Na današnji dan pre 18 godina, 6. oktobra 2000. moj život je stao. Izašao sam izjutra sa devojkom na ulice razrušenog Beograda, gurajući se kroz onu gužvu jer grad je bio prepun raznih likova i faca, otišli smo do Obilićevog Venca i seli u neki kafić krcat ljudima. Gledajući sve one vesele i razdragane ljude krenuo sam da padam u žešći bedak, i na kraju se logično smorio do kraja. Shvatio sam da je sve gotovo jer konačno su me skroz pustili trodoni od sinoć. Proklinjao sam sebe što sam uopšte i krenuo do grada kada sam vrlo dobro znao šta će da se desi, al' jbga ova moja navalila. Lagano sam počeo da posmatram svet oko sebe onakvim kakav jeste, običan i dosadan, svakodnevan i isuviše strejt. Niko iz našeg društva nije imao ni dinara za neki alkohol jači da se pokidam, jer mladi ljudi od 22-23 godine tada nisu baš imali para, a i da smo imali novac otišo bi do trafike te kupio količinu žestine a ne da trošimo bezveze u kafiću ko slepci. Alkohol bi me tad spasao ovog užasa, ali jbga, takvo vreme bilo. Euforija oko mene, žamor, prepričavanje nekakavih događaja od juče, ma osećao sam se ko na tehno žurci, svi na ekserima ja jedini strejt i svi đuskaju a meni loše a nemam dinara ni za obede. Jako, jako loš trip.
Mada u tom stanju tada, skontao sam neke jako bitne stvari. Da su ljudi stvarno bili u tripu mi se borimo za to, to i to i kao konačno smo pobedili, dok jedan doduše manji deo nas koji smo bili zajedno sa njima u toj priči nismo baš tako razmišljali, nas je ložilo nasilje, frka, gužva i adrenalin. Mi smo tu bili zbog kordona, zbog palica, suzavca, šok bombi, rušenja, premlaćivanja, otvorenih lobanja, i krvi, dosta krvi. Nije bilo većeg zadovoljstva nego pošibati se sa tadašnjom murijom, jesu oni nas kao tukli ali brate tukli smo mi mnogo više njih jer su bili barem meni smešni. Današnjoj muriji ne možeš ama baš ništa, al' da ne gnjavim sa tom pričom. Dakle, skontao sam da sad kad su ovi naši saborci pobedili da to zapravo znači da više neće biti nikakvih velikih demonstracija, velikih nereda, da više neće biti svega onoga što je zapravo jedino i bilo bitno u celoj toj priči. Znači, stiglo se do cilja i sad svi na svoje radne zadatke. I sad će svi da uvate da rade i da žive normalno. E to me smorilo najviše, taj rad i normalan život. Samo ne normalan život bogtejebo, neee samo to neee, pa nisam se zato borio protiv Slobe svih ovih godina, neću da budem strejt bre alo, strejt stanje je najodvratnije stanje svesti koje postoji, to je jedna ravna linija, ništavilo, rutina. O radu da ne pričamo, kakav crni rad, robovanje privatnicima, "kuća žena deca a plata je mala", zajebi me sa tom filozofijom. Oću da budem student ko što sam i do tad bio, brucoš na više fakulteta, u večitom bekstvu od vojne obaveze jer sam izdajnik, ne volim Srbiju, mrzim bre sebe a ne državu.
I dok sam ja to tako razmišljao izolovan od ostatka sveta, skroz sam u toj gužvi, znate ona scena iz Trainspotinga kad Renton sedi u kafiću/pabu sa celom porodicom i prijateljima, svi oko njega veseli zbog nečega, brbljaju, ubrzan snimak, a on samo sedi bezizražajnog lica. E to je bio upravo taj rad. Sad je sve gotovo. Kao da mi je ta rečenica odzvanjala u ušima. Žurka je završena. 90-e su gotove. Neeee!
Kad su popili svoje sokove i šveps, otišao sam sa curom, njenom drugaricom i njenim dečkom do nje kući na Konjarnik, Rudo 1, 26. sprat. Seo sam i pripalio televizor, oni su nešto pričali skroz veseli i entuzijastični, ja sam bledo buljio u onaj televizor ništa nisam ni video, i onda je Jelena krenula da me cima, iz fazona alo, gde si ti odlutao, Bojane, Bojane, i krenula nogom da me gura, a meni se sve skupilo i ti njena drugarica koja me nameštala kod nje dok je ova bila u Kanadi za vreme bombardovanja, koja me baš "mrzela", onda taj njen dečko Marko, ne sećam mu se nadimka, inače lik koji je bio na HCpunk sceni tamo 95-96 pa odjednom posto fensi i nestao, a koji joj je takođe punio glavu, kaže Pandža nekad najveći strejter a sad najveći narkoman grada Beograda, sve mi je to ona prenosila, jbte sedim u sobi u kojoj me dvoje ljudi opasno ne voli i jednom osobom koja se dvoumi jer ne zna kome da veruje, dal' meni jer me voli ili njima jer su joj navodno prijatelji. I jbga, samo sam puko, ko nikad u životu i zaista takvu stvar nikad u životu uradio nisam, samo sam odjednom naglo ustao, krenuo sve da ih napušavam najružnije i samo napustio skup, tj. izašo iz stana i pravac Vidikovac, jebite se svi.
I to je bio kraj naše veze, a to je bila jedina devojka koja me zaista bezuslovno volela, tj. jedina koja me volela i ja nju ili sam bar mislio da je volim, jer ljubav je zaista nedefinisana kategorija. Bili smo relativno kratko zajedno, jedno 2 godine al' te dve godine su mi bile jače od svih ostalih godina sa raznim, da ih ne imenujem. OK, radio sam ja đonove ali brate radio sam ih i kad smo se upoznali i to je vrlo dobro znala, tad joj to nije smetalo, ali vremenom devojke valjda odrastu, shvate neke stvari, požele normalan život a ne likove na trodonima i raspadanje na ulici s "klošarima", a posebno ne likove koji su bili kontra normalnog života, jer ja sam tad uzimao bukvalno sve samo da ne budem strejt, jedino heroin iz nekog razloga nisam uzimao, valjda mi lakše bilo sa tabletama, kapsulama i kapima. I eno je sad sa jednim takvim normalnim likom u Pekingu, udala se, ima sina, nek je živ i zdrav, ne čujemo se, ma ništa, ne želi ni poruku da pošalje, samo mi je jednom preko fejsa poručila da zna čime se bavim, da prati, čita, da je to super, ali da ne želi nikad više sa mnom da komunicira iz kako je napisala "perverznih razloga" šta god to značilo, i to me najviše boli. Jesmo bili klinci od 21-22 godine al' brate bili smo jedno, nikad takvo nešto nisam iskusio ni pre ni posle nje. Govorila je kako me sanja, volela me beskrajno, grlila non-stop, pisala mi porukice na sitnim papirićima, pola na srpskom pola na kineskom, dolazila kod mene svaki dan čak s Konjarnika pa bogami i ja kod nje, ej bre, ja koji mrzim da odem do Rakovice putovao sam čak do jbnog Konjarnika i danima spavao tamo. To je bio jedan organizovani haos, što bi reko pokojni Vd.
Išli smo na sve koncerte, tad sam čak i ja svirao pa je ludilo bilo još veće, nismo se razdvajali bukvalno, zato kažem da smo bili jedno. Al' jedan od najvećih problema u toj priči su bili zapravo njeni prijatelji pred kojima sam morao da se ponašam ko fol normalno da je valjda ne bih obrukao, i isti ti prijatelji su me na kraju i iznameštali jer tačno znam šta mi je rekla da su oni njoj rekli. Pa jbte njen najbolji drug je bio zaljubljen u nju godinama, i ona je to znala, i logično da je bio i te kako ljubomoran na mene. Sve se to skupilo na gomilu, svo to ljubazno smeškanje u lice a iza ogovaranje i normalno da nam je bilo suđeno da padnemo sa tog 26. sprata jer smo, što se kaže, bili skloni padu. E zato uvek kad se setim 5. oktobra ja se ne setim onog upada u zgradu RTS-a sa Vešticom i razoružavanja pandura već se setim 6. oktobra i sve mi se smrači. I zaista posle tih "promena" meni je život stao, prestao sam da izlazim u grad, prestao sam sve, došle su nekakve čudne godine kada sam u tom beznađu prešao iz HCpunk adrenalinske priče u jednu drugu još više adrenalinskiju priču, ali to je već neka treća priča, nije za priču jbga.
