Kratka i veoma istinita priča 2

Mrkli mrak, al' kad kažem mrkli onda zaista tako mislim, mrak iz koga se ne može uteći, jedini mrak koga sam se for real uplašio u poslednjih mnogo godina, mrak kakav postoji samo u Centralnom Zatvoru kada pogase svetla. Budi me neka lupnjava, nemam ideju koliko je sati, tripujem da dolazi komandir da povede prvu smenu na rad u kuhinji. Jeste, komandir je al' još je prerano za kuhinju, kaže ajde dvojica, treba da se nešto ponese. Svi ubijeni, komirani, nikome se ne ustaje. Cimer dobacuje ajde ti Spajo, nisi skoro išao. Šta ću, ustajem i oblačim se, usput dižu još jednog alkosa sa C odeljenja, inače lik za nepoverovati, pravi onaj seljak iz Arilja, 40-ak godina, bavi se malinama, pao za nasilje u porodici, pijan tuko ženu i slično.

I inače kod alkosa su uglavnom sve tako neka dela, i sve nešto na po samo par meseci, gistro tripuju da će da ih izleče pa ih dovedu tu da se malo otrezne (leče ih bensedinima) pa kad ih puste na slobodu logično sve po starom, tako da ima dosta povratnika. Zato su i izdvojeni od narkomanskih blokova, jer zna se, ko bije ženu ili dete i sam dobije batine na kraju, pa makar sa druge strane bio i hardkor džanki koji je maltretiro rođenu kevu za pare, koji je uremio dete za dop i slično, kažem vam, čudo jedno kako narkomani postaju IZUZETNO moralni kad dopadnu mardelja, mada ja bi to pripisao više želji za maltretiranjem pa bilo koga, jer dosadno je bre, mnogo je dosadno.

Komandir nas požuruje, AJMO, AJMO MOMCI, DA TO ZAVRŠIMO PA DA MOŽETE DA NASTAVITE DA SPAVATE, a ja onakav kakav sam bio bunovan, nisam realno znao gde je levo, izlazim sa našeg bloka i direktno zabadam čelom u okvir od otvorenog prozora koji je baš za inat bio u mojoj visini. Kako je to puklo sunce ti jebem, komandir samo što nije pao od smeha, ovaj alkos malo umerenije, dakle smejuljio se, jer vrlo dobro zna da kad se vratimo da smo u istoj sobi, mada ja nikad nisam bio u tom fazonu, ali drugi jesu, pa zato, za svaki slučaj. Pametan alkos. I ovaj umire tako od smeha, mene glava razvaljuje al' kao foliram se nije mi ništa, idemo dalje, a glava ovolika.

Ulazimo u glavni hodnik, pa na stepenište i ja skont'o sad ćemo dole u prizemlje da nosimo neke džakove, tipa stigo šećer i slično, naravno skroz nerealno u 4 izjutra al' ajd kao. Al' ne krenusmo dole nego gore, a gore ima samo još jedan sprat, 4. sprat na kom se nalazi psihijatrija, znači tamo gde leže criminally insane likovi. Smrad koji se oseća na tom spratu je neopisiv, kao da ste ušli u štalu samo ne običnu štalu, nego za ljude, jer se celim tim glavnim hodnikom proteže NEZABORAVNA mešavina mirisa fekalija i znoja. Komandir nas vodi ka 3. bloku, kolega mu otključava vrata i ulazimo, prva soba desno, najmanja, zatvorenici je zovu i šok soba jer kao nalazi se najbliže ulazu da bi osoblje moglo da interveniše, što palicama, što iglama, po potrebi, a i tu su navodno najteži slučajevi.

Sa leve strane leže tri lika i opušteno prže pljugice (PUŠENJE je nepoželjna reč u zatvorima) a desno na krevetu LADNO leži mrtav čovek prekriven samo čaršafom. Ovaj seljak iz Arilja se znači zaledio, meni takođe neprijatno, zajeban osećaj, nikad nisam nosio leš pobogu. Alkos traži hirurške rukavice od komandira, i srećom dobijamo ih. Pitam ovu trojicu kad je umro, a oni u tripu valjda da sam medicinski brat svi u glas odgovaraju, pre 3 sata, tako nešto. Ja gledam, ne verujem da su tri sata proveli sa mrtvakom u istoj sobi, mada ovo je CZ i tu je sve moguće, živ čovek se na sve navikne, bez zajebancije.

Dovlačimo nosila i to ne ona klasična nego jebote ko partizanska, ko direktno sa Neretve da su ih nabacili. Al' kako sad leš prebaciti na nosila, komadir nam dade direktivu, MA SAMO GA UVATITE ZA RUKE I NOGE I PREBACITE, pa logično, lepo nam čovek reče, ja ga vatam za pod mišku, alkos za noge, al' malo morgen, ovaj težak bre u pizdu materinu, kako ga cimamo malo pomalo spada onaj čaršav, otkriva sedu kosu i smežuranu kožu starca, alkos se ufrčio jer je u vojsci imao neka loša iskustva sa tim leševima, al' ubrzasmo to i blaženopočivši se ubrzo nađe na nosilima sa sve čaršafom da ne mora da ga gledamo.

Inače na toj MERI BEZBEDNOSTI na 4. spratu ljudi u većini slučajeva izlaze sa nogama napred, jer obično porodica ne želi da ih primi nazad posle odležane kazne ili više ni nemaju nikog svog jer su sve pobili, tako da ako nema niko da potpiše za njih ostaju u CZ-u do kraja života, čak sam upoznao lika koji je već 25 godina tamo i iako je odležo kaznu niko ga nije prihvatio od rodbine, e takvi ljudi tu umiru u bivaju sahranjeni tamo u neke zajedničke rake il' tako nešto, nisam baš siguran da država puca od želje da se isprsi za spomenik ili bilo šta slično. Državi regularno cvile jajca za svoju neželjenu decu. Vazda tako bilo i ostalo.

I privatismo se mi onih partizanskih nosila, ja gornji deo, alkos donji, al' pošto ne možemo liftom, suviše je mali, jebo ga onaj ko ga napravio, moramo pešaka, stepeništem. I tu nastaje haos, jer je stepenište na pojedinim delovima toliko strmo da ovaj deda počinje da spada, tako da nam je u jednom trenutku umalo skroz spao sa nosila. Na kraju smo nekako ipak prešli ta 4 sprata ko 4 Igmana, i našli se u dvorištu gde su čekala mrtvačka kola. I ovaj grobar reče, ma samo ga ubacite unutra, mi ga ubacili, al' uredno pokupili čaršaf nazad, tako da čovek ode na onaj svet ko od majke rođen, čak su mu i pidžamu skinuli dok je još ležao gore.

Vraćamo se na blok, skroz zadihani, alkos mi prepričava usput te akcije iz vojske ali se žali i na mrtvačeve noge koje su ga stalno udarale u bulju dok smo silazili strmim delovima stepeništa. Ležem u krevet da odspavam još malo...