Thursday, January 14, 2010

Kratka i veoma istinita priča

POZOR : Samo da napomenem da je sve opisano u ovoj pričici istina, pa tako i najsitniji detalji, i naravno sve se dogodilo u stvarnom životu, i to u februaru 2007. godine. Pisano je "na dah", tako da nisam toliko obraćao pažnju na pravopis, tako da se unapred izvinjavam (zabole me baš).

22h, svetla se gase. Šta sad da radim u pičku materinu ? Noga me i dalje cima nesmanjenim intenzitetom, nema šanse da se smirim i zaspim, i kolko vidim ostale su mi samo dve opcije, il' da kukam dežurnoj sestri il' da probdijem čitavu noć u mukama. A kad kažem MUKE zaista tako i mislim jer mi je izgleda zbog reakcije na neki od buljuk lekova kojim nas ovde kljukaju i bodu, desna noga počela opasno da se grči i da se sama uvrće na unutrašnju stranu, ma ne mogu to stanje ni da opišem kako treba, to je trebalo videti.

Dok su svetla bila upaljena još sam i mogao da smanjim tenziju ćopajući u krug ko manijak po odeljenju, ali sad kad su ih pogasili nema znači šanse, izbaciće me dežurna sa hodnika na keca ako me izvali da bauljam. Prilazi ortak mom krevetu, Ivan se zove, zapamtio sam mu ime jer sam sa njim bio baš dobar, i pritiska mi iz sve snage nožne prste, iz fazona da ih istegne, al' džaba kad nije problem u nogama nego u glavi. Očigledno su mi u ovih proteklih mesec i po dana dali neki "ludomil" koji je kod mene izazvao neželjeni efekat, naravno odma' sam posumnjao na Haldol jer sa njim nikad nisam imao iskustva do tad, ali nisam ja ekspert pobogu.

Ležim u krevetu sav u haosu i šta ću, morao sam da presečem, ustajem i onako ukočene noge posrćući odlazim do sobe za sestre. Otvaram vrata, a iznutra sve tapacirano, valjda da ne slušaju krike i urlike pacijenata u noćnoj smeni. Sreća moja što sam mogao da se krećem, jer da nisam zvao bi je tako do jutra SESTRO, SESTRO, i nema šanse da bi me čula, a i da me je čula baš bi se mnogo potresla. Stojim na vratima, ona me gleda onako nadrkano, ometam je u gledanju TV-a, i veli ŠTA JE SPAIĆU, ŠTA TE MUČI ?

Ja reko sestro, noga mi se koči, ne mogu da se smirim već satima, ne mogu da stojim, ne mogu da sedim, da ležim, ma ništa, nešto me uvatilo i ne pušta, samo me tera da šetam a ne mogu celu noć ovako.

OK. AJDE ZA MNOM. Odlazimo u ambulantu koja se nalazi sobu do, i sestra vadi neku injekciju, OVO ĆE TE SMIRI. Stojeći tako svlačim samo malo donji deo pidžame, taman za prostor gde će da me pukne iglom. Boli tj. peče u pizdu materinu. Ovde su uvek bahati sa tim injekcijama, nema ono da legneš kulturno, nego sve stojećki, stanemo tako u red nas 30 i samo štancuju. Al' navikli smo pa se niko ni ne buni više, uostalom taj fizički bol je smešan u odnosu na duševni. Tucite me, razbijte me, svog me polomite, bolje ću se osećati nego u depresiji, al' bez zajebancije.

I dade ona meni tu injekciju nečega i kao AJ SAD NA SPAVANJE, DA TE NISAM ČULA DA MI BUDIŠ PACIJENTE. Ja reko dojaja, otišo do sobe, lego, i kontam injekcija treba odma' da prošljaka, al' malo morgen, muke sa nogom su se nastavile, i nastavile, i ne vredi, pola sata sam ja tako lež'o u nadi da ću se nekako ipak smiriti i zaspati ali džaba, samo mi je bilo još gore.

Ustajem opet onako sav preznojan, pola sobe sam probudio al šta ću, frka, odlazim smesta do sestrinske sobe i molim sestru, kumim je da mi da injekciju Valorona, ona me gleda ne može da veruje šta sam tražio, jer svi vrlo dobro znamo šta je Valoron, jedna vrsta opijata. Znači to nema šanse da dobijem pa ne znam koliko da sam prso, ali ja pošto sam utripovao da sam prošli put kad sam imao identičnu ovakvu frku dobio injekciju Valorona, ja zapeo, i ne puštam, uvrteo sebi u glavu i kraj, a i realno nisam više ni mogao racionalno da razmišljam jer taj NEIZDRŽ sa nogom je u tom trenutku trajao već preko 10 sati sigurno, tako da sam ja tu verovatno i bio na ivici ludila ako je nisam i prešao, jer bio sam maksimalno iscrpljen od šetanja i od tog grčenja noge, tako da bi realno uzeo bilo šta samo da me oslobodi te bede. Dakle polu-lud, lud, bez zajebancije.

Sestra ustala, videla da sa mnom više nema šale i kaže mi SEDI SAD TU U TRPEZARIJI, SAD ĆU DA TI DONESEM VALORON. I ja seo, ali pošto sam video da je uzela ključeve i otišla sa odeljenja već tad mi beše jasno da to neće na dobro izaći.

Sedim tako, cupkam onom nogom i grčim se, dolazi ortak iz druge sobe, kolega po suicidu, seda tu preko puta mene, smeška se i pita JE LI, ŠTA JE BRATE, FRKA A ? Ja reko IZGLEDA ĆE DA ME VEZUJU MAMU JOJ JEBEM ONU MALU BRKATU.

- Ta krava je najgora od svih sestara, potvrđuje ortak.
- I ne samo ona, skoro svi, GLEDAJU NAS KO MESO, KO STOKU, KO DA NISMO LJUDI.

Odgovaram : Pa verovatno po njima i nismo jer se sečemo, trujemo, ajde ovi pošteni shizofreničari, oni nisu krivi što su bolesni, a mi sami sebi pravimo problem gde ga nema. Mada pitanje je i to dal' ga nema. Postoje razni razlozi zašto se mlad čovek odluči da počini samoubistvo. Nije sve to eto tek tako, iz bezobrazluka.

U tom trenutku se začu otključavanje spoljašnjih vrata, ortak ustade i reče E BRATE PALIM JA, DRŽ SE i namignu mi.

Ustajem lagano i snimim kako prema meni maršira ovaj mali debeli brkati midžet a za njom idu dve gorile od 2 metra u belim mantilima koji samo što ne popucaju po šavovima, il se bar meni tad tako učinilo. AJDE SPAIĆU, NISI HTEO DA SE SMIRIŠ, SAD ĆEMO LEPO DA TE VEZEMO I IMA DA SPAVAŠ. Ja šta ću jbga, da pružam otpor ne vredi, samo šamara ima da se napasem bezveze, jer sam već ranije viđao kako ove gorile operišu sa neposlušnima, tako da sam u miru pošao sa njima ka sobi.

Kaže brkata, OVO TI JE PRVA OPOMENA, ZNAČI BIĆEŠ VEZAN SAMO OVU NOĆ, A SLEDEĆI PUT AKO OPET BUDEŠ PRAVIO PROBLEME IDE VEZIVANJE NA DVA DANA PA TI RAZMISLI DAL TI SE ISPLATI...

Ležem u krevet, ovaj jedan gorila vadi nekakve kaiševe, nekakva čuda, i svo troje počinju simultano da me vezuju. Ovaj jedan BAKI mi kaže ispruži ruke, ja ispružim, i tu počne da mi vezuje desnu ruku za krevet, pa preko stomaka, pa opet ruku za krevet, dok mi za to vreme ovaj brkati midžet vezuje noge takođe za krevet, i to tako da nisam mogao ni makac da napravim. Kad su završili bio sam skroz što se kaže restrained, znači nisam mogao ništa da pomerim osim glave. Nikad takvo iskustvo nisam imao u životu, i osećaj je zaista neopisiv, a ja sam ladno naivan mislio pre nego što sam došao na M odeljenje da to više ne rade, da su tu sad moderne metode, da su tu lekovi koji relaksiraju mišiće i smiruju pacijenta. Kako sam se gadno zajebao.

Onda su me tek tako pokrili ćebetom i otišli, i sad da je tu bila neka budala mogla bi da mi radi šta god poželi, ja sam samo mogao da vrištim eventualno, ali sva sreća pa je bila relativno OK ekipa u sobi, sve pošteni paranoidni-shizofreničari i ostale psihoze. Pokušao sam kao malo da se pomerim, da istripujem Hudinija, al' džaba, iz ovoga se ni Hudini ne bi izvukao, jer nije ovo ludačka košulja sa početka veka, ne, ne, jok. Tako sam ležao neko vreme a pošto mi je brkati brdski tenk dao još jednu injekciju pre vezivanja malo sam se kao smirio i konačno utonuo u davno željeni san. Spavao sam ko preklana bebica.

Još jedna mirna noć na M odeljenju bolnice Laza Lazarević u okviru Kliničkog Centra.

8 comments:

IvanMilke said...

jel ovaj pricha iz tvog zivota?
i kad/kako si se te napasti (prozapadna psihologija i medicina) reshio?

oni ne pomazu - oni samo odlazu
umrtvljavaju...

da mogu pompgli bi samima sebi !

son of man said...

Iskreno izvuko sam samo jednu pouku iz boravka u ovim štalama što ih neki zovu i Laza, a to je da pazim da me više nikad ne vrate tu. I bogme evo prođe već 3 godine i za sad sam skroz uspešan.

Retka Zverka said...

Svaka ti čast druže što si ove mučne dane svog života podelio sa nama! Treba imati muda pa obnarodovati ovo. :-)

Coffin Anal said...

Pročitao sam ovo još po samom objavljivanju na onom forumu, i mogu ti reći da zaista ostavlja utisak. Dakle: snažno, direkt u čelo, bez preteranog smaranja nekim beznačajnim opisima, pogađa žicu, sve u svemu, veoma dobro. Naravno, fascinantna je i prisutnost realnosti, ali baš one surove, odvratne i najiskrenije, u celom tom prvom delu, tako da to može da posluži i kao jedno generacijsko (nećemo da preterujemo sa izrazom "istorijsko") svedočenje. Ne znam koliko si imao u planu neku papirnu varijantu i izdavanje, ali ukoliko imaš, ovaj deo ima perspektivu, a imaće svakako i prođu kod publike (kod pojedinaca svakako, a možda i u širim masama, koje nisu zanesene nekom mediokritetskom mišlju, ili savremenim asfalt-punk književnim glupostima, jer ovo tvoje to svakako nije).

IVan said...

Ovo je tvoj story ?

son of man said...

Naravno.

Copen-Z said...

hah, a mene su zbog iste stvari zvali Hudini.

ja kako sam došao tako su me i vezali, pa pošto niko nije hteo da me pusti da pišam morao sam da se sam iskobeljam... trebao si da vidiš te grimase, izbečili se na mene ko na dinosaurusa živog, sede u ofisu i ja dobro vaspitani dečko im se javljam 'evo ja samo da PIŠAM pa se vraćam'. posle su me toliko stegli i svezali da i dalje posle 8 godina imam ožiljak + sam dobio pola pesnaje u glavu od najružnijeg stručnjaka.

najsmešnije kod tih 'stručnjaka' je u samoj postavci - bave se duševnim bolestima ali da ih pitaš 'pa dobro, šta je to duša, to što boluje?' ne bi znali šta da ti kažu... znači, kuća je trula od samog temelja.

lanac said...

uff. tebra. dobro je to sve. nikada da se ne vratis naravno. na silu i bez pristanka odveden i 17 dana vezan i odvezivao se. i bas to., pita me majmun kako. ja kao Hudini. :). ali bukvalno. ne izmisljam. od bjesa. a znas da oni kaisevi sto vise cupas stezu. ali ni sada mi nije jasno kako sam uspio. i jbm im mater. prezivjelo se. isto mislim haldol + bensedin je da te zakuca. i onda se gusis i jedva im kazes da ne umres i oni ti daju saku akinetona sigurno. i kao disi duboko. vide da nije sala uopste. a nekada nece niko ni da te pogleda. pa 7 dana u komi jer je kurva Dr na alkohol dala ko zna sta. sto je najtuznije tu 90% ljudi nije bilo ludo uopste. ovih 10% skroz. ali iskustvo +. ili -. iskustvo je da ne moze da se opise uopste to sve. :)

Related Posts with Thumbnails