Belgrade, my hometown - 1961 rare footage in color :)

RESTART: Samoubistvo i reinkarnacija

Znate ono kad radite malo duže na kompu bilo šta i ovaj odjedared zabaguje ničim izazvan, te mu se sve zamrzne na ekranu da ga čak ni tastaturom (alt-ctrl-delete) ne moš otkočiti? Naravno da znate, jer svi smo to barem jednom doživeli psujući i boga i krsnu slavu sebi i kompu. E sad, šta mi prosečni, da ne kažem neuki korisnici obično radimo u takvim vanrednim situacijama? Iskreno braćo mila, da se ne bi mnogo nerviro i smarao ja vala odma' pritisnem restart dugme na kućištu da mu prekratim muke i ajmo jovo nanovo, pa makar i zauvek izgubio nešto oko čega sam se cimo sat vremena i jače. Uostalom ko me jebe kad sam pisao ovde u status a ne na bloggeru koji sve automatski čuva (eto ideje FB cionistima). E vidite, kakav odnos imam prema kompu tako donekle gledam i na život. Zamislite npr. situaciju da vam al' nikako ne ide u tim životnim akcijama, ništa vam nije po volji, imate 30+ godina a jednostavno vas ništa više ne raduje, niti vidite bilo kakvu poentu u cimanju oko bilo čega, ma sve vam je smor, kunete majku što vas je rodila i stalno se pitate odakle pojedinim osobama toliki entuzijazam, šta to oni znaju što vi ne znate a što im daje snagu da se tolko cimataju i raduju čak i nekim malim stvarima. Dakle, imate osećaj ko da ste uleteli u neki jako loš trip koji nikakvom akcijom ne može da se izmeni a treba da odrobijate još minimum 20 godina. Šta raditi u takvoj jednoj beznadežnoj situaciji? Da pogodim, većina vas će reći da se treba boriti, da ne treba očajavati, da posle mraka uvek nova zora rudi, da je svaki pad novo iskustvo, i da je sve to najnormalniji deo života. E kurac malo, jer ima i nas koji baš i ne mislimo tako jbga. Što ja da se akam i zlopatim u očigledno skroz promašenom životu ako već postoji ovo RESTART dugme? Što sam ja dužan da ostanem u igri do kraja, do te užasne starosti po cenu bilo čega, mislim čemu bre to služi ako već uopšte i ne radi? Za čije babe zdravlje ja tu glumim lojalnog ljubitelja života a vamo mi jebu majku i sve do sedmog kolena? Neću bre, neću i nema boga. Najopuštenije ću da stisnem to RESTART i da fino krenem sve iz početka, u novom telu, novoj sredini, sve kako i priliči, pa ako mi se ni to ne svidi opet resetovanje bez ikakvog blama, i tako u krug do večnosti.

Ali jok, ne verujem ja u onu hindu-reinkarnaciju kako bi neko naivan mogao da pročita iz gore napisanog, jer ta priča kao bio si dobar pa u sledećem životu živiš bahato-bogato, ili bio si loš pa se rađaš kao buba-švaba, mi pre liči na neku jeftinu biblijsku priču. Dakle, da se odma' razumemo, ni u šta ja ne verujem, molim lepo, ja jednostavno ZNAM da postoji reinkarnacija, jer to je najnormalniji prirodni proces kao što je npr. i evolucija. I kao što je i evolucija nekako skroz logična a da nam realno i nije baš najjasnije kako se ona tačno odvija, tako je i sa reinkarnacijom. Još od malih nogu mi je to bilo skroz jasno iako se baš i nisam bavio istočnjačkim filozofijama, dok mi je na drugu stranu judeo-hrišćanska priča vazda bila ko neki pulp fiction roman (krimić-ljubić), sve bre neke nebuloze, ko najlošiji adventure-fantasy igrani film po nekom nedobog Tolkinovom romanu. I tačno što reče Nikolas Schreck, problem sa tako tim religijama koje imaju svoje "biblije" je upravo u tim biblijama, u tim šturim napisima polu-pismenih ljudi, jer Isus nikad nije govorio svojim apostolima da zapisuju njegovo učenje, jer realno kako opisati ljudskim rečima tako neke spiritualne akcije? To vam je ko sad kad bi ja uvatio da opisujem svoj LSD trip, a da svako ko to pročita skroz do srži skonta šta sam ja proživeo na svim nivoima. Pa to je al' totalno nemoguće, zar ne? Kao kad bi te neko tek izašao iz pećine pitao šta je to Mesec a ti upreš prstom ka nebu i kao, eno ga, to je Mesec. I zato mi je to čitanje biblije i ostalih svetih spisa skroz naskroz besmisleno, jer to možeš da čitaš i čitaš godinama ali ako nisi solo doživeo bar jedno duhovno iskustvo džaba ti sav taj sumnjivi tekst o tome šta je tamo neko pre 2 soma godina proživeo, jer ko što rekoh, to je rečima ovozemaljskim zaista neopisivo, a ja da slepo verujem bilo kome zaista nemam nameru. Pa pre ću bre da poverujem sajentolozima nego ovima, jebeš mi sve, jer Hubbard je bar bio profi SF pisac ako ništa. Dakle, samo RESTART braćo mila i c-ya in the next life buddy boy, pa da smo živi i zdravi!

NAPOMENA ZA POJEDINCE: Ovo je samo tekst alo, ne ložite se bogvasubio!

Malo o paranoji

Danas ću vam malo pričati o nekim tipovima paranoje, dakle ne o onim klasičnim kada se zakačiš s nekom ozbiljnom budalom pa te progoni, oće da te bije, preti ti i slično, jer iskreno, meni su takve paranoje donekle i smešne i lako rešive (pozoveš ga na fer ili nož u džep jbga) u odnosu na ove o kojima ću govoriti. Dakle radi se o paranoji svakodnevnog života, da to tako krstim. To vam je ono kad ste npr. zaposleni, radite svaki dan sa tim ljudima, i iako ste u fer i korektnim odnosima vi ipak imate trip da vas pojedinci ne vole ili čak ne podnose, da ne kažem mrze. Npr. kolega napravi neku šalu a ti se pola sata razmišljaš šta li je time mislio, dal' te on to zapravo podjebava i ruga ti se iz zlih pobuda ili se tek onako našalio. Naravno, tu dosta igra ulogu i to dal' si samouveren, siguran u sebe, jer ako jesi tebe će tačno boleti kurac šta je bilo ko rekao a ne tu neki random kolega (ko mu bre jebe mater), ali ako nisi takva osoba, jer ta samouverenost se gradi još u detinjstvu, ta zla razmišljanja mogu i danima da te progone, te da ti odlazak na posao i bukvalno pretvore u pakao iako se taj lik npr. samo tek onako našalio.

Dakle, svuda gde boraviš sa ljudima jedno duže vreme takav tip paranoje je neizbežan jer logično upućeni ste jedni na druge, i onda paranoik svaki pa i najmanji gest tumači kroz tu prizmu, znači i kako ga neko gleda, i šta mu kaže, i uopšte globalno kako se ophode prema njemu. Pa čak i ako nema puno međusobne priče ovaj će to tumačiti na taj specifičan način. Ali ubedljivo je najgori trip kad krenu da se došaptavaju. Znači, bilo kakvo domunđavanje i onaj fazon "aj izađi napolje da ti nešto pričam" je noćna mora za svakog paranoika, jer zna se - uvek postoji sumnja da možda baš njega ogovaraju ili smišljaju zaveru kako da ga uklone iz firme. Znam, neko će sad reći "brate, istripovo si, ne vrti se ceo svet oko tebe" i ja ću se skroz složiti sa tim, jer naravno da sam i te kako svestan da sam nebitan u celoj toj priči ali morate da shvatite da je ta paranoja tolko bre jak trip da iako si svesna i kolko tolko razumna osoba ovo zlo uvek ali uvek pobeđuje.

Sećam se kad sam počinjao da radim u kladionici, pošalje me šef da kupim žvake i lupam cigare a ja oću da umrem, jer zna se - poslali me napolje da bi mogli da prodiskutuju moje ponašanje, da me sa'rane. Isto tako, odem kod frizera tripujem da me frizerka ne podnosi al' kao jbga mora da bude fina jer sam godinama redovan. Onda tako kad odem na neko druženje ili sretnem neke stare jarane imam utisak da svi sve znaju o meni (baš ih mnogo zabole) i da me gledaju ko totalnog kretena, da me stalno ogovaraju. Ma kad malo bolje razmislim tačno sam isti ko moja baba, ona čuvena izbosne, i ona je non stop u tom tripu, šta je reko ovaj, šta je reko onaj, ceo komšiluk je mrzi i tako ta ludila. Al' izgleda bre da je to nasledno, jer i ćale mi je takav. On se npr. al' bukvalno ni sa kim ne druži, samo sedi kući i mota one cigare, mada to i nije tolko loše jer kad se setim 90-ih non-stop je čistio pištolj bre ko ptsp manijak neki. A nije da nije imao drugove, imao je i to baš one prave, ali je zbog standardne sramote što ima sina kretena, i te večite paranoje i fazona "ovaj me uvredio pre 15 godina" ili "njegova žena je rekla to i to a on je podržao", prekinuo sve kontakte. E, zato ja vazda govorim da je hemija majka, i da je bolje piti lekove pa bilo kakve nego biti tako paranoičan večito, a pojedinci mi tu prosipaju fore o zdravom životu i štatijaznam. More odbi, raziđi se, razguli ba!

Night Will Fall (2014)

Director:
Andre Singer

Rad na temu dokumentarca o NEMAČKIM nacističkim koncentracionim kampovima koji su snimili Hičkok i Bernštajn 1945. godine, a za koji se donedavno smatralo da je skroz izgubljen. Neverovatne scene čistog nekrštenog užasa ispresecane su svedočenjima preživelih logoraša i vojnika-oslobodioca koji su sve to snimali. Inače, kolega Ognjanović (the cult of ghoul) je ovaj dokumentarac proglasio za najjači u prošloj godini i ja taj stav u potpunosti podržavam. Mada kad gledam ove snimke, jednostavno ne mogu da odagnam misao da su ovi zli nacisti sa svim svojim gasnim komorama i sranjima bili majka Mara u odnosu na ono šta su ustaše radile u Jasenovcu. Dakle, bolje mi daj da se časno ugušim u ciklonu-B nego da me kolju ko nekakvo svinjče. Jebeš mi sve ako nije tako. Il' što reče Elvis J. Kurtović - "Ne bojim se atomske bombe, bojim se noža."

"Researchers discover film footage from World War II that turns out to be a lost documentary shot by Alfred Hitchcock and Sidney Bernstein in 1945 about German concentration camps."

DOWNLOAD TORRENT

Lud, zbunjen, normalan...

Svaki dan mi penzioneri porodično gledamo našu omiljenu seriju "Lud, zbunjen, normalan", i to nam je što se kaže hajlajt dana. Svi se masovno budimo u 15 do 7 posle popodnevne dremke i entizijastično sedamo pred male ekrane. Šta reći osim alal vera, i falabogu da su se Sarajlije konačno setile da snimaju humor u kom su realno vazda bili najjači a ne tamo nekakve drame i patetična sranja o ratu. Naravno, i ovde ima dosta jeftinog humora i provaljenih fora al' sve to tako fino upakovano uz taj specifičan sleng i genijalnog Mustafu Nadarevića je i te kako zabavno i smešno za razliku od svih ostalih serija iz tzv. regiona, a posebno od kad je i Državni Posao počeo da se ponavlja i smara. Ali da budem iskren, da nisam naleteo na Izeta Fazlinovića ja te druge glumce osim Samira ne bih ni prepoznao pa se ne bi ni zainteresovao. Dakle pun pogodak.

I tako, pita mene ćale, kaže što Faruka zovu Rukfaš, a ja mu odgovorim da je to čist šatrovački koji se u Sarajevu još 70-ih godina možda i bolje primio nego u Beogradu, al' to ne zna baš svako sa strane nego samo onaj koji je pažljivo slušo Elvisa J. Kurtovića i Zabranjeno Pušenje i gledao Nadrealiste. I vaistinu, u seriji ima baš dosta šatrovačkog i tako tih forica da su mi i svi ostali glumci postali jako prepoznatljivi i dragi, ma ko da ih lično znam srodio sam se sa tim likovima a posebno sa Dinom jer smo iste građe. Jedan od njih je i sada već pokojni glumac koji igra doktora Điđimilovića, inače Izetovog najboljeg druga i saborca. Taj matori je samo takva faca, a kad on i Izet zasednu da piju maksuziju, tu čarobnu rakiju iz Hercegovine, znajte da je ludnica zagarantovana. I tako, smejemo se mi tim njihovim suludim akcijama, kad pita mene mater, veli kako su se samo setili takvog blesavog prezimena Điđimilović, i ja krenem da razmišljam i na keca se setim. E sad dal' sam ga ubo vi procenite, eno pesmice dole. Inače ako ste provalili svaki put kad ide scena u kafiću kreće jedna druga pesma od Bombaj Štampe, al' šta zapravo u slengu znači ovo "điđi miđi" ja to još nisam izvalio te se nadam da će mi neko od (ex)Sarajlija to pojasniti, jer kako bi to reko Taško Načić u Davitelju - "čovek se uči dok je živ, gospođice Dobrila" - zar ne?

Syriza must win tomorrow!!!

Pažnja, pažnja, achtung, achtung!