Prosečna doza svakodnevnog Srbende?

Ovo ladno zvuči ko da je maznuto sa DNEVNE DOZE PROSEČNOG SRBENDE, ali nije, znači ja svedok, ja doživeo...mada kad malo bolje razmislim to možda i jeste klasični onaj prosečni Srbenda bogtejebo?!?!

Onomad kad bila Đenova, dolazi ćale i krene da mi kenja, kaže a bre ovi tvoji drugari huligani, to sve kriminalci, ološ, treba ih sve umlatiti, vidi bre onog istetoviranog, sad se kurči, spaljuje albansku zastavu a posle će da kuka, sjebaše nam bre reprezentaciju, ej bre oni će da se kurče po Italiji a sve pičkice...

Dolazi sinoć - majku im jebem šiptarsku, pa to bre nije narod, vidi samo te face majmunske, treba ih sve pobiti, istrebiti, sav zapenio, sreća pa nije otišo na tekmu...

Druga situacija: 2005. zajedno otišli na Marakanu da gledamo repku protiv BIH. Pre toga pričao kako iskreno nema ništa protiv muslimana čak naprotiv dragi mu za razliku od ustaša, a i fino poslovo s njima u Banjaluci, veli žao mu što smo ih baš tolko sjebali u ratu.

Počela tekma i skandiranje "Nož, žica"...nadglasao pola juga

Bosanski minimalizam il' primitivizam?

- Fanatik 1989. -

Nešto sam razmišljo ovih dana pošto sam pod IZUZETNIM utiskom ove Neletove knjige (ajmo raja, fajronat) te mi se vrti po glavi onaj bre specifični "bosanski minimalizam" u izražavanju, ako smem tako da ga krstim, dakle oni izrazi tipa IĆU (ići ću), DOĆU (doći ću), STIĆU (stići ću) a koje sam ja prvobitno čuo od moje babe koja se iako daleke '54 doselila iz Banjaluke u Zemun, evo i dan danas nije odustala od svih tih prekodrinskih umotvorina, pa ni toga da se SMIJE, GRIJE, da SIJE, i tako redom, a što je meni još od malena bilo jako simpatično, jer mi nekako ta ijekavica vazda bila nekako toplija za čuti ali i pročitati, i to najviše verovatno zbog Branka Ćopića jer je on tu toplinu prvi nekako na pravi način definiso u svojim pesmama i pripovetkama za decu. Još od tih dečačkih dana meni je npr. uvek MLIJEKO bilo mnogo jači izraz za MLEKO, a posebno jer mi se odma vrate one divne scene iz legendarnog dečijeg filma VUK SAMOTNJAK iz '72 gde je Slavko Štimac ko dete odigro svoju prvu ulogu i naravno pokido, a posle taj film dobivo i neke nagrade preko, sinhronizovali ga Francuzi ladno, znači ko nije to vido obavezno da overi. Dakle, da ne bude zabune Nele je u knjizi bio sav po P.S-u, nije čak ni klasično guto slova ko što moj ćale npr. radi iako je odrasto u Beogradu (čudna sorta), znači trudio se da to bude pismeno sa sve apostrofima ako negde baš zapne. Znate na šta mislim, znači na one forice VIDO, DOŠO, ma sve živo gde ima taj "višak" u obliku slova "E" ili "A", a koji realno samo smeta i usporava komunikaciju. E, zato se to skine i onda dobiješ jedan baš nako fin flow, a što su možda...ma šta možda, to su sigurno širem auditorijumu ponajbolje objasnili momci iz Elvisa J. Kurtovića, Zabranjenog Pušenja, Bombaj Štampe i naravno Nadrealista, al mi je ubedljivo najslađe bilo kad je pokojni DRAŽEN RIČL PARA poznatiji i kao ZIJO na prvom albumu Crvene Jabuke u seča-pesmi "Sa tvojih usana" otpevo u strofi: "Ja SIĆU, SIĆU do bašče, šatro šljive da poberem". Ajme meni majko draga kolko je to bilo jako i kako iskusno urađeno, jer realno ta pesma drugačije i ne bi mogla biti otpevana. Uostalom zamislite da je on tu pevo "ja sići ću, sići ću do bašče", to bi kao i moglo da se uklopi nekako, ali DUŠA te pesme bi se zagubila jebiga.

E, čim sam se ja prvi put dovatio tastature još onomad, ja sam sve to odmah prihvatio i usvojio ko svoje maternje jer mi nekako izgledalo skroz logično, dakle ko neki sleng gde se sve pojednostavljuje, gde se te bespotrebno komplikovane reči i izrazi svode na suštinu. Naravno, bilo je tu i prigovora čitalaca jer sam i apostrofiranje skroz batalio, tipa napišem fino DOŠO, jer što ja moram da stavljam apostrof između Š i O kad je skroz jasno o čemu se radi, čovek je DOŠO pa je DOŠO, s apostrofom ili bez, pa zar nije tako? Ali da se ne lažemo, prvi put je auditorijum širom Jugoslavije za tako jake prijave u svom izvornom obliku čuo tek kad su se pojavili Nadrealisti i ljudi su se smejali tome možda po prvi put kao nečemu dojajnome...ili sam bar tako ja to istripovo jer sam bio klinac od 12 godina, jer ja sam tačno bio V razred osnovne kad je išla druga sezona Top Liste. A taman sam u to doba počo da slušam i muziku kao, a kako su kod nas na Vidikovcu u O.Š. "Branko Ćopić" glavne face iz starijih razreda bili sve metalci, naši idoli, Andrej Brukner, Slonče, Maslovarić, pa i legenda ne samo Vidikovca nego i Ceraka, pokojni Ćela, koji je bio s nama u razredu, a koji je šeto Slayer prišivač na leđima, logično je bilo da se i mi dečurlija priklonimo pre metalu nego panku, a da ne pričam o tome da su ovi metalci maltretirali sve ove šabane, čobane i ostale budale i tako nas kupili. Dakle, ko što su zeldiji početkom 90-ih cimali "padavičare", e 80-ih je bilo malo drugačije, da ne kažem obrnuto, ili je bar takav fazon na Vidikovcu bio, jer tako se ispostavilo jbga da je najjača faca u školi bio hardkor metalac. Uglavnom, brzo sam se ja tu navuko prvenstveno na Anthrax a onda i na Slayer i tako redom, ali ta Top Lista koja je bukvalno praznila ulice nekad belog grada, vrlo brzo me ponukala da poslušam i te razne domaće bendove, znači ceo taj novi primitivizam, ali logično, podrazumeva se i Šarlo i Disciplinu, pa normalno, bez toga jednostavno ne mere, a to čak i Nele u knjizi priznaje, sve, sve ali Šarlo je Šarlo jbga. No dobro, ja sam baš bio odlepio s tim, otišo u klasični manični fanatizam ko i u svemu, ali kasnije se to falabogu nivelisalo ko i kod svakog tinejdžera pa sam slušo što je moja ekipa tad volela da kaže "Sve od Džeja pa do Napalma". E, da, umalo zaboravih, ima i ona fora, u Srbiji se kaže npr. "Hajde da sednemo", a preko je i to minimalizovano, pa se veli "Ajmo sjesti", i sve tako u tom fazonu redom po spisku. U svakom slučaju jako, jako zanimljivo, a vala primilo se to i kod nas kroz ovu internet zajebanciju, pa tako eto na fejsbuku imate onu surovo jaku stranicu, meni omiljenu "Dnevna doza prosečnog Srbende" gde je to dovedeno ma do savršenstva, jer je čak i Vuk Karadžić skroz lepo reko "PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ - ČITAJ KO ŠTO JE NAPISANO". I vaistinu...bi svetlo bogtejebo!!!

Bombaj Štampa - Singlovi

1. Bombaj Štampa - Jogging kroz Alipasino polje (2:36) (1984)

2. Bombaj Štampa - Zeljo to je moj tim (2:44) (1985)

3. Bombaj Štampa - Moja zemlja (3:12) (1992)

4. Djuro Bombaj Štampa - Intervju (6:32) (2008)

5. Bombaj Štampa - Truba (3:39) (2009)

6. Bombaj Štampa - Vriska (4:28) (2009)

DOWNLOAD

Najjača kritika srpskog društva trenutno: Državni posao 422

Social Anxiety Documentary: Afraid of People (2011)

Director:
Terri Randall

Evo, za sve koji još uvek ne znaju šta je to Social Anxiety Disorder, inače u Srbiji mnogo poznatiji kao "socijalna fobija", evo prilike za malo edukacije jer baš dosta ljudi ima taj problem a da toga nisu ni svesni jer se takvo stanje u većini slučajeva pripisuje preteranoj stidljivosti i čemu sve ne. Mislim, šta da vam pričam, okusio sam sve to i na sopstvenoj koži, te mogu da posvedočim da je to zapravo jedna večita strepnja od osude okoline, jedna paranoja, stid, strah od javnog nastupa i ljudi uopšte, koji ide čak dotle da se u školi bukvalno kriješ da te profesor ne prozove da pred celim razredom odgovaraš, iako si realno naučio za skroz solidnu ocenu. Dakle jedno konstantno skrivanje, izbegavanje, zaobilaženje i eskivaža svega što te dovodi u žižu, a što često rezultuje time da ti se školovanje pretvori u totalnu propast i besmisao, jer sve i da oćeš - ti ne možeš da pokažeš svo svoje znanje i vrline. Naravno, ovo se odnosi i na socijalne odnose, znači ta prva drugarstva, sklapanje prijateljstava, sve to ide jako, jako teško, jer se osećaš toliko bedno i u strahu da te okolina non-stop osuđuje za svaku tvoju akciju, da bi bukvalno rađe u startu utekao sa tih raznih druženja. A da ne pričamo o onim težim slučajevima, kad npr. izađeš na autobusku stanicu i tripuješ da te al' bukvalno svi posmatraju u negativnom kontekstu pa stoga prestaneš da izlaziš u grad ili na bilo koje drugo mesto gde ima ljudi. Nažalost, neretko se dešava da takve osobe počnu da praktikuju tzv. "samolečenje" tj. olako pribegavaju alkoholu i narkoticima ne bi li nekako smanjili tu surovu anksioznost a sve u cilju da bi mogli kolko tolko da funkcionišu, jer ipak je ovo jebiga društvo gde je ta socijalizacija jako bitna i bez nje možeš samo da se ili skroz osamiš ili da odeš u neki manastir u vukojebinu. Ali opet kažem, ko to nije iskusio znači pojam nema o čemu ja sad ovde pričam...a možda i lažem, te vam stoga najtoplije preporučujem ovaj dokumentarac, jer zaista ga je greota ne pogledati.

Dr Nele Karajlić - Fajront u Sarajevu

Čito FAJRONT U SARAJEVU. Odlična knjiga, doista vrh, a posebno za nas fanatične fanove Pušenja, Elvisa, TLN i novog primitivizma uopšte, koji smo doduše i ranije znali dosta tih detalja ali samo u naznakama, preko rekla-kazala varijanti. E, zato je ovde sve to do detalja pojašnjeno, alal mu vera. Jedino sam bio prinuđen da preskočim one delove gde Nele ko fol razgovara sa Sudbinom i nekakvim anđelima? To me baš smaralo jer ne volim tu fikciju al' nikako, al' kontam jbga zašto je to morao turiti u knjigu, gistro kao povod da ispriča tu svoju polu-autobiografsku priču te je kao opravdano, mada moglo je to i na drugi način da se uradi jer ti delovi baš ubivaju, al' se na drugu stranu zbog toga barem lepo videlo da je Nele lično pisao tu knjigu a ne ko što to rade druge poznate ličnosti na čelu s onim novinarkama i glumcima. To mi zapravo bilo i najdraže, kad sam izvalio po onom njegovom prepoznatljivom filozofiranju i suludim metaforama da je upravo on solo autor ovog dela a bez da mu je iko pomagao. Al' najjače mi bilo kad sam konačno saznao kako su Pušenje i Top Lista dobili imena, znači skroz liči na njih, ahahaha, nije me nimalo začudilo, spontanizam i renesansa bogihubio. Dakle, jedna izuzetna priča o Sarajevu 80-ih, svima je preporučujem jer ne znam dal je iko napisao išta slično ovome, i jedini bedak što knjiga nije na latinici da i ova omladina iz Sarajeva koja nije zadojena mržnjom prema Neletu može da je pročita. Mislim greota da ti novi klinci ne saznaju o tom po meni najlepšem periodu u istoriji Sarajeva samo zato jer im Emir Hadžihafizbegović, inače meni omiljeni bosanski glumac (pokido ulogu oca u "Arminu", svaka mu čast) reko da je Nele "mali smrad", zar ne?

Sinovi (1989)

Režija:
Zdravko Velimirović

Krvna osveta, ta prastara tradicija (poštujmo tradiciju!), na ovim našim prostorima kolko sam ja upoznat je opstala još samo međ Crnogorcima i Šiptarima. E, ovo vam je jedan klasičan crnogorski primer (Cetinje) jako surov i potresan, zapravo ovo vam je ujedno i najjači dokumentarac na ovu temu, a i vala režiro ga je majstor, poznati jugoslovenski dokumentarista, pokojni Zdravko Velimirović koji je i sam sa Cetinja tako da nažalost veoma dobro poznaje tematiku. Priča ide vako. Glavnom junaku, meni jako simpatičnom Nikoli Kaluđeroviću ubiše dušmani sina jedinca, a pošto u državni sud niko nikad nije imo poverenja, što reče njegova žena, života im nema, tako da je jbga hteo ne hteo moro da ubije, jednostavno mu nije bilo druge. Uglavnom, mnogo bre zajebana ta krvna osveta, krv ti jebem, ali zajeban i dokumentarac. Znači obavezno pogledajte jer mi je ovo uz Treptači svemira ili zapis o bolnici (1989) i onaj intervju Slavka Ćuruvije sa Vladom Dapčevićem u Zabeli najbolji dokumentaristički rad snimljen u bivšoj SFRJ. (54 min)