Mein liebster Feind - Klaus Kinski (1999)

Director:

Werner Herzog

Runtime: 98 min

Klaus Kinski, jedan od najvećih nemačkih glumaca (ko da ja poznajem nemačku kinematografiju), više puta lečen u psihijatrijskim ustanovama od shizofrenije, više puta pokušao da izvrši samoubistvo, jednom rečju CAR, moj čovek. Kao skroz samouk glumac, njegov vanserijski talenat pomešan sa starom izrekom da BEZ BOLESTI NEMA UMETNOSTI, ga je vodio kroz život ultra-kontraverznog umetnika, veoma teškog za saradnju, sa brzim promenama rapoloženja, nesputanom agresijom i svime onim čime ga je blagosiljala bolest od 1000 ludila. Iluzije o veličini, želja da se non-stop bude u centru pažnje, sve su to morali da trpe reditelji pa i filmske ekipe kada bi krenuo da divlja po setovima, ali su ga i pored toga iznova angažovali jer takav talenat je bio zaista jedinstven. Umeo je često da se previše uživi u svoje uloge pa ćete tako videti na početku kako je tripovo Isusa Hrista, a dok se pripremao da snimi svoj poslednji film Kinski Paganini (1989), skroz se poistovetio sa poznatim kompozitorom.

1965. igrao je sporednu ulogu u kultnom špageti westernu For a Few Dollars More (1965). Naravno publika ga najbolje zna po filmovima Wernera Herzoga, Aguirre: The Wrath of God (1972), Woyzeck (1978), Nosferatu the Vampyre (1979), Fitzcarraldo (1982), i Cobra Verde (1987). Neki ljudi to nisu povezali, evo ja npr. pojma nisam imao, ali Nastasja Kinski mu je ladno ćerka. To mi nije palo na pamet čak ni kad sam pre jedno mesec dana repriziro Cat People koji sam inače gledao još samo jedan put kad sam bio dete i koji me baš istraumirao. Doduše ja kad sam bio dete mene su mnogi filmovi traumirali, bio sam jako plašljive prirode jer sam imao baš-baš bogatu maštu, koju naravno imam i danas, čak bi najbolji opis za to stanje bio BEZDAN MAŠTE, i to čoveka mož da razvali samo tako a posebno ako uđe u paranoična razmišljanja, jer tu onda nema kraja ZLU.

U ovom zaista fenomenalnom dokumentarcu Herzog nas vodi na mesta gde je snimao filmove sa Kinskim, na prvom mestu Aguirre: The Wrath of God (1972), pa onda i Fitzcarraldo (1982), i kroz snimke sa snimanja, inserte iz filmova, prikazuje nam kakav je zapravo Kinski bio i kao čovek i kao glumac, kako se non-stop svađao sa svima pa i sa Herzogom, kako je bio i te kako agresivan, kako se stalno bunio zbog scenarija kada mu se nešto ne bi svidelo, kada on ne bi bio u centru pažnje, kako je pucao iz puške na statiste pa čak jednog i ranio, i još brdo ludila u jednom čoveku. Jedared kad je Kinski u svom napadu besa hteo da napusti snimanje Aguirre, čak se i spakovao i samo što nije krenuo, Herzog je spremio pušku i 9 metaka, 8 za Kinskog i 1 za sebe, i rekao mu čim stigneš do sledećeg brežuljka pucaću ti u glavu, i kakav je Herzog zaista bi to uradio, jer bili su u poslednjoj, finalnoj fazi snimanja i odlazak glavnog glumca bi bila propast samo takva. Kinskog je to dobrano prepalo jer je znao kolko Herzogu znači taj film. U toj paranoji krenuo je da doziva policiju, iako je prva policijska stanica bila na 300 milja odatle. Znači SUROVO. Čak su novinari kasnije pisali da je taj poslednji deo snimljen tako što je iza kamere stajao Herzog sa puškom uperenom u Kinskog.

I baš mi je drago što nema šanse baš sve da opišem šta je Herzog ispričao ovde šta je Kinski sve radio na setovim, tako da ćete još više uživati u ovoj skroz neobičnoj biografskoj priči gde nam Herzog objašnjava na samo njemu svojstven način kako je pokušavao da se izbori sa takvom jednom ludom a opet pozitivnom facom kakav je bio Klaus Kinski. Pored Herzoga o Kinskom koji je preminuo 23. novembra 1991. posle snimljenih preko 130 filmova, ovde govori i Eva Mattes, njegova partnerka u filmu Woyzeck (1978), i jedna od samo par žena koje su imale da kažu lepu reč o njemu, dakle žene ga nikako nisu volele, što je donekle i razumljivo ako znamo za njegov temperament, zatim Beat Presser, fotograf, i talijanska glumica Claudia Cardinale koja je igrala u Fitzcarraldo. I naravno, ako volite Herzoga morate voleti i Kinskog, i obratno, jer ovaj dvojac je snimio neke od najekstremnijih, najluđih a samim tim i najboljih filmova, jer UMETNOST ZAHTEVA FANATIZAM rekli su Laibach svojevremeno, a ovde je to najbolje pokazano. A MUST SEE !

IMDB

"In the 1950s, when Werner Herzog was 13, he was sharing an apartment with Klaus Kinski, an ego-maniacal live-wire. In an unabated, 48 hour fit of rage, Kinski destroyed every piece of furniture in sight. From this chaos, a beautiful albeit volatile partnership was born. In 1972, Herzog cast Kinski in Aguirre, The Wrath of God. Four more films would follow. In this personal documentary, Herzog traces the often violent up and downs of their relationship, revisiting Munich apartment where they first met - and thrashed, and the various locations of their films."

DOWNLOAD TORRENT