Evo ga jedan intervju pisan na dah, dakle brzinski, nisam mnogo razmišljo o odgovorima, samo sam ih ispaljivo, nadam se da je poenta postignuta, no to je na vama da procenite. Inače, pitanja je postvaljo moj jaran Goran Brekalo, ljubitelj trash filmova iz Tuzle, za jedan kantonalni web portal pod imenom
www.malosutra.org.
- OK, za početak jedno formalno pitanje. Za one koji nisu pratili tvoj rad, ko je Bojan Pandža?
Bojan Pandža je niko, al’ bez zajebancije, niko. Sitan lopov, bivši džanki, al’ ne onaj gospodin narkoman na pajdu nego ološ tabletoman, duvač lepka, i zlorabitelj svega što je jeftino. Da prašina sobna može da se šmrče on bi je šmrk’o. Dakle, jedno đubre od čoveka, pizda, pičketina, i jadan je onaj koji ga je uživo poznavao, svi su se pokajali, jer na prvi pogled kad čitate te njegove tekstove dobijete dojam da je to neki kul lik, neka OK faca il’ štatijaznam, a ono zapravo DNODNA. Jadna je i ta majka koja ga je okotila, i otac kome je puko kurton, i taj otac, taj babo i dan danas proklinje taj dan, ma proklinje kad mu se uopšte i dig’o, bolje da ga je izdrk’o ili čak na vreme odsek’o da je znao kakvog skota će da dovede na svet, kakvu ljucku nepogodu. Pa bre njega se rođeni pradeda, koga nikad nije upoznao, odrekao, o čemu dalje da pričamo ? Dakle, kad pomislite na Beograd, taj grad čemera i sivila, i kad pomislite na one prigradske seljačine, e to vam je Bojan Pandža. Dakle nedobog nikom, daleko bilo...
- Iako će u ovom intervju biti riječ o mnogim temama, glavni povod za ovaj intervju je tvoja knjiga sumanutog naziva 'A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno zaduženi?' i normalnijeg podnaslova 'Abraxasov vodič kroz dokumentarni film.' Reci mi malo više o tome, kakvi su to dokumentarni filmovi u pitanju?
Oni koje niko drugi nije hteo da gleda, oni sa margine, bizarni, bolesni, a ja sam ih samo doveo u fokus, tj. dao im na značaju jer su zaista značajni i dobri ali zbog ovog mainstream sranja koje se vrti po kablovskim televizijama nisu imali prilike da se dokažu. Dakle, to je ko jedno ogromno podzemno jezero, ili još bolje poređenje, kad vidiš ogromnu santu leda, ti vidiš samo onaj tip of the iceberg, a ispod ogromna masa leda, ko zna kolko puta veća od ovog naizgled glomaznog vrha koji viri iznad vode. I to ti je tačno to, ovo što viri su dokumentarni filmovi koje prosečan čovek može da pogleda na TV-u ili po festivalima a ono što se krije ispod to je tek pravo blago, i ja sam uspeo zahvaljujući isključivo sopstvenom samopregalaštvu da pogledam 70% takvih filmova i da obrnem tu ledenu santu naopačke, i naravno u knjizi je prezentovan samo delić tog megalodonta, pravo ludilo se krije zapravo na blogu sa preko 700 dokumentaraca, no o tom potom.
- Kako napreduje prodaja knjige i da li vlada veliko interesovanje za nju? Vidio sam na blogu da si već imao prilike da promovišeš knjigu, sa par zanimljivih dogodovština na promocijama.
Knjiga je skoro pa otišla tj. barem to prvo izdanje od 500 primeraka, ali tome nisu tolko doprinele promocije, nego je, pazi sad ovo, knjigu „slučajno“ kupio i savetnik predsednika Srbije, Nebojša Krstić, inače svojevremeno član čuvenog novotalasnog benda VIS IDOLI sa početka 80-ih (omiljena pesma "Glavna ptica"), tako da je zapravo on uradio najveći hajp knjige,
pišući o njoj na svom blogu, a svi znamo da kad o knjizi piše faca tog kalibra da staro i mlado samo prati, ko ovce, tako da eto, iz andergraunda pređosmo na trenutak u mainstream, tako da trenutno moj izdavač sprema i drugo prošireno izdanje knjige koje će biti gotovo za nedelju-dve, a ja privatno spremam i izdanje na engleskom jer sam naravno alav na pare ko i svi jebiga, i volio bih živeti od toga a ne da se akam u fabrici nekoj, jer škole nemam tako da mi to ne gine ako ne proguram ovo sa knjigom.
- Pored knjige što si izdao, prilično aktivno vodiš blog, gdje se također mogu naći recenzije svih filmova koji su obrađeni u knjizi ali i mnogo toga drugog. Par riječi o njemu?
Blog je zapravo suština biti, i ko nije čuo za taj blog a da je sa ovih naših balkanskih prostora taj je džaba kitu o tastaturu mlatio, jer ništa vido nije, i odgovorno tvrdim bez ikake skromnosti, Abraxas blog je numero uno, najjači blog u regionu pa i šire, i to zna sva raja od Brazila do Seula, a ko ne zna saznaće. Mislim, nema šta puno da kenjam ja o tome, taj blog sad da ja umrem bi nastavio svoj život i bez mene, dakle ja se tu više ne pitam al' bukvalno ništa, jer tu ima toliko materijala, da sad čovek sedne da ga razgleda trebalo bi mu pola godine samo da pročita a još 7 da pogleda te dokumentarce, i šta dalje da pričamo, dakle nije do mene...jebiga...
- Zanimljivo je da se na tvom blogu, osim recenzija dokumentaraca, mogu naći i linkovi za iste. Ideja za svaku pohvalu, s obzirom da je vecinu takvih dokumentaraca za obične ljude maltene nemoguća misija nabaviti, pa tako i dolazimo do toga: ako nije državna tajna, kako do vraga dolaziš do njih?
Pa lepo si rek'o, mora da odem upravo do tog vraga, đavla, šejtana, da bi nabacio te raritete, dakle da prođem svih 9 krugova pakla i nazad samo da bi sirotinja raja mogla to da gleda, jer prvobitna ideja je bila da tim blogom pokrijem samo ex-YU, da ova naša ratovima i užasima napaćena raja malo odmori ono malo duše, da pogleda kakvih tek skotova ima na zapadu, da nismo mi najgori majku li im jebem u pičku američku, englesku il' koju već francusku, ali se to kasnije primilo i međ evropljanima a posebno međ latino-amerikancima, tako da sam skontao da takav tip bloga uopšte ne postoji nigde na svetu, jer ja sam kontao toga ima na gomile, al' malo morgen, zaista nema, čim svi dolaze kod čiče. Uglavnom, postoji par privatnih torrent trekera i 2 foruma, i sad da mi kažeš ime dokumentarca ja mogu u roku od odma' da ti kažem dal' je taj dokumentarac na internetu ili ga nema al' bukvalno niđe. Tako sam pouzdan jebiga, ko google, šta ću.
- Otkud interesovanje za serijske ubice, pogotovo za čika Mansona?
Čika Manson je tata, tj. duhovni otac, i on nema veze sa ovim serijskim ubicama, al' ga ovi mainstream mediji često povezuju, jer kao tolko je to bolesno trte-mrte, ma foliranje obično. I kako to otkud interesovanje ? Pa zar tebi to nije interesantno, evo nek digne ruku onaj kome to nije zanimljivo. Molim lepo.
- Osim serijskim ubicama, na blogu se bavis svim mogucim vrstama 'drugacijih' dokumentaraca, svim vrstama okultnog, huliganima, raznim incidentima, kultnim filmova itd... Ima li neka zajednička nit koja povezuje sve ove teme, ili jednostavno si objedinio sva svoje interesovanja u jedno?
Zajednička nit sam ja, i ne samo ja, svi mi koji to volimo, jer to je sve povezano neraskidivim vezama. Naravno neće se svima sve svideti, ali taj blog i nije pravljen za takve, jer oni su, što se kaže, „padobranci“, a fala kurcu, danas ima milion tih blogova pa nek idu tamo, ja se neću buniti da me oslobode svog politički korektnog, moralnog il' kojeg već sranja.
- Zašto je po tebi pop kultura (pogotovo čitav taj hippie pokret šezdesetih) bio toliko povezan sa okultizmom?
Pa zato što je u tome suština, okultne pizdarije brata Kroulija, na tome je bazirana čitava pop kultura, i ko drugačije kaže taj laže, dakle Krouli je tata i bez njega danas ne bi imali ni rokenrol a kamoli bilo šta drugo.
- Meni, jedna od najzanimljivijih stvari vezanih za tvoje recenzije i textove, je da imaš ubjedljivo jedan od zabavnijih načina pisanja ikad, mislim, čitaoc u većini recenzija više sazna o tebi, tvojim dogodovštinama, a opet se sve nekako savršeno uklapa i tematski se veže za film koji obrađuješ.
To je neistina, ja se bavim isključivo self-promocijom, a dokumentarci su mi samo izgovor za moja kurčenja i tripovanja.
- Jedan si od osnivaca benda Unison i tokom devedesetih si bio aktivan ucesnik hardkor scene u Beogradu. Možeš li mi reći kako je sve to izgledalo u to vrijeme, koncerti, ekipa i ostalo?
Jebo im i ti i ja mater, celoj toj beogradskoj sceni, dakle ološ onaj najgrđi, a posebno Unisonima, to su jajare i takve pušike da ih više i ne pominjem, sad se vade kao na tu staru slavu, a zapravo su go kurac, sviraju neki metal jebo im pas mater, ej bre koja izdaja, al' neka, neka, dobiće oni specijalno mesto u mojim memoarima gde ću sve da opišem kako je bilo, pa nek se posle žale Milu Đukanoviću, ološ onaj crnogorski, nabijem ih baš na kurac po tri puta.
- Top pet najboljih dokumentaraca ikad i zasto?
1. Paradise lost – zna se
2. Charles Manson Superstar – Čarli dobio prvi put priliku da kaže sve što misli bez cenzure
3. The Wild and Wonderful Whites of West Virginia – white trash raj, američki jug
4. R.I.P., Rest in Pieces – Joe Coleman, portret najvećeg živog umetnika
5. Divine Trash – John Waters, dovoljno
- U ranijim danima pobornik straight edge-a, muzičar, huligan, experimentisanje sa opojnim sredstvima, boravak u ustanovama zatovrenog tipa, hodajuca enciklopedija za dokumentarce drugacijeg tipa i na koncu pisac. Moram priznati da se ovakva biografija rijetko kad susrece i doslovno može čitati kao napeti triler sa žešćim primjesama crnog humora. Šta sljedeće možemo očekivati od tebe? Novu knjigu, ili možda odlazak na Mjesec?
Vaistinu, čudnovata biografija, svojevremeno su mi se rugali na tim akcijama a danam se klanjaju, miševi. Uglavnom mogu svi da ga popuše kolektivno, svi koji mi se sad uvlače u bulju a do pre samo par godina su sa podsmehom gledali. Jebaću ih sve i to najlošije jer Beograd je danas moj grad, a njihove su samo rupe da se sakriju, jer to je jedino što mogu, a onda nek se zapitaju, kakav je to grad i kakva država u kojoj ološ kakav sam ja može da ispliva na površinu i da pobedi, jer ja sam pobednik, ko Tifa u Dugmetu, i to jači od onog beogradskog na Kalemegdanu, ja sam pobednik zato jer mi se može a ne zato što sam to zaslužio, ja sam pobednik jer su svi ostali pičkice, samo o tome se radi, jer da ima jače raje pa realno je da mene nigde ne bi bilo, al' došlo takvo vreme da mi najgori isplivamo, i tu onda nema boga, i zaista NEMA GA ! Živio !
