Decembar 2011. Tadej Kurepa organizovo beogradsku promociju onog mojeg što liči na knjigu a nije knjiga. Pre toga smo bili u Rumi, Skoplju, Zrenjaninu i Kragujevcu, a posle ovog još u Sremskoj Mitrovici. Ja sam bio u fazonu ko onomad kad smo 90-ih svirali po Srbiji samo za putne troškove, tako da sam probao da se povežem s ljudima iz Novog Sada i Subotice, ali nisam znao da sam još ranije kancelovan u NS-u, da se iz nekog razloga nismo voleli a ja ni ne poznajem tu novosadsku ekipu, al' očigledno oni mene znaju, biće da je po zlu. Štos tiče Subotice bila je neka cura koja je bila u fazonu kako to da ti mi platimo put kad ti dođeš ovde i prodaješ knjige, znači zarađuješ? Ja reko pa baš zato, jer ja prodam 2-3 knjige ili ko u Zrenjaninu nijednu, pa se posle Cef i ekipa sažalili i kupili par primeraka kad smo se navarili. Isto u Rumi, dovukli neku devojku posle eventa koja pojma nije imala zašto je došla al' kao kupila knjigu iz nekog razloga, valjda je ovi prevarili, Deda i ta ekipa. I kako ja sad da platim te putne troškove ako nemam nikakvih primanja od te knjige? Ja sam hteo old school pankerski da obiđem celu Srbiju, ali ti što se bave kulturom ili drže te prostore, knjižare, očigledno nisu kapirali taj D.I.Y. fazon.
Tek kasnije kad mi je Tadej dao 10% od tiraža 500 komada, pa dok sam razdelio raji ostalo mi za prodaju, pa sam kao i zaradio. Posle mi dao još 50 komada, valjda me častio jer nisam imao da mu platim, pa sam i to na jedvite jade prodo i onda sam imao i za alkohol i za sedative. Usrećio sam se. Ali kao tad je još bio taj blog aktivan pa sam eto imo inspiraciju u vidu tog dopinga da svašta pišem i na taj način vratim ljudima to što sam im pre-naplatio knjigu. Mislim, jako jedna mučna situacija, pa baš zato i ne želim da izdajem bilo kakvu novu knjigu jer na kraju se ispostavi da ja to solo prodajem putem pošte, a to je barem u mojoj pošti katastrofa sa onim silnim penzionerima. Treba veliki entuzijazam za to, ili bar neki doping a ja sam konačno nedavno reko odlučno STOP žestini i STOP bromazepamima bez recepta. Pa jbte ja sam bukvalno održavao tu divlju apoteku u životu, sve pare što zaradim odma kupim sve zalihe bromova. Uđem, pogledam apotekarku u oči kažem: Jel ima? Pa ako je vesela znači ima. I njoj sam poklonio knjigu jer em što je bila dobra riba po mojim standardima em smo stalno razgovarali kad dođem, fina jedna devojka tu sa Vidikovca, čak mi je i ostavljala bromove kad vidi da će da nestane. Razumela je moju potrebu za sedativima, objasnio sam joj kako to ide, ali posle jedno pola godine tolko mi se pojačala tolerancija da sam mogo da popijem 20 komada od 6 miligrama, dakle celu onu kutiju i da me ni ne pipne. Onda sam morao da pauziram, ali sam i dalje išao kod moje apotekarke sve dok nisu ugasili apoteku, čak sam bio i na rođendanu njenih bliznakinja. Živela je sama s decom u zelenim zgradama. Nikad nikom ništa za rođendan kupio nisam al' sam tim devojčicama kupio neke lažne lego kocke jer nije bilo pravih u toj našoj knjižari gde smo 80-ih kupovali heavy metal kasete.
Sama promocija je što se mene tiče bila skroz odlična, i ubedljivo najjača od svih do tad, i to kontam samo iz razloga jer nije bilo ni kapi alkohola da me sabije, da ne znam gde je desno. Naravno sveprisutna trema je ubijena sedativima, ali mislim da me oni nisu omeli u izlaganju, mislim svakako je nastao haos kad sam kreno sa svojim govornim manama i vrlinama. Nekako mislim da su čitaoci ipak bili malo razočarani kad su me videli a posebno čuli uživo, al' jbga nisam mogao da glumim kako sam prokleto kul kad sam bio skroz nesiguran ko i vazda u životu. Doduše više je bilo onih koji su došli iz čiste radoznalosti nego onih koji su čitali ili nameravali da čitaju "knjigu". U publici sam video čak i jednog Vladmarxa, pa eto i Pikac aka Bojan Dimitrijević je bio tu, s tim što je on stvarno čito knjigu, pa onda Sale Krišna i naravno brat Milke koji je došo da podrži hardcore. Ima tu još ljudi u zadnjem redu ali ne mogu da provalim, nisam siguran, pa nek se jave ako im nije mrsko.
Sreća moja da sam imao Nikolu Popevića za moderatora jer on je digo spektakl na viši nivo svojim profesionalnim pristupom, inače bi sve ličilo na lakrdiju gde ja bacam neke fore koje samo ja razumem i onda se smejem istima dok raja ništa ne kapira, tako da je Popević bio ta spona da ljudi mogu da skontaju o čemu se tu zapravo radi, zašto je sve tako naopačke, ili što bi rekla Tamara "naglavce".
Još jednom, evo posle 15 godina mogu da kažem hvala svima koji su se osmelili da dođu i pored suludog termina. Ej bre, 17.30 ladno, radni dan, pa gde to ima? Pola bre ljudi u to doba na poslu, pola na faksu i u školi, itd, a gre'ota vaistinu ili bar tako ja tripujem. Da je bio vikend bilo bi još mnogo više ljudi ali onda bi se ja zablokiro od treme, tako da je ovo bilo zapravo potaman.
Iskreno ta knjiga me bukvalno vratila u život posle svega što sam preživeo od '99 pa do 2007. Ja sam mislio to je to, takav je život, majka mora umrijeti, ja se moram oženiti, a onda se sve preokrenulo, počeo sam da pišem taj blog na nagovor nekih ljudi ali opet nisam znao ništa o tome, posebno nisam znao da tu može fino da se zaradi, al' koga brate da pitam kad niko tad nije radio blogove? Meho je imao blog al' na wordpressu i boleo ga kurac da se cima oko zarade kad je imo dojaja poso. Posle sam postavio ono donate dugme, ali pošto paypall nije još došao u Srbiju ja sam to turio na račun moje tetke u Grčku, i stvarno ljudi su slali jedno 5 puta po 50 evra, i onda me uvatio blam iz nekog razloga pa sam to uklonio. Osećao sam se kao teški prevarant koji kao propagira D.I.Y. a vamo preko kartica prima novac. Naravno, tu sam se zajebo, jer da sam ostavio tako, do danas bi imao tako neke prilive novca bar 50-100 evra mesečno pa bi i blog opstao, a ovako sam obustavio rad 2018. jer nije me šljakalo više. Znači radiš ono što te radi, kad ne radi bolje ukinuti nego na silu, ništa što je na silu ne valja. Deset godina skoro svaki dan pisati nešto je skroz suludo, ljudi postavljaju ove podkaste jednom nedeljno, jednom u mesec dana, ne radi se svaki dan ko manijak, a i vala nema više dobrih blogova da ja znam.
Uglavnom, da ne bi Ratibora Trivunca, mog drugara još iz 90-ih koji je to čito i pitao me dal bi izdo knjigu, ništa se ne bi desilo. Mož' samo da se lažemo da bi mi CLS izdao knjigu jer poštuju moj spisateljski rad i moju biografiju. Pre bi me streljali, haha. Treba bit realan, čovek mi je produžio život taman kad sam bio na ivici da sve batalim, digo me iz mrtvih bukvalno a da nije bio ni svestan. Nije šala. Ipak će ostati nešto iza mene.
0 comments:
Post a Comment