Moje školovanje, ludom radovanje

Jbga brate, tako vreme bilo, 1988. godina, 5. razred, OŠ Branko Ćopić na Vidikovcu. Sedimo Ćela i ja, on u prvoj klupi ja u drugoj, on po kazni a ja došo da mu pravim društvo. Matematiku nam predavala nastavnica pod imenom Smrda, niska, crne skroz kratke kose, po faci joj vidiš da je od ovaca došla pa joj preko veze neko sredio da radi u školi. I ništa jbga, bilo jako dosadno, prva klupa jbga štaš raditi, nema ništa. I sreća ortak se seti da ima lepak u tubi, te se odma iscimamo za neke jadne kese od halfinica iz zadnjih klupi i udri. Smrda gleda ne veruje al' ne sme ništa da poduzme jer ovaj Ćela bio baš problematičan, pa bez problema mogu da kažem najgori u školi. Duvamo tako duvamo, meni već krene onaj rasta trip, odzvanjanje zvukova, eho ko u dub pesmama, i gledam ispred sebe Ćela imao na leđima ogroman prišivač Slayera, South of Heaven, ona lubanja i svašta oko nje, neki pakao, taj rad, krene to da mi oživljava krv ti jbm, svi oni sitni demoni i ko zna još šta. i Ćela samo odjedared prevrnu svoju klupu, jer ga već uvatilo a vuče ga na agresiju svaki put. Smrda samo pobegla u ugao učionice i ćuti, usrala se. Ceo razred logično u smeh, a meni taj nji'ov smeh samo odzvanja u glavi ko u najužasnijem horroru al' ne filmu nego bad trip od bad tripa pa od hardcore bad tripa. Reko kako sad da se vadim iz ovoga, ubija me taj zvuk ko da će večno da trajeee-e-e-e-e-e, i ja onako u panici krenem da vičem, da vrištim bre, tišinaaaa, tišinaaaa-a-a-a-a-a, jer zaista mi nije bilo dobro, morao sam, ali u isto vreme nastavim da duvam onu kesu, a ovaj ne zna za sebe, krenuo da ruši sve pred sobom, sve klupe, đaci utekoše nazad, iz fazona Ćelo brate slobodno lomi, mi te podržavamo.

Inače dečko je sad pokojan nažalost, overio je 2001. (Zoran Petrović Ćela 1976-2001) a baš smo se družili i posle škole jer stanuje 2 zgrade od mene, znaju ga ovi sa Ceraka jako dobro, mnogo sam ga voleo bog ga ubio, al' bio jako problematičan jer odrasto na Štajgi u nekim barakama bez oca, samo majka i brat, keva u nadnicu oni zna se, ma socijala teška, tuga od boga. I tako, nema tu šta da se priča, svaki pošten čovek koji je vario pak zna kako to ide. Prvih 10-ak minuta tripuješ zvučne halucinacije i posle toga samo prekid filma, crn ekran. E sad, fora je u tome što se ti ne sećaš šta si radio a radiš neke jako bizarne stvari, ko kad preteraš sa artanom i tako tim lekovima na bazi tatule. Samo sam se osvestio u drugoj učionici, dve učionice od moje, prazno skroz, sedim u klupi i ne znam gde sam, otkud ja tu, kolko vremena je prošlo, gde je Ćela, gde su svi, propustiću nastavu, ma paranoja klasična samo pojačana jer si zaista uplašen, zaplašen, preplašen. Posle mi pričali drugari iz razreda šta je bilo dok smo bili van pameti, ja se zgrozio, bilo me sramota, ovaj se rasparčao skroz, kreno se skida go, stigo do pola, ovi ga zaustavili nekako, Smrda utekla iz učionice plačući, ja sedeo ispred table i pevo "Druže Tito mi ti se kunemo" iz sve snage, al' onu verziju od Zdravka Čolića, ono "godine su prošle pune muuuka, ginulo se za slobodu smelo, ali s pjesmom umjesto jaukaaa, druže Tito mi ti se kuneeemo, druže Tito mi se kunemo" i onaj deo "naše pjesme svi neka se plašeee" mi je najjači, ma idi, dojaja pesma, kupio ćale singlicu kad se pojavila 76-77 tako nešto, pa smo non stop vrteli na onom malom dečijem gramofonu, red toga pa red Branka Kockice pa Neven pa ćale uleti i kaže daj malo prave muzike i pusti Dugme il' Mišu Kovača, pa logično, zar ne? I onda ti ta muzika hteo ne hteo uđe u glavu, pa se tako ispoljilo jbga, nisam ja biro, ali i dan danas obožavam da čujem tu pesmu jer stvarno diže iz mrtvih, osim ako nisi iz četničke familije, onda definitivno imaš problem sa tim, hehe, al' to nije moj problem jarane, anderstend? :)

Nanking (2007)

Directors:
Bill Guttentag
Dan Sturman

O ovom užasu sam već pisao ali naleteh na odličan profi dokumentarac u američkoj produkciji, valjda Amere posle 70 godina konačno uvatila ta griža savesti jer su upravo oni odgovorni za ovo sranje, mogli su da spreče al' ih je boleo kurac. Naime, imali su u tom Nankingu kao neku svoju "slobodnu zonu" nešto ko fol demilitarizovano, u koju se baš dosta preživelih Kineza sklonilo al' ko da nisu jer su Japanci stalno upadali i radili šta god im volja a bez da ih je iko sprečavao. Podseti me to na onaj slučaj u Srebrenici kad su one holandske pičke pobegle posle razgovora sa Mladićem a kao bili su garant mira u tom gradu, kad se onaj njihov general il' koji je već čin treso od straha sav bled ko krpa. Pa jbotebog, kakav si to vojnik siso jedna, ti si došao nekog da čuvaš, jebo te onaj ko te poslao. Ma trebali su njih pobiti odma tu na licu mesta a ne one jadne ljude, onu sirotinju, pa ti posle veruj strancima, sve im jebem. Uglavnom mnogo jak dokumentarac, sve je lepo objašnjeno hronološki za razliku od youtube klipova sumnjivog porekla koje sam ranije postavljao na ovu temu. Takođe, dokumentarac je pobrao silne nagrade te eto još jedne preporuke za overiti ga. Mislim, bolje overiti njega nego sebe, zar ne?

"Nanking" tells the story of the rape of Nanking, one of the most tragic events in history. In 1937, the invading Japanese army murdered over 200,000 and raped tens of thousands of Chinese. In the midstof the horror, a small group of Western expatriates banded together to save 250,000 -- an act of extraordinary heroism. Bringing an event little-known outside of Asia to a global audience, "Nanking" shows the tremendous impact individuals can make on the course of history. It is a gripping account of light in the darkest of times." 

IMDB

TORRENT

U svetu međeda i mačaka

Danas sam sedeo s babom na terasi pa jedno 7 sati i jače, pričali smo sve vreme, uvukla me u svoj svet bogjeneubio, odvela me u ta sela, u ta brda, u njive i kuruze, totalno sam se predao, nema više foliranja, prepustio sam se da me njene reči vode i zamišljao sve to i sve je bilo u jarkim bojama i kao da sam stvarno bio tamo, i to je ladno isti onaj svet međeda i leptirova o kojem je i dobri Branko govorio, ma preslikano, a u suštini to i jeste taj svet jer Brankovo selo je pod Grmečom a ovo je malo severnije, i došlo mi da zaplačem ali ne mogu od lekova, nisam plakao jako, jako dugo, još od kad je umrla mučenica Jadranka Stojaković, eee kad je to bilo, 2016. valjda, al' nema veze, iznivelisaće se to već nekako, ali baba, suze joj samo klize niz lice, a meni umesto da bude tužnije bude još jači osećaj, intenzivniji, ma kao da smo oboje odlepili. Kaže baba, nikad se u životu nikom nisam ovako otvorila, reko pa naravno kad te niko ništa nikad nije ni pitao, samo radi Zdravka, crnči po suncu na njivi. I bilo je stid na trenutke što mi priča takve detalje koje vam naravno neću otkriti, ali ja sam joj reko ma samo udri, naši smo tj. svoji smo, ja nisam izdajica, nikad druga nisam izdo po cenu i da sam najebo od tog druga na kraju, čak iako znam da drug nije u pravu ostajem uz njega. Lojalnost je lojalnost, ako si s nekim u sranju ostaješ do kraja, to mnogi ljudi ne znaju, niti poštuju pa te ostave, ali to ne znači da ću ja da izdam zato što su mene izdali pa sam kao razočaran. Nikad! Nemam puno drugova, ali tih par što imam nikad ne bi prodao, i taj stav kad se usadi u mozak tu nema boga, ma nema nikoga. I eto, na kraju su došle mačke, njena Borika i moja Skvika, i ono moje malo sivo bezobrazno mače što mi pocepa sve majice ladno progovori, poče da mjauče i da ide u krug, nikad se nije tako ponašala, da mjauče bez prestanka i gleda me pravo u oči, bukvalno ko da sam čuo da mi govori, da mi se žali, muči je neka izraslina na stomaku, što još nemamo para da je operišemo, pa se sad to čeka, i ja šta ću, morao sam da i ja progovorim kao što nikad ranije nisam u životu. Pričao sam s mačkom, ali skroz ozbiljno, ne ono tepanje i sranje, reko biće sve ok dušo mala, ne da tebe tvoj Boki, pustio sam mnoge da mi umru jer nisam znao, tebe neću pustiti pa makar svet u paklu nestao. A ona sva mekana ko ćebence neko, onako siva pa smešna, uvek je bila smešna, ko neko detence, nikad nije odrasla u pravu mačku, reko ružo moja, mladosta sam ti dala, daću ti i život ako treba jer sam budala, jer to mi je u genima, mi smo svi budale srećo, to veze s mozgom nema.

Sveti pesak (1968)

Director:
Miroslav Antić

O Golom otoku i prodanoj revoluciji, nož u leđa bivšim drugovima i saborcima. Crni talas. Kao i uvek kada se radi o ovakvim filmovima verzija filma na internetu je 15 minuta kraća od originala. Ako ko ima full verziju neka se javi. Hvala.

"Čovek, koji je nekada bio politički komesar brigade, ogrešio se o društvo. Dvadeset godina posle rata, na mesto gde se otkriva spomenik njegovim mrtvim drugovima došao je i on, nepozvan i odbačen. Prozivali su mrtve i žive, ali njegovo ime nisu izgovorili. A on je stajao pred svojim drugovima, gledali su se u oči. Stajao je, a kao da ga nikad nije ni bilo."

DOWNLOAD

My granny was a witch, but she wasn't burned alive

Ljudi, gajim ozbiljne sumnje da je moja baba veštica, znači nit zajebavam nit ironišem. Da, da, ona baba, Zdravka Ostojina, al' ne veštica u smislu žena-veštica nego prava ona veštica, witchy trip. Otkud mi to zapitaće se neki, pa jbte danas sedimo pokazuje mi neke stare fotke njezine gde igraju kozaračko kolo i ja taman fino iskoristio priliku da naučim kako se igra jer ona mi ne ume objasniti a nemam od koga drugoga, i fino vidim fotku i skontam kako se to upletu sve nako naopako. I pokazuje mi tako slike i vadi neku, veli ovo su mi koleginice iz fabrike, nabraja imena, sve su umrle. Gledam fotku, gomila žena boktejebo, i setim se da mi je pre par nedelja isto tako pričala za to "naselje ekonomije" kod Bataje, gde je živela 60 godina, isto tako svi koje je poznavala pomrli. Ništa, idem dalje, selo Slavićka kod Banjaluke gde je svoje bosonogo djetinjstvo provela, pitam je ima li bar tu ko živ od tvoje generacije pa i mlađih, veli jok, svi u grobu, čak i braće i sestre pa i njihova djeca.

Dakle, svi njeni ispisnici game over a ona jedina ostala. Tu me već uvati jeza, jer znam da je jako bistra, namazana najsurovije, nikad ništa u životu nije operisala nit puno bolovala, ma zdrava ko dren a ima 87 godina, eeej bre? Stalno mi ko fol kuka kako je čeka smrt ubrzo a ja joj kažem, kakva bre crna smrt, pa da bi umrla mora da budeš bar malo bolesna pobogu, a tebi ništa pa ništa godinama, o čemu se radi ovde? Takođe smo pričali o tome ko joj je sve zla naneo u životu i kako je svakom bar duplo vratila, ma nikom dužna ostala nije, jer tako je kalupljen od malena, da se bori, da bude survajver, da povuče crtu koju niko, ama baš niko preći ne sme, jer zna se, or else. I onda stanem, prokontam sve dobro, i konačno shvatim strašnu istinu. Ona je svega toga zapravo skroz svesna još od malih nogu, kad je djevojčurak bila, al' pokušava mene da lera, priča mi kako ju je snaja optuživala da se bavi vradžbinama a ona nikad veze s time nije imala, niti zna šta je to. I tu je presečem, kažem joj da sam siguran da ona najbolje zna zašto su svi njeni mrtvi, te da nije nimalo naivna ko što se pravi. Baba ćuti, pravi se blesava po običaju, navodno nije me dobro čula, samo visoko podiže bradu i zagleda se kroz terasu u daljinu ka njivama Ibarske magistrale.

“Sanity is a small box, insanity is everything.”
-- Charles Manson

10 godina Abraxas bloga: Igraj, pjevaj, veseli se, na život poseri se

Prođe 10 godina ladno, ma prođe ko ništa, gde smo bili - ne znamo, šta smo radili - pojma nemamo, sve je ostalo isto, ništa se promenilo nije, samo eventualno brojka na kalendaru, pojo vuk magarca, y'dig what I'm sayin'? Znači, šta smo imali? Tri piva, jedan vinjak, dve loze, kutiju kafetina, 4 leponexa od 25mg, tablu bromazepama od 6mg, 2 flunirina od 20mg, 3 litijuma od 300mg, 6 lirika od 150mg i večeru za poneti. Y'dig what I'm sayin'? 1120 DOKUMENTARACA. Y'dig what I'm sayin'? Can you dig it? 10 godina x 365 dana. Can you dig it? Ili što bi rekla moja baba: Igraj, pjevaj, veseli se, na život poseri se. Pa jasno.

Hodočašće presvetoj Guospi od Lyrice

Uzo bar 8 pilula od 150 mg presvete Lyrice jer htedoh da i ja budem Vidjelica, da i ja konačno vidim Guospu na onom brdu kraj Međugorja, da mi se ukaže i pokaže pravi put, jer solo zaista više ne znam dalje...al' loma morgen. Tolko sam se odvalio da sam se jedva popeo uz ono brdo bos po kamenju, pomogle mi neke dobre žene, odma' izvalile da sam sveti čovek na hodočašću, i jedva živ stigoh na vrh uz njihovo pridržavanje da se ne strovalim nazad u ponor na ono mrtvo kamenje, i namerno kažem mrtvo jer može da ubije, bez zajebancije. Sreća pa me presveta Lyrica u umu držala skroz strejt i utemeljenog da izvršim svoj zadatak po bilo koju cenu, te sam skroz istrajao u svojim nastojanjima.

I tako, popnem se ja nekako gore, kleknem na kolena da se pomolim Guospi, iako naravno pojma nemam kako ide ta njihova katolička molitva, al' promrmljah početak "očenaša" kolko sam znao, jer sve kontam ista je to religija samo dve sekte tj. jedna, pa će mi nekako proći. Naravno, prekrstih se po katolički sa dva prsta jer sam to naučio u onom ratno-huškačkom al opet genijalnom filmu "Braća po materi". I tako, klečim na onom kamenu a kamen sav naboran ko da si kleko na kukuruz, ko onomad kad smo bili u školi kod onog zajebanog popa što nas maltretiro da klečimo. I tako klečim na onom suncu a ono prži, ubija, reko nema ovde vajde, bezveze sam se cimo. Kad odjedared, niotkuda, neko svetlo nas obasja sviju koji smo se našli tu, tačno nas 12 mučenika ko 12 apostola. Gledam oko sebe ljude, oni ko da se ništa nije desilo, jednostavno ne vide svetlost. I tu mi sine misao, pa da, ja sam Vidjelica, samo ja mogu da vidim i čujem Guospine reči, ostali to ne registruju, zar ne?

I zaista videh Guospu, kako je spomenik pa taman metar-dva iznad njega pa ulevo. Gledam ja nju, gleda ona mene onim blagim pogledom majke SBJ-a, jer samo jedna je presveta mati SBJ-a. Napetost raste, usne mi drhte, znojim se ko pas dok očekujem šta će mi reći, možda će objaviti spas za celo čovečanstvo ili upozoriti na neku poplavu il' požar, ili čak najaviti smak sveta, ko to zna? Kad eto belaja, Guospa se naroguši i ljutito mi reče: "Alo pravoslavac, mrš brže nazad niz brdo, neš ti mene zajebavat". Ja u šok momentalno. I zaista neka sila poče da me povlači unazad, neka anti-gravitacija jbmliga, džaba što sam ja viko: "Presveta Guospo SBJ-eva mati, pa nisam ja pravoslavac, to je moj prađed bio, mi smo partizani-komunisti, a ja nisam čak ni to, ja sam ti štovatelj Višnua, Vaišnavaaaaaaa". Odjekivalo je to dok sam padao niz brdo pa na najgrđe ono kamenje sve do podnožja. Neke dobre žene katolkinje su mi na dnu pomogle da ustanem, isprale mi rane rakijom, dale malo i da popijem, popile i one, valja se, naši smo, i evo konačno posle 11 sati vožnje mrtvim autobusom stigoh kući da vam ovo posvedočim. Crno mi se piše braćo mila, crrrno.