Dugo sam, dugo, odbijao da pogledam ovaj snimak, jer sam se jasno sećao kolko sam se loše osećao posle dokumentarca o jami Golubinka kod Međugorja u režiji Zdravka Šotre. Baba je odma izvalila da nešto nije u redu sa mnom dok smo pili jutarnju kafu na terasi. Morao sam da joj priznam šta sam gledao, nisam mogao da lažem. Posle toga me je uporno savetovala da teram to kraju i da više nikad ne pogledam ništa slično, jer se i ona svačega nagledala za vreme tog rata iako je bila samo devojčica od 10-ak godina. Prođe od tad jedno dva meseca, i kao ja se primirio, mada su mi drugari iz Hrvatske uporno govorili da i dalje svuda vidim ustaše i da to po njima nikako ne valja. I zaista, nisu bili daleko od istine iako je to njima možda smetalo iz nekih drugih razloga, počeo sam u skoro svakom tekstu da pominjem ustaše, jer stalno me je svašta vraćalo na to, a pošto se bavim uglavnom ljudskim užasima u svojim tekstovima mene sve to jako podesća na te zločine i odma vučem paralelu ka Jasenovcu, Jadovnu i naravno jamama koje su mi mnogo veći užas nego sami logori. E sad, dal' sam ja oboleo i zreo za jedno "resetovanje" u Lazi, to će daljnja istraga utvrditi. Ja iskreno mislim da nisam, mislim čak da sam skroz zdrav uz to malo poremećaja ličnosti koji veze nemaju sa bolestima, jer to nosim sa sobom od malena, deo su moje ličnosti tako da ne mogu nikako biti bolest. Baš sinoć sam razmenjivao komentare sa jednom devojkom iz Beograda koja živi u Norveškoj, i koja je rekla da nije čula za te dve jame, i da će obavezno morati to da pogleda iako sam joj ja govorio da je svako ko je gledao imao posledice, neko veće, neko manje. Posebno sam je upozorio jer sam video da ima ćerkicu od 5-6 godina da se ne zajebava sa tim, i da tera to kraju, što bi rekla moja baba. Naravno da me nije poslušala, uvatila je da odgleda oba dokumentarca. E onda ja reko, ako može ona e moćiću vala i ja pa makar me vezivali u Lazi dva meseca, jebe mi se. I uvatim, pustim snimak.
Dinara. Šuma neka, jako strmo, 40-ak ljudi oko jame, speleolog veli: "U narodu se zna, jame su za druge vrste kostiju, a ne za ovakve kosti, za ljudske kosti, i za ljude uopšte." Lagano počinju pripreme za spuštanje u jamu ne bi li se prikupile sve kosti stradalih i sahranili ih kako i dolikuje. Ivan Goran Kovačić je inspiraciju za svoju poemu "Jama" našao upravo kod ove jame iznad Livanjskog polja. Inače, u Livanjskom polju najbitnije jame gde su se desili i najveći zločini, su Bikuša i jama Ravni Dolac. Za razliku od Bikuše, jama Ravni Dolac (Donji Rujani) je mnogo dublja (46 metara). Ustaše su na isti način prikupljali Srbe, jer narod je obavljao seoske radove po poljima i nije bio svestan šta se sprema. Po pričama četrnaestoro preživelih, ustaše su sve zarobljene stavili u jednu pećinu u neposrednoj blizini jame odakle su ih po spisku prozivale i redom bacale u jamu. Ova jama je specifična jer su u nju gotovo svi koji su bačeni bili žene i deca. Jamu niko od potomaka žrtava nije obilazio 50 godina, sve do 8. juna 1991. kada su uz velike muke, po pričama preživelih, Srbi iz Livna i okolnih sela uspeli da pronađu jamu i iz nje izvade kosti žrtava a što je prikazano u ovom filmu. Posmrtni ostaci su preneti u spomen-kosturnicu koja je sagrađena ispred pravoslavne crkve u Livnu.
30. jula 1941. godine u jamu je bačeno 218 žena, devojaka i dece. Zanimljiv podatak je da je sam pad u jamu sa čak 46 metara preživelo dosta žena. Kako je to moguće pitaju se mnogi? Pa samo dno jame nije ravno nego ide ukoso na dole, tako da je to jedan od razloga zašto su ljudi preživeli, drugi se odnosi na to što je jama u dubokoj šumi i svo ono lišće se godinama taložilo na dnu jame te ublažilo pad mnogima. Međutim ustaše su to vrlo dobro znale tako da su patrole danima proveravali ima li preživelih u jami i nastavili da bacaju bombe i kamenje sa ciljem da ubiju i ono malo preživelih na dnu. Naravno, nisu sasvim uspeli u tome jer jama je ko pećina tj. jama i jeste jedna vrsta pećine, gde čovek može fino da se sakrije da ga ne pogodi šrapnel ili kamenčuga. Nažalost većinu koji su preživeli nisu dotukle ustaše nego glad a najviše žeđ ali o tome više u dokumentarcu da ne otkrivam baš sve. Posle 42 dana, iz jame je izvađeno živo četrnaestoro žena i dece. Kako su preživeli tih 42 dana to sam bog zna, a možda ni on, ali o tome pogledajte svedočenja preživelih u okviru emisije "Kvadratura kruga" čiji video sam takođe postavio. Inače, Budo Simonović je napisao knjigu "Ognjena Marija Livanjska" u kojoj je na osnovu iskaza preživelih i malobrojnih svedoka slikovito opisao muke žrtava. O zločinima se nakon rata ćutalo, zbog političke situacije i zarad bratstva i jedinstva.
Zaključak: Za razliku od dokumentarca "Evo naše dece" o stradanjima u jami Golubinka kod Međugorja, ovaj snimak o jami Ravni Dolac bi svakome preporučio da pogleda, jer nije baš tolko jeziv, a i tamo kod Mostara to je sve kamenjar, dok je ovde šuma, pada neka kišica, pa je mnogo lakše podneti te prizore, ili sam barem ja tako istripovo, nemojte mi šta zameriti jbga.
0 comments:
Post a Comment