the biggest metal acts of all time. But as legions of headbanging, stage diving and moshing metalheads were flocking to see their favorite bands, the tides had begun to change. In the early 1990's, a changing musical landscape sent thrash spiraling back into the underground. Some of the musicians passed away, some returned to their day jobs and some bands broke up. While the music lived on, the scene was forever changed. Get Thrashed traces the rise, fall and impact of thrash metal; from its early years, through its influence on grunge, nu metal and today's heavy metal scene. It is the story of the heaviest, hardest music of the 80s and early 90s as told by the bands who lived it, the fans and bands that grew up on it and by the artists that carry the "thrash metal" flag today. The documentary throws new light on an overlooked, yet incredible music scene and how it went from a simple rumbling in the underground to a loud, obnoxious and constant roar in the (almost) mainstream."
Taj metal sam pocho slusham '89 tako da sam malo okasnio sa celim tripom al' to samo zato jer sam tad imo 12 godinica i kreno u 5. razred osnovne, i naravno poceo sam sa ANTHRAX-om i albumom STATE OF EUPHORIA, tolko sam se bio napalio da sam odma cimo caleta da me vodi do grada da kupim majicu u Bezistanu i evo tih chuvenih okultnih "bezistanki" iz 80-ih, znachi i dalje su zive ali ja to nazlost vishe ne mogu da obuchem a i snimite taj rad bez rukava, znachi pravi old skul tresh fazon. I najludji fazon znachi ortak iz odeljenja i ja jedini metalci tada u celom 5. razredu, on majicu KREATOR a ja ANTHRAX i tako talasamo po toj shkoli jer tad nije bilo shabana josh nego su metalci uz pankere bili najveci mangupi u shkoli, tako da smo imali ful saport od osmaka - gotivili su nas jer smo im bili ko neki podmladak, a realno tad su tukli i maltretirali sve redom po shkoli, i ove shto su slushali narodnjake i sve ostale, i to onako sa sve majicama i prishivachima Metallica, i tim radovima na ledjima. A samo naj-najzajebanije face u shkoli su smele da shetaju SLAYER jer je to tad realno bio najekstremniji bend, i tek tamo '91 su uleteli shabani i dizelashi u prichu al' ja sam tad vec bio osmak i najstariji u shkoli pa me se nisu doticali jer sam bio na putu ka srednjoj tako da nije bilo frke preterane sa tim shabanadzovicima.
