U svetu međeda i mačaka

Danas sam sedeo s babom na terasi pa jedno 7 sati i jače, pričali smo sve vreme, uvukla me u svoj svet bogjeneubio, odvela me u ta sela, u ta brda, u njive i kuruze, totalno sam se predao, nema više foliranja, prepustio sam se da me njene reči vode i zamišljao sve to i sve je bilo u jarkim bojama i kao da sam stvarno bio tamo, i to je ladno isti onaj svet međeda i leptirova o kojem je i dobri Branko govorio, ma preslikano, a u suštini to i jeste taj svet jer Brankovo selo je pod Grmečom a ovo je malo severnije, i došlo mi da zaplačem ali ne mogu od lekova, nisam plakao jako, jako dugo, još od kad je umrla mučenica Jadranka Stojaković, eee kad je to bilo, 2016. valjda, al' nema veze, iznivelisaće se to već nekako, ali baba, suze joj samo klize niz lice, a meni umesto da bude tužnije bude još jači osećaj, intenzivniji, ma kao da smo oboje odlepili. Kaže baba, nikad se u životu nikom nisam ovako otvorila, reko pa naravno kad te niko ništa nikad nije ni pitao, samo radi Zdravka, crnči po suncu na njivi. I bilo je stid na trenutke što mi priča takve detalje koje vam naravno neću otkriti, ali ja sam joj reko ma samo udri, naši smo tj. svoji smo, ja nisam izdajica, nikad druga nisam izdo po cenu i da sam najebo od tog druga na kraju, čak iako znam da drug nije u pravu ostajem uz njega. Lojalnost je lojalnost, ako si s nekim u sranju ostaješ do kraja, to mnogi ljudi ne znaju, niti poštuju pa te ostave, ali to ne znači da ću ja da izdam zato što su mene izdali pa sam kao razočaran. Nikad! Nemam puno drugova, ali tih par što imam nikad ne bi prodao, i taj stav kad se usadi u mozak tu nema boga, ma nema nikoga. I eto, na kraju su došle mačke, njena Borika i moja Skvika, i ono moje malo sivo bezobrazno mače što mi pocepa sve majice ladno progovori, poče da mjauče i da ide u krug, nikad se nije tako ponašala, da mjauče bez prestanka i gleda me pravo u oči, bukvalno ko da sam čuo da mi govori, da mi se žali, muči je neka izraslina na stomaku, što još nemamo para da je operišemo, pa se sad to čeka, i ja šta ću, morao sam da i ja progovorim kao što nikad ranije nisam u životu. Pričao sam s mačkom, ali skroz ozbiljno, ne ono tepanje i sranje, reko biće sve ok dušo mala, ne da tebe tvoj Boki, pustio sam mnoge da mi umru jer nisam znao, tebe neću pustiti pa makar svet u paklu nestao. A ona sva mekana ko ćebence neko, onako siva pa smešna, uvek je bila smešna, ko neko detence, nikad nije odrasla u pravu mačku, reko ružo moja, mladosta sam ti dala, daću ti i život ako treba jer sam budala, jer to mi je u genima, mi smo svi budale srećo, to veze s mozgom nema.