Ksenija Pajčin (1977-2010) - Moja sećanja

Ksenija Pajčin. Šta reći? Znam da se većina vas gnuša takve jedne "estradne" pojave pa i svega što je radila u muzičkom smislu, ali ja ne mislim baš tako, nisam tolko površan baš. Ja Ksendžu posmatram iz jedne drugačije perspektive, na isti način na koji posmatram i Čarlija, Helenu Blavatsky i još mnoge ljude koji na prvu loptu deluju kao sumanuti ludaci i šta sve ne. Kseniju sam prvi put sreo u prvom razredu osnovne škole "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu jer smo vršnjaci ('77 godište) pa je to bilo nekako i logično. Posle prvog razreda preselio sam se u školu na Vidikovcu tako da nisam imao prilike bolje da je upoznam, ali se i dan danas sećam tih prelepih očiju.

Sledeći put sam čuo za nju tek tamo '95 dok je nastupala sa Duck-om. To je bila onako simpatična muzikica, skroz jednostavna, veseli neki pop fazon jbmliga, ali se Ksenija već tu skroz izdvajala, i svi su gledali u nju a ne u ovog lika koji je bio autor. Bilo je tu par hitova koji su se vrteli po televizijama a pošto sam ja pripadnik TV generacije, naravno da sam sve to overio i skapirao šta valja a šta ne. Posle toga 1997. je krenula u solo karijeru i moram priznati da mi se to baš svidelo, mnogo je bila bolja produkcija i ozbiljnije pesme. Ali i dalje sam više gledao njene oči nego što sam slušao muziku, jer to je bilo prosto neizbežno. Uostalom pola grada se tada ložilo na Ksendžu, nisam ja bio nikakav poseban slučaj. Onda sam 1998. sticajem suludih okolnosti (Predrag Radisavljević aka DJ Prema me pozvao) počeo da sviram bass u pratećem živom bendu 187, koji su tad bili baš popularni kod ovih splavarskih i zeldi nesretnika, bila je to tad baš masa ljudi, velika većina u Srbiji.

Zvali smo se onako zajebatski "Čamuge iz kraja" da se kao ispoštuje taj rep nigga fazon u fulu. Pored mene gitaru je svirao moj brat Aref Zaabi a bubanj Dario Janošević, dakle sve HCpunk pioniri koji su pre toga svirali u bendovima kao što je Austerity, Tripl Pipl, Voice of Minority, Stonewall i gde sve ne. Znači, vrlo smo se dobro poznavali i bili smo u opasnom treningu što se tiče svirke. Nastupali smo isključivo na živim nastupima 187 jer je tad naletela ta moda kod repera da imaju žive bendove pa je i kultna C-YA imala bend. Prvi koncert, sećam ga se jasno, je održan 11. decembra '98 u XL-u (ex-Prostoru) sa C-YA, WITB, ACME (Vračarci) i one nadrkane ribe 2 HOT. Sledeći je bio u onom fensi "CINEMA" klubu kod Palasa, već 16. decembra, mada je prostor više ličio na kafanu, znači gomila stolova, sve puno, sve zeldi-šaban kombinacija, i ispred njih mi kao sviramo, nit ima bine nit bilo šta, više mi ličilo na narodnjački trip gde se lepe pare na čelenku, al' jbga takvo vreme bilo. Svirali su LEE-MAN, ACME, posle njih mi i na kraju zvezda večeri, pogađate, niko drugi do Ksenija. I kako sam pakovao bass u fotrolu i krenuo da se guram kroz onu masu jer je bilo baš krcato, samo izvalim u daljini Ksendžu kako ide ka meni (prema "bini") i gleda me al' pravo u oči i ne odustaje. Znači nije mi bilo dobro al' uopšte, te sam na kraju morao da spustim pogled, jer sam kontao da nisam dostojan da tako očijukam sa boginjom a i brate zračila je, uostalom meni su njene oči bile glavni trip, nisam se ja nikad ložio na sise i dupeta. I to je bilo to, naš jedini "susret" gde nismo verbalno komunicirali nego isključivo očima.

Posle toga sam je još samo jednom video krajem decembra kod Mega Dekija u emisiji (se seća neko te pojave?), na PINK televiziji. Sećam se samo da im je studio u centru Zemuna tad bio baš malešan. I nastupimo tu mi uživo u live programu, ima DJ PREMA snimak toga na VHS-u al' ga mrzi da prebacuje, i posle nas Ksendža sa svojom dance grupom, između ko fol intervjui, i sećam se jasno da je Mega Deki, pošto mi nismo hteli da pričamo u programu, niti da nas snimaju, prokomentariso: "danas je izgleda glavna kletva dabogda te ortaci videli kod Mega Dekija". I vaistinu, to je bio tad ultra blam pojaviti se u takvoj jednoj nedobog emisiji, ali srećom po nas niko od normalne ekipe nije gledao PINK tako da smo prošli ispod radara. Pošto DJ Prema ne da taj snimak (mrzi ga hehe), srećom je neko snimio bar Ksendžin nastup, te evo jedne pesmice:

I to je u principu to. Ja sam tada obožavao njen look, još od Duck-a. Znači, kratka kosa, mršava, normalna devojka, girl next door fazon, al' već za godinu il' kolko dana vratila se iz Grčke skroz napucana, sise, dupe, ceo fazon, što se meni nikako nije svidelo, a i u muzici i tekstovima je postala skroz nadrkana, samo sex je bio primaran motiv, te sam već 2000-2001 skroz prestao da pratim njen rad. Tek deceniju kasnije kad sam čuo da je ubijena od strane onog odvratnog sadiste Milogorca što mu pop pevo na sarani za ogroman keš iako se ovaj upuco, jebomujamater seljačku onu nadobudnu, goatfucker klasičan. E, tek tad sam se ponovo setio svega i sve mi se vratilo.

Nažalost, Ksenija je danas već skroz zaboravljena i tu nema priče, surovo ali istinito. Jbga, mi Srbi smo valjda takva nacija, i još povrh svega skoro svaki dan se javljaju razni seljadini sa izjavama tipa "pa ja sam je karo još dok je bila klinka", "bila je kurva" itd. Ej bre, da se hvališ okolo kako si jebo mrtvu devojku, i još svima pričaš kako je bila kurva? Koji su to umovi ja ne kapiram. Ma samo metak u potiljak ko Rusi što su nekad radili.

Ksenija je bre bila POJAVA alo šabani, neko ko je mogao da stane na crtu najlepšim ženama sveta, i kao takva ne bi trebala biti zaboravljena jer je, posle Olivere Katarine, bila UBEDLJIVO NAJLEPšA ŽENA na ovim prostorima, i čik da neko to pobije, ajde da vas čujem baš!

Bila je SIMBOL, simbol srpske lepote na prvom mestu. A evo šta piše jedna cura koja je baš voli:

"Xendza je bila pojava i tek bi bila da je ostala ziva, jer je imala u planu 2 pesme na engleskom, dakle svetsku karijeru. Ona je privlacila paznju i bez pesama na egleskom, sudeci po tome sto je uvek kada je bila na americkom kontinetu bila gost na nekoj od tamosnjih najgledanijih emisija, a i mnoge svetske novine su pisale o njenoj tragicnoj smrti danima. Isto tako treba prihvatiti cinjenicu da jeste zaboravljena, recite mi samo kada ste poslednji put videli neki njen spot na TV-u?"

Ritam zločina (1981)

Director:
Zoran Tadic

"A single teacher allows a stranger to share his home with him before it is to be torn down by developers. The stranger has a fascination with statistics, and claims he can predict crimes based on statistical analyses. Intrigued by this talent, the teacher tells a married, female friend that the man seems to have done what he claims. Then the numbers show that there is a slip-up and a murder that was supposed to have occurred, did not. The stranger is adamant that a balance has to be achieved or the whole town will suffer - and he leaves."

DOWNLOAD

Reflexion by Lynette Fromme (2018)

Squeaky aka Red je 2009. godine puštena na uslovnu slobodu zbog pokušaja atentata na američkog predsednika Džeralda Forda 5. septembra 1975, pištoljem koji logično nije imao metak u cevi, da ne kažem da je bio neupotrebljiv jer Red je išla na to da padne po bilo koju cenu u znak solidarnosti sa Čarlijem i ATWA (AirTreesWaterAnimals).

"I stood up and waved a gun (at Ford) for a reason", said Fromme. "I was so relieved not to have to shoot it, but, in truth, I came to get life. Not just my life but clean air, healthy water, and respect for creatures and creation."

Na suđenju je odbila saradnju s odbranom a javnog tužioca je pogodila jabukom posred čelenke kad je krenuo da kenja kako je bla puna mržnje i nasilja pri pokušaju izvršenja dela. Red je moj omiljeni lik u celoj ovoj priči, nikad nije drukala nikoga, nikad nije izdala drugove svoje, ostala je što se kaže true till death, a po njoj sam čak nazvao i moje tada malešno mače Skviki, a evo i dan danas, posle tačno 10 godina odaziva se kad je zovem i priča mi koješta.

Inače, Red je bila osuđena na doživotnu robiju, al' je puštena posle odslužene 34 godine.

Zanimljivost: Pored čuvenog bekstva 1987. Red je izmeštena iz federalnog zatvora Dablina u Kaliforniji te prebačena u Zapadnu Virdžiniju 1979. zbog napada nazubljenim delom čekića na stanovitu zatvorenicu neobičnog prezimena Julienne Bušić. Inače, Julienne Eden Bušić je poznata i kao supruga radikalnog hrvatskog nacionaliste u prevodu člana ustaške emigracije, Zvonka Bušića, sa kojim je 1976. učestovala u terorističkoj akciji otmice američkog putničkog aviona i postavljanja bombe pored jednog hotela u Njujorku, od čije detonacije je ubijena jedna osoba. Sve to su odradili ne bi li promovisali neovisnost njihove kvazi države a sve pod uticajem ideologije osvedočenog ustaše Bruna Bušića koga su ubili naši u Parizu 1978. Za ovo terorističko delo ustaše su bile osuđene na doživotni zatvor.

Godine 1989. Julienne je uslovno puštena na slobodu, a nakon osnivanja NDH2 došla je u Hrvatsku gde se zaposlila u uredu predsednika Franje Tuđmana te postala nacionalni heroj zajedno sa svojim mužem. Znači skroz bonafajd akcija od strane Red - jer naša taktika je jednostavna: pucaj na ustaše, pucaj i pobedi. Bravo Skviki, osveta za decu Kozare, nikada nećemo ni zaboraviti ni stati. Inače, njen muž Zvonko Bušić je pušten tek 2009. na insistiranje tadašnje hrvatske vlasti a izvršio je samoubistvo u Zadru 2013. jer ga stigla karma burazeru, nije šala jbga.

Tokom godina na slobodi, i rečima i delom Red je ostala potpuno lojalna Čarliju. U novijoj verziji svoje debilne knjige Helter Skelter o Tate-LaBianca ubistvima iz 1994, bivši javni tužilac Vincent Bugliosi je napisao je da su Fromme (Red) i Sandra Good (Blue) bili jedini članovi tzv. Familije koji se nisu odrekli Mansona i slične pizdarije tog tipa.

- Sandra Good (Blue) -

Danas živi u gradiću pod imenom Marcy, država New York i napisala je opasnu knjigu. Pazi sad:

Reflexion: Lynette "Squeaky" Fromme's true memoir of her life with Charles Manson 1967 - 1969

"You likely heard about the murders. This book is what happened before and after them along California's beaches and bluffs, San Francisco's Haight-Ashbury, the redwoods, Topanga Canyon, Beverly Hills, the Santa Susana Mountains, and the outback of the Mojave Desert. It's about the Charles Manson I perceived, and a gathering of people preparing to survive either a revolution, or the static institutions that were systematically trading all of our vital necessities for money."

- Lynette Fromme, 2018

ORDER HERE

Bašta sljezove boje Branka Ćopića (1972)

"BAŠTA SLJEZOVE BOJE - iz serije Znanje imanje. Književnik i akademik Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 – Beograd, 26. mart 1984) govori o najranijim sećanjima vezanim za detinjstvo i rodno selo Hašane. Njegova majka i sestra sećaju se Brankovog detinjstva, vragolija, prvih strahova i polaska u školu. A deca iz Osnovne škole u Hašanima govore šta znaju o svom slavnom sugrađaninu."

"Ono zbog čega se meni Branko Ćopić prvi put dopao kada sam kao dečak čitao njegove "Ukradene bajke", to je bila ona toplina pomešana sa humorom sa nekim toplim saosećanjem, sa nekom prijatnom tugom koja iz njegovog smeha proizilazi. Ćopić je živeo i poniko u kraju gde se ljudi rađaju sa jednim osećanjem za humor, gde se rađaju duhoviti, gde se rađaju šaldžije, i postavilo se pitanje kako taj autentični humor preneti u literaturu, kako izvršiti literarnu stilizaciju a da se ne primeti da je literarna stilizacija, i da ta literarna stilizacija nema nijedan elemenat vulgarnosti. Kada čitamo Ćopića mi imamo utisak da je to sve bilo krajnje jednostavno i krajnje obično. Jednom je neko rekao da su dobra ostvarena umetnička dela ona dela u koja se ulaže mnogo napora dok se stvaraju, ali da se taj napor ne vidi na njima onda kada su ona sazdana. Isto tako, u jednom trenutku kada sam hteo da ispitujem poreklo Ćopićevog humora ja nisam mogao da vidim njegove prave izvore dok se nisam suočio, po onoj staroj Geteovoj reči da pesnika treba upoznati onda kad upoznamo njegov zavičaj, i ako hoćemo da ga upoznamo da ga bez zavičaja ne možemo upoznati, onda kad sam se upoznao sa narodskim humorom Bosanske Krajine. To je bila ona ista vrsta humora, ona ista vrsta smeha, ona ista vrsta razumevanja i nerazumevanja, onaj prijatni blagi šeretluk koji je izbijao iz svakog junaka Branka Ćopića, i ja sam se pitao da li je Branko Ćopić izmislio Bosansku Krajinu, i uveo literaturu i napravio od nje nekakvu književnu realnost, ili je Bosanska Krajina izmislila Branka Ćopića i poslala ga u srpsku literaturu kao svog najboljeg i najautentičnijeg ambasadora u ovom trenutku. Posle Petra Kočića Branko Ćopić nastavlja tu tradiciju ne samo lepog bosanskog jezika, nego i isto tako jedno osećanje humora, jedno osećanje vere u život, u trijumf dobra nad zlim, i u pobedu onoga što čoveka kao svesno biće čini onim što jeste."

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo prvi

Moja baka Zdravka, devojačko Kurija, s kojom svaki dan duvanim i razmenjujem misli, rođena je u selu Slavićka 1931. godine, što znači da danas ima čak 87 godina. Slavićka se nalazi 20 km od Banjaluke prema Prijedoru, i pripada opštini Bronzani Majdan. Za one koji ne znaju taj kraj je najviše poznat po manastiru Gomionica gde je naš genijalni pesnik i pisac Petar Kočić ("Jazavac pred sudom") učio školu, a gde se održava i veoma značajna manifestacija za celu Bosansku Krajinu, čuveni "Kočićev Zbor". Inače, uoči prvog svetskog rata kod Kočića su primećeni znaci stanovitog duševnog rastrojstva što možda i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da je stalno bio hapšen i krivično gonjen zbog svojih političkih stavova. Zbog svega toga je doveden u Beograd na lečenje gde je i umro 27. avgusta 1916. u 39. godini, u beogradskoj duševnoj bolnici Guberevac ("Dom za s uma sišavše") za vreme okupacije. Dakle, bio je lud tačno ko i njegov kolega i saborac Branko Ćopić, jer njih dvojica su, siguran sam, ponajbolji predstavnici one lepše strane Bosanske Krajine, te čiste, proste, duhovite duše, i bespoštedne borbe za pravdu malog čoveka, krajiškog seljaka iz prve polovine 20. veka. No, ko što često volim da kažem - bez bolesti nema prave umetnosti. I zaista je tako, svakim novim danom to se samo iznova potvrđuje.

Njen otac Ostoja i majka Stojna imali su šestoro dece i pored toga što su bili izuzetno siromašni. Bio sam u toj njihovoj kući svojevremeno, i to su bukvalno dve prostorije dva sa tri metra i to je bilo to. Kako su u takvim uslovima odgajali decu to sam bog zna, ali takvo je vreme bilo pa su se ljudi snalazili na sve moguće načine. Ostoja je pored toga bio i dobrovoljac na Solunskom frontu pa mi nikako nije bilo jasno kako su ljudi tada na volovskim kolima ili čak i peške išli čak od Banjaluke do Soluna i nazad, ali to je već druga priča. Dakle, imali su šestoro dece, najstarija je bila Stana pa onda Zorka, pa Dosta, sin Ljuban, baba Zdravka i na kraju Vojislav. Ostala deca su po običaju pomrla ubrzo nakon rođenja.

Deca su se bavila uglavnom čuvanjem krava i ostale stoke, retko ko je išao u školu, tako da je moja baba i dan danas nepismena i vala baš je briga, ništa joj ne fali. Priča koju ću ovde prezentovati tiče se upravo tih krava koje su deca čuvala. Jedared kad je izvela kravu na ispašu baba se zanela ko zna kojim mislima te je krava lagano ušla u komšijino kukuruzište i napravila haos. Kad je komšinica to izvalila uhvatila je kravu i povela je sa sobom kući, a mala Zdravka je trčala za njom plačući i kumivši je da joj vrati kravu jer ako bi otac za to saznao zna se šta bi joj sledilo. Na kraju je komšinica ipak popustila, valjda misleći da je naučila čobančicu pameti i vratila joj kravu tako da se sve završilo bez puno štete ako ne računamo pojedeni i pogaženi kukuruz.

Baba je posebno volela kravu skroz atipičnog imena Rumenka, bila je jako vezana za nju i volela da je čuva po seoskim brdima. Ali avaj, iz susednog sela Piskavica celim tim krajem je ordinirala luda baba Đuja, koja je bila poznata po tome što je opsesivno trovala krave i svu ostalu stoku na koju bi naišla. Naime, vazda je u šteku imala gips i kantu vode, pa bi time naranila i napojila nesretne životinje koje bi ubrzo uginule. Upravo to se desilo i jadnoj Rumenci, ostala je bez pažnje čobančića, baba Đuja je to iskusno snimila te iskoristila priliku da izvrši svoje zlodelo. Cela porodica Kurija je tugovala za Rumenkom a najviše jer je bila steona i falilo joj je samo pet dana da se oteli, a i pritom su imali samo dve krave, pa su je iz tog razloga sahranili kako i priliči, a i šta su drugo mogli da urade. Od tog dana počeo je otvoreni lov na baba Đuju, konačni obračun sa ovom seoskom vešticom. Ali nije se dala, imala je više štekova u oba sela, jer taj kraj je ceo bio prekriven šumarcima i dolinama, no o tome više u nastavku koji će nadam se da usledi čim pre.

Stanley Kubrick: Eyes Wide Shut Tripovi

Svi smo pomno gledali genijalne filmove možda najvećeg svetskog reditelja Stenlija Kjubrika pa eto i ja, te sam mišljenja da većina njih poseduje dozu pritajenog, tek nagoveštenog užasa u sebi, počevši od Odiseje (najjači film ikad snimljen) koja je po meni i horror između ostalog (cimanje s Halom) jer svaki triler sadrži u sebi dozu horrora, a posebno kad je Kjubrik u pitanju. Znači, od Odiseje pa preko Clockwork Orange, The Shininga koji je openly horror, Full Metal Jacket (strava i užasi rata) pa sve do Eyes Wide Shut koji je tripčina samo takva i horror na više nivoa. Meni je trenutno u fokusu upravo Eyes Wide Shut, ne zato što je to njegov poslednji film, nego što sam na youtube-u naleteo na razne sumnjive ali zanimljive teorije šta je u filmu zapravo plasirano sirotinji raji (iluminati, satanizam, pizzagate, marina abramović, lady gaga), kakve subliminalne i ostale poruke se kriju u tom masterpisu, i naravno čija majka. Odma sam video da tu ima baš svega, od lupetanja raznih jutjubera i podkastera (ko njima veruje, čast izuzecima) do skroz ozbiljnih klipova, a pošto znamo kako je The Shining odlično obrađen u dokumentarcu Room 237, onda možemo da napravimo neku konekciju sa tom pričom šta zapravo Kjubrik oće da nam poruči svojim filmovima a što nikako nije očigledno i na prvu loptu, no se radi o najsitnijim detaljima koje izvaljuju samo fanatično posvećene osobe.

Nisam znao koji klip da izaberem iz mnoštva, te vam evo jedan random pa dalje cimajte sami ako vas zanima. U svakom slučaju nećete zažaliti jer tripovi su jako zanimljivi i kreativni. Najviše bih voleo da pogledam jedan pravi full lenght dokumentarac na ovu temu ali za sad ga nažalost još nema, no s vremenom će se pojaviti, ubeđen sam u to. Stenli Kjubrik je obožavao da tripuje ljude svojim filmovima i to je, moramo priznati, radio na najvišem, vrhunskom nivou.

Life with Murder (2010)

Director:
John Kastner

"Chatham, Ontario, 1998. Eighteen-year-old Jennifer Jenkins is brutally shot to death by multiple rifle rounds in her family home. The main suspect: her brother, Mason Jenkins, who fled the scene of the crime. After fabricating a story about what occurred, Jenkins was incarcerated. His parents, facing the loss of both their children, chose to support his claims of innocence, repressing the dark secret of their son's true intentions. Concurrently shocking and heartbreaking, John Kastner's finely crafted mystery slowly reveals the many layers of a family dynamic that becomes its own enigma, drawing from a decade's worth of coverage, including police interrogation videos, home movies, and incredible interviews with Jenkins, his family, and the case's investigators. With a skillful eye that eschews sensationalism, Kastner delves beyond the details of the murder to capture the pain of paternal devotion as Jenkins' parents struggle to hold onto the last shreds of their family."