Definitivno slabiji koncert od prethodnog iz 2008. u SKC-u, o kome sam naravno pisao, i tom "recenzijom" (Što te nema češće Jadranka ? SKC - 12. septembar 2008.) zapravo i oficijelno započeo blogovanje abraxasa. Ali odma' da budemo na čisto, produkcija u Domu Sindikata je bila neuporedivo jača, tako da sa te strane ovaj koncert je pokidao prethodni, plus bila su sedišta pa su starije gospođe i gospoda mogli da uživaju u fulu. Ono što je meni u startu zasmetalo kao ljubitelju HC andergraund svirki, su upravo bile neke od navedenih stavki, jer Jadranka je pretrpela nesreću o kojoj ste možda čitali u Slobodnoj Bosni, tako da nije mogla non-stop da drži gitaru te je tu uleteo njen novi bend, za koji moram da priznam da je savršen, dakle ti momci vaistinu znaju znanju, uostalom Jadranka ih je regrutovala pa nije ni čudo. E sad, naravno da ne možemo kriviti Jadranku što se strmeknula na koncertu u Japanu i totalno sjebala nogu, te će trebati još par meseci da se to skroz sredi, uostalom na binu su je dovezli u kolicima sa sve štakama, znači dotle došlo jebiga.
Ono što sam hteo da kažem je da mi se mnogo više svideo onaj solo trip uz matricu kakav smo videli u SKC-u, ali OK, kontam da će je proći noga te će se privatiti gitare full time ko nekad, jer ipak ja sam došao da slušam Jadranku Stojaković a ne prateći bend plus za vokalom Jadranka, ako me kontate ? Mada naglašavam da je i pored očiglednog hendikepa naša Boginja, jedna jedina, uspela da odsvira što na gitari, što na usnoj 'armonici bar pola repertoara ako ne i jače. Ono čime sam apsolutno zadovoljan i čime ću zauvek biti zadovoljan je Jadrankin jedinstveni vokal koji se realno ne menja već evo 40 godina, i zvuči, pa malo je reći, savršeno. Znači sa te strane to je bio THE koncert, ali kao što rekoh, meni ipak rađi bejaše onaj andergraound trip iz SKC-a gde je vladao totalni haos a i isplivalo je i puno više emocija i iz pesama i iz publike, uostalom ko je bio ZNA.
I još jedna stvar, nikako ne smemo zaboraviti da ovo ipak nije bio Jadrankin solo koncert, već koncert koji je otvorio "Dane Sarajeva" u Beogradu. Čak su nam mladi iz Sarajeva, članovi nekakve inicijative mladih za ljucka prava, pre koncerta u holu Doma izveli i omanji performans sa udaraljkama gde su ladno obradili čuvenu Grobarsku pesmu, naravno svi je znamo, ide ono čuveno: "Demokrate, hoće da nas zabrane, kažu hoće u Evropu, a hapse decu Srbije", samo što su ovi ubacili "Sarajevo" i još neke druge reči, mada u biti ih nisam ni čuo najjasnije jer su imali nekakvu udaračku sekciju koja ih je skroz nadjačala, a gre'ota vaistinu jer bi to bilo padanje od smeha, barem sa moje strane i one ekipa koja prati tu našu hool scenu. Kada smo već kod te inicijativije, mora da napomenem da su se pojavili svi živi i mrtvi iz nevladinih organizacija pa i Nataša Kandić, razni muzički kritičari, i naravno svako ko je mogao, a sve u cilju da otvaranje "Dana Sarajeva" ne prođe u polupraznoj atmosferi kako je otvoreno pretilo, jer realno, Jadrankini fanovi, to je ona ekipa koja je došla 2008. u SKC, i tu nema više od 300 ljudi, a iskreno Dom Sindikata ima daleko, daleko više mesta, i logično, to je trebalo popuniti, tako da je to još jedan od razloga zašto mi se ovaj koncert manje svideo od prvog. Uostalom, već na ulazu sam naleteo na brata Janeza i Nemanju Karovića i umalo se nisam šlogirao, jer aj' Nemanja bi možda i došao ali Janez, pa nema šanse, ma ni u ludilu. Odma' sam ih pitao odakle im karte, reko' da nisi ti Karoviću sredio opet nešto preko banke za DŽ (radi u banci dečko), al' loma mogen, nije iz banke, kaže brat Karović da je nabavio preko stanovite Incijative mladih za ljucka prava i tu ja naravno odma' skontam o čemu se radi, i koja priča je u pitanju. I čim smo ušli u hol videlo se jasno da to nikako ne mogu biti Jadrankini fanovi, ali opet kažem ipak su to bili "Dani Sarajeva" a ne Jadranka solo, tako da aj' kao imam razumevanja za ovaj gistro-šatroizam, nek' im bude.
Vratimo se koncertu, dakle zvuk je bio VR', gitara, bubanj, klavijature, usna, i jedan tip iz Istre koji je svirao i violinu, i diple, i razne frule, i šta sve ne, dakle realni kralj, ja nisam verovao kako je samo menjao instrumente i to sve u jednoj pesmi. Jadranka je onako ojađena povremeno svirala usnu harmoniku i to je baš lepo ispalo jer je mogla da je svira bez gitare u ruci, tako da se baš pokazala kao full iskusna, jer nije isto svirati usnu sa onim držačem i ovako solo. Alal vera Jaco, alal vera ! Naravno, privatavala se i električne gitare tako da smo čuli i dosta hitova iz tog fazona, mada je akcenat bio na akustici. Koncert je otvorila genijalnom "Kad ja pođoh na Bentbašu" a nastavila okultnom pesmicom Alekse 666 Šantića "Što te nema", i tu sam odma' video da to nisu pravi Jadrankini fanovi, jer dok sam ja pevao (ne preglasno), oko mene je usledio muk, i svi su me gledali ko manijaka, čak su se neki iza mene, verovali ili ne, i razbežali, mada to možda ima i veze sa mojom visinom. No, dobro.
Usledio je pregršt old school hitovi poput "Sve smo mogli mi", "Vjerujem", "Ima neka tajna veza", onda naravno delić neizbežnog hita "Čekala sam", zatim čuvena obrada "Gdje si dušo, gdje si rano", prelepa "Ko zna reći", "Daleko plove brodovi", onda onu na japanskom "Haiku" i još par kojih se ne mogu sad na keca setiti. I taman kad je htela da zaključi koncert, te nam objašnjavala kako je ovo ipak festival i da neće biti bisa, a posebno ne u invalidskim kolicima, pade mi na um standardno zla ideja. Sačekao sam da ispriča celu završnu priču i znajući da će između priče i poslednje pesme biti rupa od bar 7 sekundi, a pošto sam iskusno kupio prvi red tj. nacrtao se prvi na blagajni još u četvrtak, reko' aj da probamo akciju sa prošlog koncerta (dobacivanje iz publike) jer mi beše glupo da ne odsvira još neku "našu pesmu", a pošto vrlo dobro znam koliko Jadranka voli pesmu "Čarobnjaci", što zbog svoje majke što zbog sebe, a vala i mi je svi obožavamo, reko' aj da probam, najgore što može da mi se desi je da se izblamiram pred punim Domom Sindikata što mi baš i ne predstavlja neki problem , im'o sam ja i jačih akcija. I ništa, pošto su to bili "Dani Sarajeva", kad je završila govor ja sam joj samo ubacio "A Čarobnjaci, a Eminu ?", kontajući da ako ne prođu Čarobnjaci da Emina ne može da omane, ipak je to brat Šantić plus tradicionalna bosanska sevdalinka. Jadranka me tu gistro nije čula, te me zamolila da ponovim (a ubeđen sam da je čula, jer Čarobnjaci su ipak Čarobnjaci) i ja ponovim, al' ubaci se neka cura sa molbom za Eminu al' džaba joj. Kako je naša Jaca čula naziv pesme "Čarobnjaci" ona se po prvi put na koncertu solo dovatila gitare, dakle bez ikakve pratnje i naravno to je bilo TO, al' bukvalno, s tim što sam joj ja malo pomogao u pevanju (i ne samo ja), jer kao gistro se žalila da se ne seća baš najbolje teksta, a ja sam ubeđen da ga zna, što se kaže, by heart, jer jasno se sećam priče o cimetu sa prošlog koncerta, he he. ;)
Za kraj su odsvirali pesmu "Dormi, Dormi", obradu predivne italijanske uspavanke za koju je rekla da će se naći na novom albumu koji sprema za jednu hrvatsku izdavačku kuću, ali je mi već vrlo dobro znamo sa Adriatic Muse On The Cruise iz 2007, albuma koji je čini mi se izdat samo za japansko tržište. Uglavnom, bilo je tu još par "eksluzivnih pesama" sa albuma u pripremi od kojih sam par već čuo na japanskim albumima, ali su odsvirali i 2 najnovije, i to vaistinu zvuči nikad jače, dakle jedva čekam novi album !
Da zaključim, na koncertu je viđen ladno i moj drugar Srđa, inače ex gitarista Overdose-a i Austerity-a, dakle još jedan dokaz da su štelovali karte. A Jadranka je htela da otpeva i "Muzika je svirala" ali pošto nije uspela da stupi u kontakt sa članovima benda "S Vremena Na Vreme" odustala je, i obećala nam da će ih sledeći put navatati i to čim bude ozdravila. Držimo je za reč. Hail Jadranka !
- Ovom je pesmom Jadranka zatvorila koncert, inače radi se o obradi prelepe italijanske uspavanke "Dormi, dormi". Uploadovo sam je specijalno za ovu priliku -
3 comments:
Fala Boki-son , na detaljnom izvestaju, keve mi kao da sam bila na koncertu,a ti bar znas da sam i ja jedan od PRAVIH fan-ova, evo dokaza, sve od prve pesme pa redom su i meni najomiljenije, ali stvarno NAJ, kao da me pitala za redosled...a kako ih znam i sama otpjevati ili bar otpevusiti, da sam kojim slucajem tada bila u Beogradu, cula bi Jadranka i moj "tanani"glas iz publike...znaci vredelo je ...
Da se mašta, da se sanja
Petar Popović | 03. 05. 2011. - 00:02h | Komentara: 6
Neke pesme mom tekstu ne daju mira. Jedna ploča Jadranke Stojaković, zapravo njena prva, objavljena 1973. u Beogradu, počinje pesmom „Putovanja” i refrenom: „Putovanja, putovanja, da se mašta da se sanja, da se prima i poklanja”.
To je jedna od pesama merena zlatnim satom koji nemam, ali koji kuca ritmom moga srca. Od nje i sličnih davna vremena počinjem da prepravljam u priče za unuke. I kad sam je neki dan, posle četvrt veka, video kako otvara Dane Sarajeva, navalile su proklete uspomene i ponovo me zavodile poslednje sarajevske adrese moje mladosti koje više ne važe.
Nema Davora u Mis Irbinoj, nema Gorana u Miloša Obilića ni u Nemanjinoj, nema Toskićeve diskoteke, nema Dragana u Sremskoj, ni Bode kod Veselina Masleše, ni Zdravka na Grbavici, nema oba Predraga s dve strane Titove, nema Duška u „Parkuši” ni Slobe na televiziji, nema Hide u Vrazovoj, ni onakve Nailove picerije, ni Jadrankinih adresa u Živka Jošila 53 ili Porodice Ribara.
Sve je prošlo ili će proći kao u pesmi. Samo pevaljka koja skita banuće neke kišne noći da se čudi i zapita: koliko je ljudi prošlo ovim krajem, koliko je sunca bilo, a kiše lilo nad Sarajevom?
Taj glas od svile koji peva o zlatnim suzama i lengeru što lađu vuče na dno, ta japanska Ranka San (jer teško je ipak živeti na tuđem jeziku 23 godine) više ništa i nigde nema osim ličnog skladišta dobrote i glasa urođene toplote. Nedovoljno Hrvatica, premalo Srpkinja, a porodično izmešana s Muslimanima, ona je svojevrsni simbol izmeštenog, izguranog i išamaranog, ali ne i zgromljenog Sarajeva, onog bez kojeg naša prošlost nema iskreni osmeh i tačan zvuk.
Onog kojeg smo naivno, a srčano pokušali da branimo aprila ‘92. na Trgu republike pod okupom „Ne računajte na nas”, a koje već pet godina obnavljaju mladi ljudi neopterećeni teškim bisagama bliske istorije.
U prokletim avlijama ovih prostora, gde ništa ne ume da smrdi kao bivši mirisi, jedino tuga pesme ima snagu da budi plemenitost. U tom Jacinom sevdahu stih ume ponekad da bude biblijsko mesto koje veruje da pomahnitali svet ponovo može nići iz ničega. Od parčeta bosanske grude jedna neopterećena pevačica, znajući koliko „sve smo mogli mi”, pravi setnimentalno čudo, svesna da je, varalica, život i dalje sposoban da ispiše romane neverovatnog ishoda.
Jadranka je, uprkos dugoj karijeri i zdravstvenim lomovima, još „pevaljka” s nedostatkom mere u emocijama, nereda u impresijama, sentimentalnosti na ivici lomnosti, verbalizma koji peče, bazirajući program na pesmama sačinjenih od ženske čežnje. Sve njene radosti bile su i jesu manje od onih koje je zaslužila.
Što drugi tuguju ona ispoveda. Ima nešto što tu razoružava: ona ne žali za životom koji udara i prolazi, nego se čudi što nikad nije umeo da zakuca i na vrata časnih osoba. Seta zbog sreće koja je bila cicija i nesreće koja je prema njoj bila galantna kukavica. Put od istine srca ka istini razuma ume da ima puno nedostataka, ali nema pogrešaka jer je Jadranka sazdana od čežnje višeg reda. Silne i složene, večne i bolne, ali... čežnje na koju je teško biti imun.
Znajući da, kada umetnik izgubi dozu naivnosti i tu svoju detinjost, on više nije umetnik, dozvoljava srcu da ostane skitalica. Baš kao i njena pevana misao, dobro podržana u društvu novootkrivenih saradnika koji nose dah pitomog istarskog lahora. Pripadajući onima koji su imali snage da u kaljuzi devedesetih provedu život, a ne ukaljaju ličnu prošlost, bio sam pogođen do suza susretom s Jadranknim resitalom na mestu odakle smo davno jurnuli u život. Pesme su nas gorele, a pepeo prve majske noći potvrdio koliki smo zbog tog juriša danas gubitnici.
Petar Popović - rok kritičar
Ovaj lik PetarPopovic mogao bi da bude pesnik od najboljih, tako se liricno iskazuje, sve sto je rekao pogadja u dno duse i tera na puuuno razmisljanja,stvarno neocekivano dirljiv komentar...efharisto poli,poli,poli!
Post a Comment